Сведочење генерала: „Ако желите да нас зауставите оружјем пуцајте по нама, …“!

Сведочење генерала: „Ако желите да нас зауставите оружјем пуцајте по нама, …“!

„Ко ће моју болесну мајку, жену и троје деце ноћас повести у бежанију? „Реците Ви мени ко је овај народ покренуо…?!

Слободан Милошевић је Милану Мартићу поставио услов да се РСК сама брани 5 до 6 дана, а за то време он ће изборити прекид борбених дејстава. Није прихватио предлог да упути претњу Хрватској. Ово је депримирало Милана Мартића…све ово и много тога још што се крије, а истина је, записано је у белешкама Генерала Милисав Секулића.

Ово је наставак  СВЕДОЧЕЊА ГЕНЕРАЛА МИЛИСАВА СЕКУЛИЋА који у свом рукопису ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ ВЕЧНО САКРИВАТИ  износи до сада необјављебне и прућутане истине о  прогону СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ХВРАТСКЕ У АКЦИЈИ „Олуја“.

Истовремено позивамо све оне који мисле да се ова истина коначно треба открити да својим прилозима помогну издавање ове књиге.

Своје прилоге као што су Горан Петронијевић, адвокат из Београда и Мирко Мартић, из Београда можете уплатити на следећи рачун:

ФОНДАЦИЈА МУЛТИНАЦИОНАЛНИ ФОНД КУЛТУРЕ, Београд, ПИБ: 102151980, текући рачун код СБЕРБАНК БР: 285-2031040000003-59 – за донацију књиге:  ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ ВЕЧИТО СКРИВАТИ.

У току 4. августа, према подацима са којима је располагала Оперативна група ГШ СВК, ситуација је била релативно повољна. Непријатељ је постигао успех на Велебиту, али постојале су реалне могућности да се успех неутралише.

Уз наведено, постојала је велика неизвесност од очекиваних акција 5. муслиманског корпуса на правцу Жељава – Петрово Личко Село – Раковица. Рачунало се на интервенцију снага за противдесантну борбу из рејона Дрежинграда и Раковице и Оклопне бригаде из рејона Слуња.

У току ноћи морало се потражити решење за одбрану Книна и задржавање напада преко Динаре. Држање већине јединица СВК током првих десетак часова борбе било је добро и требало је да послужи као основа за дејства 5. августа. Добро функционисање система ПВО и успешна дејства авијације ишла су у прилог настављању борбе. Постојала је могућност да се артиљеријом дејствује по Загребу, Задру, Шибенику, Сплиту. То је предвиђано и припремљено, само за случај да непијатељ артиљеријом и авијацијом дејствује по насељима и градовима РСК и на друге цивилне циљеве. А то се већ десило у току борбених дејстава од 05, 00 4. августа и трајало је све до вечерњих часова. Могућности акција 11. К по Осијеку и Винковцима и прелаз у напад ка Жупањи, нису се смеле занемарити. Наставак отпора и борбе представљао је и обавезу СРЈ да у политику укључи и претњу употребе ВЈ.

Повољност је представљало и наступање ноћи и тиме добијање времена за сређивање јединица и припреме команди за борбена дејства наредног дана.

После два часа од почетка агресије, командант ГШ СВК генерал Миле Мркшић упутиће протест команданту УНПРОФОР-а, генералу Бертранду Жанвијеу због гранатирања цивилних циљева. Садржај протеста је гласио:

Поштовани господине генерале,

Хрватска војска и ХВО отпочели су ничим изазвану агресију на Републику Српску Крајину.

Дејства из артиљерије великог домета почела су тачно у 05, 00 јутрос, 4. августа, по свим цивилним циљевима у градовима Книну, Бенковцу, Обровцу, Дрнишу, Вргинмосту, Војнићу, Глини, Петрињи и по већини насељених места у западном делу Крајине као и мјестима на простору Источне Славоније, Западног Срема и Барање.

Захтјевамо да одмах предузмете мјере у циљу заустављања агресије.

Захтјевамо да хитно обавјестите Савјет безбједности УН и Генералног секретара, господина Бутроса Галија.

Напомињемо да Српска војска Крајине није дејствовала по цивилним циљевима у Републици Хрватској, већ се ограничила на борбе за одбијање директног напада Хрватске војске на правцима њиховог напада.

Ових дана смо Вас у неколико информација – протеста упозорили на хрватску припрему за агресију и њихове провокације и симулирање некаквог нашег напада, ради властите пропаганде.

Сматрамо да још није касно за Ваше реаговање ради заустављања агресије.

Други протест због хрватске агресије генерала М. Мркшића, команданту УНПРОФОР-а генералу Бертранду Жанвијеу уследиће средином дана, пошто генерал Жанвије није хтео или није могао да утиче на Фрању Туђмана да поштеди цивиле од гранатирања.

Други протест садржи следећи текст:

Поштоани господине генерале,

Обраћам Вам се по други пут током дана, пошто још увијек показујемо суздржљивост и не вршимо одмазду по дубини територије Републике Хрватске. Српска војска Крајине се у свему придржава Женевских конвенција, што није својствено хрватској страни.

Хрватска војска и даље гађа искључиво цивилне циљеве на цјелокупној територији Републике Српске Крајине, а посебно Книн и друга градска средишта.

Као што Вам је познато, на удару су непрекидно и припадници мировних снага. Посебно су уочљиви напади на припаднике УН у зонама раздвајања, гдје је по нашим сазнањима хрватска војска силом заузела 7 пунктова УН и у положај талаца ставила 70 припадника мировних снага.

Молим да употребите Ваш ауторитет и предузмете мјере за заштиту цивилног становништва и припадника Уједињених нација, ангажујући при том и снаге НАТО-а.

Генерал Миле Мркшић одбио да изврши Ракетирање градова у Хрватској.

Протести генерала Миле Мркшића нису дали никакве резултате.

Председник РСК Милан Мартић упутиће апел Влади СРЈ и обавиће разговор са председником Србије Слободаном Милошевићем. Његове молбе и захтев остали су без подршке. Слободан Милошевић је Милану Мартићу поставио услов да се РСК сама брани 5 до 6 дана, а за то време он ће изборити прекид борбених дејстава. Није прихватио предлог да упути претњу Хрватској. Ово је депримирало Милана Мартића. Покушао је да изнађе начин на који би приморао Слободана Милошевића и међународне факторе да интервенишу. Ракетирање градова у Хрватској није могло да прође зато што је генерал Миле Мркшић одбио да изврши такво наређење. У наведеној ситуацији долази до седнице Врховног савета одбране РСК. Она је одржана у поподневним часовима, вероватно око 17 часова. На седници је уз председника Милана Мартића и командант ГШ СВК Миле Мркшић. Генерал је отишао на Врховни савет одбране без консултовања оног дела Штаба који је надлежан да му предлаже одлуке. На савету одбране се доноси најгора могућа одлука. Донета одлука о евакуацији становништва, гора је чак и од одлуке о капитулацији. Полазећи од реалне ситуације, Врховни савет је могао донети једну од следеће три одлуке: прва, да се настави са одбраном и у току ноћи 4/5. август среде јединице, а командовање припреми за акције које треба предузети наредног дана. Основ за друго, понуда примирја и прихватање преговора са Хрватском страном, уз посредовање Савета безбедности. Ма како текли преговори неповољно по РСК, народ би остао на територији и његов статус био неупоредиво бољи него одлазак у избеглиштво.

OLUJAТреће, евакуација становништва. У суштини одлука о евакуацији није се односила само на евакуацију цивилног становништва северне Далмације и јужног дела Лике. Одлука је значила евакуацију цивилног становништва, милиције и војске са целог простора западног дела РСК. Они који су донели одлуку о евакуацији морали су добро знати, а знали су, да су повели народ и војску у изгнанство. Ако то неко од чланова Врховног савета одбране није знао, на седници је био командант ГШ СВК, који је то сигурно знао. Његова је обавеза била да члановима савета каже шта значи таква одлука, па ако се, и поред тога усвоји, онда је требало да се дефинише онаква каква јесте (евакуација народа, милиције и војске из западног дела РСК).

Одлука Врховног савета одбране саопштена је јавности 4. августа у 20, 00 часова. Она је отишла у народ, пред УНПРОФОР, на знање хрватској војсци и Туђмановој држави, и гласила је: „Врховни савјет одбране Републике Српске Крајине донио је на данашњој сједници одлуку да се због превентивних и безбједносних разлога организује евакуација цивилног становништва Сјеверне Далмације и јужног дијела Лике.

У организацији евакуације и пратњи становништва активно ће учествовати припадници мировних снага Уједињених нација, уз цивилну заштиту РСК.

На овај потез Врховни савјет одбране се одлучио како би се заштитило цивилно становништво од евентуалних даљњих напада хрватске артиљерије и како би се српски борци који држе линије одбране били растерећени бриге за своје породице.

Врховни савјет одбране апелује да  грађани Крајине, на подручју са кога се организујуе евакуација становништва, не предузимају самоиницијативне акције и да не насједају на хрватску пропаганду. За све информације грађани се могу обратити мјесним повјереницима Цивилне заштите.

Још једном се наглашава да ће у организацији евакуације активно учествовати припадници УНПРОФОР-а“.

У одлуци Врховног савета одбране, ни речи о капитуланству, иако је цео садржај одлуке гори од јавне капитулације. Савет је одлуку донео због „превентивних и бзебедносних разлога“. Наведена формулација је нетачно и нелогично да стоји чак и у роману. Па народ је цео дан 4. августа био под ударом хрватске војске! Да ли се извлачење народа са, којим ће отићи и војска, може изједначавати са „превентивним и безбедносним разлозима“? Код паметних и озбиљних људи, заступника било какве политике, не може!

Да би се подспешила евакуација народа, као да се жели охрабрити податком да ће у „организацији евакуације у пратњи становништва активно учествовати припадници мировних снага Уједињених нација“.

Народ и Војска поступили су као да је саопштење Врховног савета одбране РСК гласило:

„Врховни савет одбране РСК донео је на данашњој седници одлуку да се капитулира и прекине даља борба са хрватском војском. У том циљу наређује се евакуација целокупног становништва, милиције, војске са западног дела територије РСК. У организацији евакуације становништва и војске добровољно ће учествовати мировне снаге Уједињених нација и хрватска усташка војска. Одлуку Врховног савета одбране подржавају и поздравља Савет безбгедности, НАТО пакт (посебно САД и Немачка) и Владе СРЈ, Хрватске и РС“.

У 20 часова одржава се састанак у Оперативном центру Главног штаба, на коме присуствују команданти бригада из 7. корпуса са командантом корпуса, генералом Слободаном Ковачевићем. Састанком руководи командант ГШ СВК, а присутни су сви његови помоћници. Одлука о евакуацији преноси се као готова ствар. Не говори се о евакуацији становништва само из општина северне Далмације и јужне Лике. Сви присутни су схватили да се одлука односи на целу територију западног дела РСК. Делује као закључак став команданта да је евакуација ствар власти да војска треба да настави одбрану и да омогући евакуацију народа. Одлука је команданта да се суже фронтови одбране и настави упорна одбрана. То је требало да важи за све корпусе. Да би се бранио Книн, командант ГШ СВК наређује команданту корпуса, генералу Ковачевићу да до јутра извуче један батаљон из 75. бригаде и поседне положаје за одбрану Книна на Булиној страни.

Команданти 92. и 4. бригаде добијају задатак да по један батаљон извуку на Велебитско залеђе и спрече продоре ка Грачацу.

У складу са оним што је рекао командант, 15. корпус је требао наставити одбрану на достигнутим линијама. Задатак корпусу требао је да пренесе начелник, генерал Никола Лончар. Са њим је кренуо и начелник органа безбедности пуковник Рашета. Разлога за промену задатака није било ни за 21. корпус, 39. корпус, групу „Паук“ и КСЈ. На њиховим територијама није предвиђана евакуација становништва. Задатке за даља дејства пренети су шифром на команданта Оперативне групе „Кордун“.

Хоће ли Војска Југославије ступити у рат да нам помогне да се одбранимо“?

Начелник Оперативног оделења добио је сагласност да оде у Дрниш у команду 75. бригаде код команданта пуковника Владимира Давидовића, да пожури са упућивањем једног батаљона у рејон Булине стране, северно од Книна.

Путем преко Косова ка Дрнишу тешко се могло проћи од трактора, моторних возила, коњских запрега. . . Народ је био у колонама ка Книну и даље на север. Начелник Оперативног оделења сусрео се са колоном од двадесетак војних обвезника, који су напустили своју јединицу и кретали се ка Книну.

Крај једне куће, чије је двориште било осветљено сијалицом са зида куће, начелник Оперативног оделења зауставио је војнике и прикупио их на осветљеном простору. Док им је говорио да је срамота што су напустили положаје и да су постали дезертери, они су га слушали без речи. Говорник је држао у десној руци аутоматску пушку М-70 са оквиром у лежишту, а сви војни обвезници имали су у рукама лично наоружање. Када је начелник завршио „говор“, обратио му се један педесетогодишњак речима: „У реду је господине генерале то што сте рекли. Молим вас да кажете истину, хоће ли Војска Југославије ступити у рат да нам помогне да се одбранимо“? Генерал је почео причу да треба да створимо услове да би се ангажовала Војска Југославије. . . Следи питање другог војног обвезника не много млађег од генерала: „Реците Ви мени ко је овај народ покренуо? Ко ће моју болесну мајку, жену и троје деце ноћас повести у бежанију? Ко ће возити мој трактор“?

Генерал је покушао да нешто одговори, али га војни обвезници нису хтели слушати. Њима се журило. Један од њих мирно и без узбуђења обрати се генералу: „Господине, ако нас не можете или нећете да разумете, ми ћемо наставити даље. Кренућемо оним пропланком где нема народа. Ако желите да нас зауставите оружјем пуцајте по нама, ми нећемо своје оружје употребити да би се од вас одбранили“. После ових речи кренуше ка Книну, преко пропланка. Ниједан се није окретао. . . Начелник Оперативног оделења вратио се у Оперативни центар у Книн. Дочекали су га извештаји из јединица. Команданти 15. корпуса и Корпуса специјалних јединица обавештавали су о нападу јединица 5. муслиманског корпуса према Личком Петровом Селу. . . Командант 39. корпуса извештавао је о угрожености Глине. Из „Паука“ су извештавали о масовном преласку бригада народне одбране на муслиманску страну. . .

Припремано је наређење о измештању командног места ГШС СВК из Книна у рејон Срба. Укрцавање архиве и других МТС била је у пуном јеку.

KninУ 23, 30 последњи сусрет са генералом Мркшићем у згради Команде ГШ СВК и Министарства унутрашњих послова РСК. Он са Мартићем одлази на истакнуто командно место у Отрић, са собом води начелника артиљерије, пуковника Марка Врцеља. Они су непрекидно скупа. Остали ће после поноћи кренути ка Србу. На растанку командант потписује наређење команданту Корпуса специјалних јединица да оклопну бригаду до јутарњих часова пребаци у рејон Глине и спречи брзе продоре хрватских јединица ка Топуском и Двору на Уни. Наређење је упућено одмах и било је у команди око поноћи.

На главном простору западног дела Републике Српске Крајине печат свим збивањима даје евакуација.

Евакуација је започела у целој Лици, чак је имало масовнији каракетер у северном делу Лике, где није ни предвиђена. Цела Банија је покренута на евекуацију становништва. Само је Кордун био под контролом координационог тела које је претендовало да руководи свим цивилним пословима док трају борбена дејства.

Команданти корпуса и бригада нису ни од кога упознати са одлуком о евакуацији становништва. Они су били сведоци паничног кретања становништва и придруживања својих војника избегличким колонама. На питања која су стизала са свих страна нису знали шта да одговоре. У условима када је дошло до прекида свих веза то је изузетно тежак проблем чије постојање је захтевало консултовање виших нивоа командовања.

Командовање са нивоа ГШ СВК у преподневним часовима 5. августа било је парцијализовано. Командант ГШ СВК са председником РСК и начелником артиљерије налазио се на истакнутом командном месту у Орлићу. Уз њега је био и командант 7. корпуса (или у близини у сталној вези). Начелник штаба генерал Никола Лончар налазио се у Личком корпусу. Тамо се све одвијало по одлукама које је сам доносио, вероватно у складу са задатком кога је добио од команданта ГШ СВК. Оперативни део налазио се у Србу на успостављеном командном месту, али без успостављених веза са командама корпуса. Помоћник команданта за морал са два пуковника из свога органа наставио је пут ка Бања Луци. Његов задатак и сврху одласка једино је могао знати, ако је и знао, командант генерал Миле Мркшић.

Помоћник команданта за позадину и обавештајни орган били су у близини команданта и имали су везу са њим.

По доласку на командно место у Срб, командант је потписао наређење којим се постављају задаци за стабилизацију одбране. У преамбули наређења се наводи следеће: „Одлука о евакуацији становништва са угрожених простора РСК негативно је утицала на борбену спремност једног броја јединица. Део војника и старешина напустио је своје јединице и отишао да лично збрињава породице.

Одлични резултати постигнути у борбеним дејствима првих 15 часова оваквим поступцима доведени су у питање, а код дела јединица и анулирани.

Постављене задатке за организацију одбране по дубини један број старешина и војника неозбиљно је схватио. У току извлачења јединице нису поседале добијене рејоне за одбрану, него су помешане са избеглим народом наставиле маршовати све до границе са Републиком Српском. Овакви поступци озбиљно су угрожавали опстанак и животну сигурност бораца који су остајали да воде борбена дејства са непријатељем.

Пратећи ситуацију на војишту и покрете непријатеља уочава се да један број наших јединица нема додира са усташама. Удаљеност износи и по 10 километара.

У исто време јединице 15, 21, 39. и 11. корпуса бележе значајне успехе и не дозвољавају усташама освајања без великих жртава“.

SVEDOČENJE GENERALA :ISTINA SE NE MOŽE VEČITO SAKRIVATI

Podelite sa drugima:

Povezani članci

0 0 гласови
Glasanje za članke
1 Komentar
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре