„Ko će moju bolesnu majku, ženu i troje dece noćas povesti u bežaniju? „Recite Vi meni ko je ovaj narod pokrenuo…?!
Slobodan Milošević je Milanu Martiću postavio uslov da se RSK sama brani 5 do 6 dana, a za to vreme on će izboriti prekid borbenih dejstava. Nije prihvatio predlog da uputi pretnju Hrvatskoj. Ovo je deprimiralo Milana Martića…sve ovo i mnogo toga još što se krije, a istina je, zapisano je u beleškama Generala Milisav Sekulića.
Ovo je nastavak SVEDOČENjA GENERALA MILISAVA SEKULIĆA koji u svom rukopisu ISTINA SE NE MOŽE VEČNO SAKRIVATI iznosi do sada neobjavljebne i prućutane istine o progonu SRPSKOG NARODA IZ HVRATSKE U AKCIJI „Oluja“.
Istovremeno pozivamo sve one koji misle da se ova istina konačno treba otkriti da svojim prilozima pomognu izdavanje ove knjige.
Svoje priloge kao što su Goran Petronijević, advokat iz Beograda i Mirko Martić, iz Beograda možete uplatiti na sledeći račun:
FONDACIJA MULTINACIONALNI FOND KULTURE, Beograd, PIB: 102151980, tekući račun kod SBERBANK BR: 285-2031040000003-59 – za donaciju knjige: ISTINA SE NE MOŽE VEČITO SKRIVATI.
U toku 4. avgusta, prema podacima sa kojima je raspolagala Operativna grupa GŠ SVK, situacija je bila relativno povoljna. Neprijatelj je postigao uspeh na Velebitu, ali postojale su realne mogućnosti da se uspeh neutrališe.
Uz navedeno, postojala je velika neizvesnost od očekivanih akcija 5. muslimanskog korpusa na pravcu Željava – Petrovo Ličko Selo – Rakovica. Računalo se na intervenciju snaga za protivdesantnu borbu iz rejona Drežingrada i Rakovice i Oklopne brigade iz rejona Slunja.
U toku noći moralo se potražiti rešenje za odbranu Knina i zadržavanje napada preko Dinare. Držanje većine jedinica SVK tokom prvih desetak časova borbe bilo je dobro i trebalo je da posluži kao osnova za dejstva 5. avgusta. Dobro funkcionisanje sistema PVO i uspešna dejstva avijacije išla su u prilog nastavljanju borbe. Postojala je mogućnost da se artiljerijom dejstvuje po Zagrebu, Zadru, Šibeniku, Splitu. To je predviđano i pripremljeno, samo za slučaj da nepijatelj artiljerijom i avijacijom dejstvuje po naseljima i gradovima RSK i na druge civilne ciljeve. A to se već desilo u toku borbenih dejstava od 05, 00 4. avgusta i trajalo je sve do večernjih časova. Mogućnosti akcija 11. K po Osijeku i Vinkovcima i prelaz u napad ka Županji, nisu se smele zanemariti. Nastavak otpora i borbe predstavljao je i obavezu SRJ da u politiku uključi i pretnju upotrebe VJ.
Povoljnost je predstavljalo i nastupanje noći i time dobijanje vremena za sređivanje jedinica i pripreme komandi za borbena dejstva narednog dana.
Posle dva časa od početka agresije, komandant GŠ SVK general Mile Mrkšić uputiće protest komandantu UNPROFOR-a, generalu Bertrandu Žanvijeu zbog granatiranja civilnih ciljeva. Sadržaj protesta je glasio:
Poštovani gospodine generale,
Hrvatska vojska i HVO otpočeli su ničim izazvanu agresiju na Republiku Srpsku Krajinu.
Dejstva iz artiljerije velikog dometa počela su tačno u 05, 00 jutros, 4. avgusta, po svim civilnim ciljevima u gradovima Kninu, Benkovcu, Obrovcu, Drnišu, Vrginmostu, Vojniću, Glini, Petrinji i po većini naseljenih mesta u zapadnom delu Krajine kao i mjestima na prostoru Istočne Slavonije, Zapadnog Srema i Baranje.
Zahtjevamo da odmah preduzmete mjere u cilju zaustavljanja agresije.
Zahtjevamo da hitno obavjestite Savjet bezbjednosti UN i Generalnog sekretara, gospodina Butrosa Galija.
Napominjemo da Srpska vojska Krajine nije dejstvovala po civilnim ciljevima u Republici Hrvatskoj, već se ograničila na borbe za odbijanje direktnog napada Hrvatske vojske na pravcima njihovog napada.
Ovih dana smo Vas u nekoliko informacija – protesta upozorili na hrvatsku pripremu za agresiju i njihove provokacije i simuliranje nekakvog našeg napada, radi vlastite propagande.
Smatramo da još nije kasno za Vaše reagovanje radi zaustavljanja agresije.
Drugi protest zbog hrvatske agresije generala M. Mrkšića, komandantu UNPROFOR-a generalu Bertrandu Žanvijeu uslediće sredinom dana, pošto general Žanvije nije hteo ili nije mogao da utiče na Franju Tuđmana da poštedi civile od granatiranja.
Drugi protest sadrži sledeći tekst:
Poštoani gospodine generale,
Obraćam Vam se po drugi put tokom dana, pošto još uvijek pokazujemo suzdržljivost i ne vršimo odmazdu po dubini teritorije Republike Hrvatske. Srpska vojska Krajine se u svemu pridržava Ženevskih konvencija, što nije svojstveno hrvatskoj strani.
Hrvatska vojska i dalje gađa isključivo civilne ciljeve na cjelokupnoj teritoriji Republike Srpske Krajine, a posebno Knin i druga gradska središta.
Kao što Vam je poznato, na udaru su neprekidno i pripadnici mirovnih snaga. Posebno su uočljivi napadi na pripadnike UN u zonama razdvajanja, gdje je po našim saznanjima hrvatska vojska silom zauzela 7 punktova UN i u položaj talaca stavila 70 pripadnika mirovnih snaga.
Molim da upotrebite Vaš autoritet i preduzmete mjere za zaštitu civilnog stanovništva i pripadnika Ujedinjenih nacija, angažujući pri tom i snage NATO-a.
General Mile Mrkšić odbio da izvrši Raketiranje gradova u Hrvatskoj.
Protesti generala Mile Mrkšića nisu dali nikakve rezultate.
Predsednik RSK Milan Martić uputiće apel Vladi SRJ i obaviće razgovor sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem. Njegove molbe i zahtev ostali su bez podrške. Slobodan Milošević je Milanu Martiću postavio uslov da se RSK sama brani 5 do 6 dana, a za to vreme on će izboriti prekid borbenih dejstava. Nije prihvatio predlog da uputi pretnju Hrvatskoj. Ovo je deprimiralo Milana Martića. Pokušao je da iznađe način na koji bi primorao Slobodana Miloševića i međunarodne faktore da intervenišu. Raketiranje gradova u Hrvatskoj nije moglo da prođe zato što je general Mile Mrkšić odbio da izvrši takvo naređenje. U navedenoj situaciji dolazi do sednice Vrhovnog saveta odbrane RSK. Ona je održana u popodnevnim časovima, verovatno oko 17 časova. Na sednici je uz predsednika Milana Martića i komandant GŠ SVK Mile Mrkšić. General je otišao na Vrhovni savet odbrane bez konsultovanja onog dela Štaba koji je nadležan da mu predlaže odluke. Na savetu odbrane se donosi najgora moguća odluka. Doneta odluka o evakuaciji stanovništva, gora je čak i od odluke o kapitulaciji. Polazeći od realne situacije, Vrhovni savet je mogao doneti jednu od sledeće tri odluke: prva, da se nastavi sa odbranom i u toku noći 4/5. avgust srede jedinice, a komandovanje pripremi za akcije koje treba preduzeti narednog dana. Osnov za drugo, ponuda primirja i prihvatanje pregovora sa Hrvatskom stranom, uz posredovanje Saveta bezbednosti. Ma kako tekli pregovori nepovoljno po RSK, narod bi ostao na teritoriji i njegov status bio neuporedivo bolji nego odlazak u izbeglištvo.
Treće, evakuacija stanovništva. U suštini odluka o evakuaciji nije se odnosila samo na evakuaciju civilnog stanovništva severne Dalmacije i južnog dela Like. Odluka je značila evakuaciju civilnog stanovništva, milicije i vojske sa celog prostora zapadnog dela RSK. Oni koji su doneli odluku o evakuaciji morali su dobro znati, a znali su, da su poveli narod i vojsku u izgnanstvo. Ako to neko od članova Vrhovnog saveta odbrane nije znao, na sednici je bio komandant GŠ SVK, koji je to sigurno znao. Njegova je obaveza bila da članovima saveta kaže šta znači takva odluka, pa ako se, i pored toga usvoji, onda je trebalo da se definiše onakva kakva jeste (evakuacija naroda, milicije i vojske iz zapadnog dela RSK).
Odluka Vrhovnog saveta odbrane saopštena je javnosti 4. avgusta u 20, 00 časova. Ona je otišla u narod, pred UNPROFOR, na znanje hrvatskoj vojsci i Tuđmanovoj državi, i glasila je: „Vrhovni savjet odbrane Republike Srpske Krajine donio je na današnjoj sjednici odluku da se zbog preventivnih i bezbjednosnih razloga organizuje evakuacija civilnog stanovništva Sjeverne Dalmacije i južnog dijela Like.
U organizaciji evakuacije i pratnji stanovništva aktivno će učestvovati pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, uz civilnu zaštitu RSK.
Na ovaj potez Vrhovni savjet odbrane se odlučio kako bi se zaštitilo civilno stanovništvo od eventualnih daljnjih napada hrvatske artiljerije i kako bi se srpski borci koji drže linije odbrane bili rasterećeni brige za svoje porodice.
Vrhovni savjet odbrane apeluje da građani Krajine, na području sa koga se organizujue evakuacija stanovništva, ne preduzimaju samoinicijativne akcije i da ne nasjedaju na hrvatsku propagandu. Za sve informacije građani se mogu obratiti mjesnim povjerenicima Civilne zaštite.
Još jednom se naglašava da će u organizaciji evakuacije aktivno učestvovati pripadnici UNPROFOR-a“.
U odluci Vrhovnog saveta odbrane, ni reči o kapitulanstvu, iako je ceo sadržaj odluke gori od javne kapitulacije. Savet je odluku doneo zbog „preventivnih i bzebednosnih razloga“. Navedena formulacija je netačno i nelogično da stoji čak i u romanu. Pa narod je ceo dan 4. avgusta bio pod udarom hrvatske vojske! Da li se izvlačenje naroda sa, kojim će otići i vojska, može izjednačavati sa „preventivnim i bezbednosnim razlozima“? Kod pametnih i ozbiljnih ljudi, zastupnika bilo kakve politike, ne može!
Da bi se podspešila evakuacija naroda, kao da se želi ohrabriti podatkom da će u „organizaciji evakuacije u pratnji stanovništva aktivno učestvovati pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija“.
Narod i Vojska postupili su kao da je saopštenje Vrhovnog saveta odbrane RSK glasilo:
„Vrhovni savet odbrane RSK doneo je na današnjoj sednici odluku da se kapitulira i prekine dalja borba sa hrvatskom vojskom. U tom cilju naređuje se evakuacija celokupnog stanovništva, milicije, vojske sa zapadnog dela teritorije RSK. U organizaciji evakuacije stanovništva i vojske dobrovoljno će učestvovati mirovne snage Ujedinjenih nacija i hrvatska ustaška vojska. Odluku Vrhovnog saveta odbrane podržavaju i pozdravlja Savet bezbgednosti, NATO pakt (posebno SAD i Nemačka) i Vlade SRJ, Hrvatske i RS“.
U 20 časova održava se sastanak u Operativnom centru Glavnog štaba, na kome prisustvuju komandanti brigada iz 7. korpusa sa komandantom korpusa, generalom Slobodanom Kovačevićem. Sastankom rukovodi komandant GŠ SVK, a prisutni su svi njegovi pomoćnici. Odluka o evakuaciji prenosi se kao gotova stvar. Ne govori se o evakuaciji stanovništva samo iz opština severne Dalmacije i južne Like. Svi prisutni su shvatili da se odluka odnosi na celu teritoriju zapadnog dela RSK. Deluje kao zaključak stav komandanta da je evakuacija stvar vlasti da vojska treba da nastavi odbranu i da omogući evakuaciju naroda. Odluka je komandanta da se suže frontovi odbrane i nastavi uporna odbrana. To je trebalo da važi za sve korpuse. Da bi se branio Knin, komandant GŠ SVK naređuje komandantu korpusa, generalu Kovačeviću da do jutra izvuče jedan bataljon iz 75. brigade i posedne položaje za odbranu Knina na Bulinoj strani.
Komandanti 92. i 4. brigade dobijaju zadatak da po jedan bataljon izvuku na Velebitsko zaleđe i spreče prodore ka Gračacu.
U skladu sa onim što je rekao komandant, 15. korpus je trebao nastaviti odbranu na dostignutim linijama. Zadatak korpusu trebao je da prenese načelnik, general Nikola Lončar. Sa njim je krenuo i načelnik organa bezbednosti pukovnik Rašeta. Razloga za promenu zadataka nije bilo ni za 21. korpus, 39. korpus, grupu „Pauk“ i KSJ. Na njihovim teritorijama nije predviđana evakuacija stanovništva. Zadatke za dalja dejstva preneti su šifrom na komandanta Operativne grupe „Kordun“.
Hoće li Vojska Jugoslavije stupiti u rat da nam pomogne da se odbranimo“?
Načelnik Operativnog odelenja dobio je saglasnost da ode u Drniš u komandu 75. brigade kod komandanta pukovnika Vladimira Davidovića, da požuri sa upućivanjem jednog bataljona u rejon Buline strane, severno od Knina.
Putem preko Kosova ka Drnišu teško se moglo proći od traktora, motornih vozila, konjskih zaprega. . . Narod je bio u kolonama ka Kninu i dalje na sever. Načelnik Operativnog odelenja susreo se sa kolonom od dvadesetak vojnih obveznika, koji su napustili svoju jedinicu i kretali se ka Kninu.
Kraj jedne kuće, čije je dvorište bilo osvetljeno sijalicom sa zida kuće, načelnik Operativnog odelenja zaustavio je vojnike i prikupio ih na osvetljenom prostoru. Dok im je govorio da je sramota što su napustili položaje i da su postali dezerteri, oni su ga slušali bez reči. Govornik je držao u desnoj ruci automatsku pušku M-70 sa okvirom u ležištu, a svi vojni obveznici imali su u rukama lično naoružanje. Kada je načelnik završio „govor“, obratio mu se jedan pedesetogodišnjak rečima: „U redu je gospodine generale to što ste rekli. Molim vas da kažete istinu, hoće li Vojska Jugoslavije stupiti u rat da nam pomogne da se odbranimo“? General je počeo priču da treba da stvorimo uslove da bi se angažovala Vojska Jugoslavije. . . Sledi pitanje drugog vojnog obveznika ne mnogo mlađeg od generala: „Recite Vi meni ko je ovaj narod pokrenuo? Ko će moju bolesnu majku, ženu i troje dece noćas povesti u bežaniju? Ko će voziti moj traktor“?
General je pokušao da nešto odgovori, ali ga vojni obveznici nisu hteli slušati. Njima se žurilo. Jedan od njih mirno i bez uzbuđenja obrati se generalu: „Gospodine, ako nas ne možete ili nećete da razumete, mi ćemo nastaviti dalje. Krenućemo onim proplankom gde nema naroda. Ako želite da nas zaustavite oružjem pucajte po nama, mi nećemo svoje oružje upotrebiti da bi se od vas odbranili“. Posle ovih reči krenuše ka Kninu, preko proplanka. Nijedan se nije okretao. . . Načelnik Operativnog odelenja vratio se u Operativni centar u Knin. Dočekali su ga izveštaji iz jedinica. Komandanti 15. korpusa i Korpusa specijalnih jedinica obaveštavali su o napadu jedinica 5. muslimanskog korpusa prema Ličkom Petrovom Selu. . . Komandant 39. korpusa izveštavao je o ugroženosti Gline. Iz „Pauka“ su izveštavali o masovnom prelasku brigada narodne odbrane na muslimansku stranu. . .
Pripremano je naređenje o izmeštanju komandnog mesta GŠS SVK iz Knina u rejon Srba. Ukrcavanje arhive i drugih MTS bila je u punom jeku.
U 23, 30 poslednji susret sa generalom Mrkšićem u zgradi Komande GŠ SVK i Ministarstva unutrašnjih poslova RSK. On sa Martićem odlazi na istaknuto komandno mesto u Otrić, sa sobom vodi načelnika artiljerije, pukovnika Marka Vrcelja. Oni su neprekidno skupa. Ostali će posle ponoći krenuti ka Srbu. Na rastanku komandant potpisuje naređenje komandantu Korpusa specijalnih jedinica da oklopnu brigadu do jutarnjih časova prebaci u rejon Gline i spreči brze prodore hrvatskih jedinica ka Topuskom i Dvoru na Uni. Naređenje je upućeno odmah i bilo je u komandi oko ponoći.
Na glavnom prostoru zapadnog dela Republike Srpske Krajine pečat svim zbivanjima daje evakuacija.
Evakuacija je započela u celoj Lici, čak je imalo masovniji karaketer u severnom delu Like, gde nije ni predviđena. Cela Banija je pokrenuta na evekuaciju stanovništva. Samo je Kordun bio pod kontrolom koordinacionog tela koje je pretendovalo da rukovodi svim civilnim poslovima dok traju borbena dejstva.
Komandanti korpusa i brigada nisu ni od koga upoznati sa odlukom o evakuaciji stanovništva. Oni su bili svedoci paničnog kretanja stanovništva i pridruživanja svojih vojnika izbegličkim kolonama. Na pitanja koja su stizala sa svih strana nisu znali šta da odgovore. U uslovima kada je došlo do prekida svih veza to je izuzetno težak problem čije postojanje je zahtevalo konsultovanje viših nivoa komandovanja.
Komandovanje sa nivoa GŠ SVK u prepodnevnim časovima 5. avgusta bilo je parcijalizovano. Komandant GŠ SVK sa predsednikom RSK i načelnikom artiljerije nalazio se na istaknutom komandnom mestu u Orliću. Uz njega je bio i komandant 7. korpusa (ili u blizini u stalnoj vezi). Načelnik štaba general Nikola Lončar nalazio se u Ličkom korpusu. Tamo se sve odvijalo po odlukama koje je sam donosio, verovatno u skladu sa zadatkom koga je dobio od komandanta GŠ SVK. Operativni deo nalazio se u Srbu na uspostavljenom komandnom mestu, ali bez uspostavljenih veza sa komandama korpusa. Pomoćnik komandanta za moral sa dva pukovnika iz svoga organa nastavio je put ka Banja Luci. Njegov zadatak i svrhu odlaska jedino je mogao znati, ako je i znao, komandant general Mile Mrkšić.
Pomoćnik komandanta za pozadinu i obaveštajni organ bili su u blizini komandanta i imali su vezu sa njim.
Po dolasku na komandno mesto u Srb, komandant je potpisao naređenje kojim se postavljaju zadaci za stabilizaciju odbrane. U preambuli naređenja se navodi sledeće: „Odluka o evakuaciji stanovništva sa ugroženih prostora RSK negativno je uticala na borbenu spremnost jednog broja jedinica. Deo vojnika i starešina napustio je svoje jedinice i otišao da lično zbrinjava porodice.
Odlični rezultati postignuti u borbenim dejstvima prvih 15 časova ovakvim postupcima dovedeni su u pitanje, a kod dela jedinica i anulirani.
Postavljene zadatke za organizaciju odbrane po dubini jedan broj starešina i vojnika neozbiljno je shvatio. U toku izvlačenja jedinice nisu posedale dobijene rejone za odbranu, nego su pomešane sa izbeglim narodom nastavile maršovati sve do granice sa Republikom Srpskom. Ovakvi postupci ozbiljno su ugrožavali opstanak i životnu sigurnost boraca koji su ostajali da vode borbena dejstva sa neprijateljem.
Prateći situaciju na vojištu i pokrete neprijatelja uočava se da jedan broj naših jedinica nema dodira sa ustašama. Udaljenost iznosi i po 10 kilometara.
U isto vreme jedinice 15, 21, 39. i 11. korpusa beleže značajne uspehe i ne dozvoljavaju ustašama osvajanja bez velikih žrtava“.
