.Da smo mi drugačiji kuće naših velikana ne bi propadale !
. U Srbiji se odnos prema kulturinim stvaraocima i istorijskim ličnostima nikad neće promeniti,kao što u Beogradu njegovi stanovnci nikad neće prihvatiti parvilo da se u gradski prevoz ulazi na prednja vrata.Da li nam to nešto govori?!
PIŠE:MILORAD ANTONIĆ
Kada sam 1984.godine pronašao rukopis prve žene srpskog romansijera ,pronašao sam i njeg grob (čitaj korov u kome se nazire krst) i kuću.Kuća oronula,nekako još neko čudo je držalo tablu na kojoj je pisalo da je ovde živela i radila Draga Gavrilović učiteljica i spisateljica.
Moj prvi utisak bio je –to se dešava onima koji nisu poznati kao što su npr. Andrić,Nušić,Desanka Maksimović, Dis,Laza Kostić…?! Dakle tako kako i dolikuje velikim stavarocima.
Međutim ,evo mnogo godina kasnije ,zapravo sada i ovde, sa programa Linkedin gospodin Aleksandar Bojić poručuje:
„Kuća u Zablaću kraj Čačka, u kojoj je rođen veliki pesnik Vladislav Petković Dis, danas je prava ruina. Prema rečima Bogdana Trifunovića, direktora Gradske biblioteke, postoji inicijativa da se kuća obnovi, ali glavni problem je u imovinsko-pravnim odnosima među naslednicima.(u potpisu V.N.ma ko da je hvala mu).
Evo,uostalom pogledajte:
Dakle,nešto tu nije kako bi trebalo biti.Prvo zbog toga što verujem da nije sve u „imovinsko-pravnim odnosima“ .I drugo što ako ne postoji zakonska mogućnostgde je tu volja!? Zašto je zanemarena činjenica da nešto što je vredno propada?! I kako se osećaju oni koji misle da to nije pitanje odgovornosti nego osećanja pijateta prema ljudima koji su stvarali naše kulturno bogatstvo.Ni vlasti,ma koje orijentacije da su, nisu gadljive na „poene“ koje im donosi ukazivanje na činjenicu da su baš oni uložili i truda i napiora i incijatve da obnove,održavaju takve znamenitosti.Ali ništa!
Kako god,jedno se pokazalo kao loše – mi kao narod,ali to je potpuno sigurno, nemamo taj osećaj da negujemo,čuvamo i održavamo našu kulturnu baštinu.Skloni smo, veoma skloni zaboravljanju i zapostavljanju što je i bio slučaj i sa Dragom Gavrilović , prvom srpskom spisateljicom.
Što se tiče vlasti bilo ih je dovoljno ali kad je u pitanju poštovanje zaostavštine,sećanja i pijeteta prema velikanima naše prošlosti kao da ih nije ni bilo.Ili možda ništa od toga nismo ni imali!
A mnogi su dok su „vladali“imena kulturnih stvaraoca pominjali i pominju ih kad im zatreba apaluz i dobar rezultat.
Stihovi ili krv?!
Ispostavilo se i tada prilikom mog prvog susreta sa nepoštopvanjem kulturnog nasleđa,dakle pre 37 godina i sada, da baš pomenuti (čitaj skidam mu kapu i klanjam se) nadaleko pozantiji i priznati gospodin Vladislav Petković Dis,nije ništa bolje prošao od Drage Gavrilović. Ona je zanemarena i zapostavljena.Nije čak ušla u istoriju knjižvenika Srbije,(niti ondašnje SFRJ) a gospodin Vladislav Petković Dis,i ušao,i zapamćen,i pominjan,i u samom je vrhu dičimo se i busamo u prsa njegovim delima ,uzdušemo za stihovima …svakom njegovom reči.A kuća.Videlis te!Kakvog li smo mi kova?!
S druge strane,poređenja radi,Rumuni su sredili Derakulin dvorac pa je odlazak u njega postala turistička atrakcija. Naši književni stavraoci nisu imali dvorce ,ali to ne znači da njihove rodne i radne kuće nisu mogle da se srede i održavaju,pa da vidimo šta je lepše.Gledati prostorije gde je Drakula pio ljudima krv ili slušati poeziju,naprimer.
Šta vredi što je Dis najbolji,Što je Laza Kostić neodoljiv,što…što je je sve to kulturna baština vredna pažnje i očuvanja kad u Srbiji posebnih osećanja poštovanja stvaraoca nema niti će je biti!
I sad ja pitam sebe,gde sam? Da li sam još uvek tamo gde sam bio pre 37 godina kada sam mojim urednicima u velikoj izdavačkoj kući BIGZ sa uglednim izdavačkim savetom, novina i knjiga predlagao da se pokrene akcija u kojoj bi se pre svega štampali romani ,kratke priče i pripovetke Drage Gavrilović te da se na jednom načunom skupu verifikuje značaj njenog stvaralaštva?!
Potom, da se skupe sredstva pa da se u njenoj rodnoj i radnoj Srpskoj Crnji renovira njena rodna i rada kuća.Proglasili su me velikosrpskim nacionalistom.Jer šta će reći u Hrvatskoj , Sloveniji ,… što je značilo da je, trebalo je po mišljenu velikih ljudim iz prih redova partijske organizacije, naći i prvu ženu romansijera po ostalim bratskim republikama.Ništa nije bilo od izdavanja romana Drage Gavrilović,ništa od renoviranja kuće.
Pomislićete idemo dalje.Ne, tonemo dublje!
Knjigu sam izdao nakon 24 godine,a u njenoj rodnoj Srpskoj Crnji kažu mi da poslovna žena iz Rumunije hoće da kupi njenu rodnu i radnu kuću i tu pravi poslovnu zgradu. Niko od opštinske vlasti,niti iz ministarstva kulture ,niti države nije rekao „ne“ ,a prećutno „da“ se podrazumevalo.I nikad joj grob nije upristojen i doveden u red.
Veća tuga i rugoba našeg odnosa je izgled kuće Miodraga B.Protića ,istoričara umetnosti,likovnog kritčara ,osnivača Muizeja Savremene umetnosti,koji je još srednim 60-tih godina 20.veka u Vrnjačkoj banji pokrenuo najznačajnije kulturne manifestacije.Nije bilo davno,ali je davno zaboravljeno mesto gde je stvarao i radio.
Biće da informacija gospodina Aleksandra Bojića o stanju u kome se nalazi kuća Vladslava Petkovića Disa i kometari govori više od svega ovoga:Npr.komenar:
Slaviše Vasiljevića: „..nisam znao da je tako .Ali hajde da ne kukamo.Evo prerdlažem da ovde pokrenemo akciju i obnovimo kućua pesnka Disa.,“
Aleksandra Topolca: “U državi u kojoj se zakoni selektivno sprovode, gde ne postoji odgovornost ni u nagoveštaju, gde je daleko važnije ko je šta rekao od ko je šta uradio, gde je odavno najvažnija i jedina vest najprizemniji partijski PR, ovakve stvari su postale pravilo. Živela Srbija!“
Aleksandra Stamenkovića : „Čačani, Ministarstvo kulture, vlast koja ne poštuje srpsku kulturu i velikane ovoga naroda! Ko je odgovoran ? Ko prima platu da se ovakve stvari čuvaju“?
Da nije tako kako jeste još bi o svom prvom iskustvu sa zapsotavljenjem kulturne baštine u Srbiji pričao kao o snu.
Sad sam sasvim siguran da nemamo niti izgrađen ,niti naučen niti iskonskoski osećaj za zahvalnost ljubav i poštovanja prema pokojnicima , mimo onih iz rodbine.
Naša „potreba“ da čuvamlo uspomenu na uspešne ljude u nama je zmarla. Tragično je što to istovremeno znači i da ih ne poštujemo.
Tako je bilo unazad decenijama i više .I tako je i sada i ovde . Isto . Zapravo još tragičnije i ružnije. Po najmanje dva osnova.Prvi je , te kuće velikama naše umetnosti i književnosti,pa i istorije kako vreme prolazi izgledaju sve tužnije i veće su ruglo. Drugi je što je ruglo veće i tužnije to je tvrdnja, da ne poštujemo svoje pretke,svoju istoriju,svoje stvaraoce, čvrše utemeljena u istini.
Jedan od primera je da su Čačani zbog stanja u kome se nalazi Disova rodna kluća,crvenili kada je pre nekoliko godina nobelovac Peter Handke prisustvujući „Disovom proleću“ izražio želju da vidi Disovu rodnu kuću.
« Želeo je da je vidi, a nas je bilo sramota da mu je pokažemo i bilo nam je neprijatno da on vidi u kakvom se stanju zapravo nalazi. Rekli smo mu da je to mnogo daleko i da ne možemo da ga odvedemo – ispričala je Danka Šušić iz Zablaća za Blic .
Krivica ne dolazi niotkud
Naravno i to je bilo pa prošlo.Jedino što je urađeno –lansirana je poruka “nit manje kuće, nit veće bruke”.Tako nam je valjda lakše upirati prstom na ruglo i sramotu i, jer tako izgleda da je neko drugi ,ali nedefinisan, za to kriv ili kao da je ruglo i sramota sama od sebe došla! Naravno ni slučajno ne prihvatamo da bi trebalo pogledati se u ogledalo.Kod osoba gde se svest o odgovornosti nije do kraja ubuđala mogu na licu da se primeti tragovi krivice. E,ali to malo ko sebi sme dozvoliti ! A istina je,ali to niko sebi neće da prizna i u onome „ nas je bilo sramota da mu je pokažemo » .Ne bi ih bilo sramota da negde duboko ne osećaju da tom kućom mogu i da se ponose .Ali ,ne! To još nismo doživeli.Takva osećanja pokopli smo duboko u sebi a to je osobina primitivizma.
I sve dok je tako da je bolje kritikovati druge za neuspehe i sramotu i ponositi se našom osobinom da samo spremni sve oprostiti samo ne i uspeh ,za narednih sto godina neće biti potrebe da se pišu ovakvi tekstovi jer se neće ni znati da su postojali stvaraoci vredni pažnje. (Podsećanja radi izbacuju ih i iz udžbenika ,obavezne lektire)
Da li je takav kakav je naš odnos prema zaslužnim ljudima nešto što bi se moglo nazavti poremećajem?Zašto to tako kvalifikujem? Pa zato što je licemerno o svim tim počev od Disa,Đure Jakšiša,Laze Kosatića,Mileve Ajnštajn,Milunke Savić, Miodraga Protića,Servo Mihalja,Arčibalda Rajsa, Dragutina Matića pričati,hvaliti se što su oni postojali i dobro radili to što su radili,a mi im hvala dostojno njehovog dela nismo dali. Nepoštovanje njihovih obeležja ,njihovih ognjiišta i stvari koje su im pripadale i u kojima su postojali i bili isto je kao kada bi oni bili živi pa nam često navraćali u kuću a mi ih ne primećejuemo.Paradoks je biblijskih razmera. Njihovim delima se divimo,a danas kad pored njihovih rodnih i radnih kuća prolazimo guši nas smrad. U tim kućama gde su stvarali genijalci, danas caruju narkomani.I pacovi. Teško je objasniti kako možemo tako da se ponašamo prema našim kulturnim stvaraocima i čak istrorijskim ličnostima ratnicima, borcima …. Onima koji su krvavili?!
Pitate se pa šta je hvala? Hvala je poštovanje i naklon,duboki naklon,jer u tim plodovima njhovog uspeha i rada oni i njihova rodbina najmanje uživažju: uživa društvna zajednica koja to baštini.Znamo dobro koliko su ti isti iz lokalne zajednice i samopurava skloni i “zahvalni“ velikim stvaraocima iz kraja u kome se takmiče za glasove i popularnost.Ali zaboravljaju da mi znamo koliko su oni mali zbog toga što ih pominju,a kuće i ognjišta im zatiru.Vrlo je interesantno da političari ne kritikuju one prethodne političare što su dozvolili da ova baština propada.Valjda imaju procenu da to i ne donosi neke dobre poene. Ne! Oni čak i ne pomišljaju da bi te kuće trebalo da budu kuće sećanja,lepih uspomena,lepih poruka,pa na kraju krajeva i mesto gde bi mogao neki zalutali turista naperaviti selfi.
E sad ima tu jedna stvar u kojoj ja grešim.Grešim što mislim da treba ovako kako napisah.A možda oni ,ti lokalci misle da treba baš ovako.Da ne bude zabune.
Možda ovako kako je pre izvesnog vremena (2017.godine kamera fotoreportera zabeležila.
Prosudite sami.
Kuća u kojoj je živeo pesnik i slikar Đura Jakšić u Kragujevcu, koja se polako ruši, nije jedini primer nemara prema istoriji.Više kuća u kojima su rođeni ili živeli poznati pesnici, naučnici, ratnici i druge istorijski značajne ličnosti prepuštene su zubu vremena.Umesto da budu bar uređene i obeležene tablom, ako ne i pretvorene u muzeje, neke od njih su prave ruine.
Ili ovaj komenat: Lorda Žacmana, 10. novembar 2012 14:08)
„Nekadašnji dom Đure Jakšića samo što se nije urušio, čak su i ogradu stavili oko kuće da se neko ne povredi a, zanimljivo, metalnu tablu sa uputom ko je i kada tu živeo skinuli. Razumem da je on tu proveo samo dve godine svoga života ali opet…(zabeleženo 2017,godine)
Ovako je do pre dve godine sve dok Večernje Nopvosti nisu pisale o tome kako propada kuća Dragutina Matića simbola Velikog rata .I obnova je počela.Znači može se i to onda kada savest pokrene neko drugi. Mnogi su se postideli pa se počelo sa njenom obnovom. U Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kažu da je ovaj srpski junak značajan za srpsku istoriju, te da se zalažu da se njegova kuća očuva i zaštiti.A kad je bio Veliki rat? Kad je počela obnova? Toliko vremena pojelo bi planetu kamo li ne kuću? A da a smo mi drugačiji i njegova kuća bi izgledala drugačije!
Tek što se prođe most na Dunavu kod Beške eto table sa natpisom– Kovilj. I tu, sa leve strane parka nalazi se kuća. Na njoj tabla sa natpisom: „Na ovom mestu rodio se dr Laza Kostić, srpski pesnik i književnik, 31. januara 1841, umro u Beču, 9. decembra 1910.“ I ispod toga rodoljubivi stih. Kuća ne deluje da može ovako još dugo. Utegnuta je ona i okrečena, ali se vidi da je to šminka. U dvorište se ne može. Zamandaljena su ulazna vrata.
Kuću Mileve Marić Ajnštajn, matematičarke i supruge nobelovca Alberta Ajnštajna, niko ne održava, fasada se polako ruši, a zidovi propadaju od vlage. Zdanje u Novom Sadu koje propada neobeleženo je već 20 godina. Kuća je sada u privatnom vlasništvu i u njoj stanuje više porodica. M. S.
U ne baš najboljem stanju je i kuća Milunke Savić. Heroina koja je u Prvom svetskom ratu više puta odlikovana živela je jako skromno. Njena kućica u ulici koja nosi njeno ime sada je oronula. U privatnom je vlasništvu, vlasnik nije imao dovoljno novca da je renovira, pa je dozidao deo u kome živi sa porodicom. D. I
Rodna kuća narodnog heroja Servo Mihalja u Zrenjaninu urušena je i zapuštena. Na njoj se u decembru 2010. obrušio krov. Kuća u kojoj je do tada živela jedna izbeglička porodica iseljena je nekoliko meseci pre obrušavanja, jer je bila sklona padu. U vlasništvu je naslednice Servo Mihalja. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture kažu da kuća nema graditeljsko-arhitektonsku vrednost, ali ima istorijsku, pa je spomenik kulture. S. S.
I sad će neko da mi kaže kako mi imamo sve to zakonom regulisano.Pošto znam da će takva poruka biti,evo odogovora unapred.
Zakonska odrednicca da su kulturna dobra zakonom zaštićena od njihovog fizičkog oštećena, uništenja, menjanja njihovog izgleda , svojstva i namene , te činjenica da im je neophodna organizovana zaštita ne znači mnogo ako ta dobra nisu zaštićena i od zaborava.
Zaborav ih brže „pojede“! Taj duhovni korov uništava civilizacije pa i spomenike.
Spomenik kulture bez traga u narodnom pamćenju nije spomenik! Kući u kojoj borave narkomani i pacovi a u kojoj je stvarao i radio neko od velikana naše kulture i istorije može pomoći samo naša svest da je to uspomena za dugo sećanje i lep obraz našeg odnosa prema tim vrednsoti i tim stvaraocima.Za tu ljubav ne treba zakon.Tim vrednostima zakon ne daje vrednost.One su vredne i važne toliko koliko se o njemima zna i koliko ih čuvamo.
PS:
Poštovani ,možda sve ovo pišem sa previše naboja.Ali veruijte mi , siguran sam da se u Srbiji odnos prema kulturinim stvaraocima i istorijskim ličnostima nikad neće promeniti kao što u Beogradu, za najamnje vek i po, nećemo doživeti da se u vozila gradskog prevoza ulazi na prednja vrata.
Fotografije i potpisi za slike preuzeti sa: https://www.blic.rs/vesti/drustvo/propali-svedoci-srpske-istorije-kuce-nasih-velikana-postale-ruine/73nzrjz
