(Objavljeno u „Praktiočnoj ženi“ 1988. god.)
DESPOTICA SRPSKA S KALUĐERSKIM VELOM
Srpska kulturna baština je toliko bogata da i uz nemar koji iskonski nosimo sa sobom,neće moći lako da se zaboravi.
Izmedju ostalog zato ovo i pišem.
Elem, prema beleškama negde marta 1350. godine rodjena je despotica Jelena, docnije monahinja Jefimija koja je pisala pesme. Ovako počinje jedna njena pesma nastala između 1368. i 1371.god.
„Spodobi že, vladiko Hriste,
I ti, o prečista bogomati,
I mene okajanu
Vsegda o ishode duše moje skrbeti,
Jegože uzreh na roždših me
I na roždenom ot mene mladencu,
Jegože žalost neprestano gorit
v srdci, mojem,
običajem maternjim pobeždajema.“
(spodobi – udostoji, že – a, vladiko – gospode, okajanu – jadnu, vsegda – svagda, ishode – izlasku, razlučenju, skrbeti – brinuti se, jegože – a njega, a njegovu, roždših – onih koji su me rodili, roždenom – rodjenom, v – u, srdci – srcu, pobeždajema – pobedjena.)
Reč je, dakako o Jeleni Mrnjavčević – Jefimiji za koju je Božidar Nedeljković u svojoj maloj ali vrednoj, na 40 strana, knjižici ukazao na tu 1399. godinu kada je po njegovom mišljenju i Srpskim crkvenim starinama Jefimija spevala prvu srpsku žensku umetničku pesmu.
,,U dvadeset i šest redova ide natpis od lepo crtanih pismena, čisto izvezenih pozlaćenom i srebrnom metalnom žicom. Pismena su visoka 18 milimetara. Oko natpisa ima 25 cm širok, takođe žicom izvezen okvir sa ukusno povijenim lozama i dobro razmeštenim lišćem.“
Pesma „Pohvala knezu Lazaru“, ma koliko to izgledalo, nije beznačajna. Za taj neprijatan prizvuk neinformisanosti o našoj prvoj pesmi koju je napisala žena i prvoj ženi pesniku Srbije, samo je nemar kriv. Pesnikinja Srbije Jelena Mrnjavčević-Jefimija to ne zaslužuje.
Značaj i vrednost toj pesmi pridala je i profesor Ljubica Marković još pre nešto više od pola veka. O Jefimijinoj „Pohvali knezu Lazaru“ je rekla: „To je prva napisana tužbalica naše žene nad propašću srpskog naroda“. S druge strane, Milan Rakić je lik tužbalice digao do simbola narodnih patnji. Laskavo su pisali i Lazar Marković, Stojan Novaković, Pavle Popović, Đorđe Radojičić i Dragoljub Pavlović.
A Jefimija? Ko je bila ta Jelena Mrnjavčević – žena koja je još pre više od šest vekova napisala pesmu i to pesmu zbilja velike poetske vrednosti sa svim elementima prave poezije.
Monahinja Jefimija
Dr Lazar Marković u svojoj knjizi „Monahinja Jefimija“ piše:
„Jefimija beše kći ćesara Voihne, namesnika Drame i oblasti pod Dramom u nekadašnjoj grčkoj oblasti, koji je umro oko 1366. godine, a sahranjen je u Hilendaru, kao što veli Jefimija u zapisu na zavesi Hilendarskoj.“
Muž Jelene Mrnjavčević bio je despot Jovan Uglješa, brat Vukašinov. Vukašin je inače bio gospodar pogranične oblasti prema Grcima i Turcima na jugoistoku, sa prestonicom u Seru, na „grčkim stranama“ srpskog carstva. Kada je Jelenin otac Voihna umro, Uglješa je primio i njegovu oblast, pa ga svi spisi hvale kao valjana i hrabra čoveka. Sva njegova politika od 1367–1371. svodila se na to kako se odupreti velikoj opasnosti za Srbe i srpsku zemlju od Turaka. Godine 1371. spremao se Uglješa naveliko da potisne Turke iz Trakije. Na dan hoda od Jedrenja, i na dan 26. septembar 1371. godine na desnoj obali Marice kralj Vukašin i despot Uglješa u sukobu sa Turcima izgubiše život. Od tog dana za Jelenu Mrnjavčević u Seru, zemlji despota Uglješe nije bilo mesta. Došla je kod kneza Lazara, gde se, kao sirota sve do velike kosovske pogibije hranila. Potom je sa svojom srodnicom kneginjom Milicom – monahinjom Evgenijom živela u manastiru Ljubostinja kao monahinja, sa monaškim imenom Jefimija.
Izuzev jedne male „ikonice u oltaru hilendarske saborne crkve“, nema drugih ni većih ni boljih zapisa o Jefimiji pre njenog monaštva, tj. pre smrti njenoga muža despota Uglješe. Sadržaj zapisa razjašnjavali su arhimandrit Nj. Dučić i I. Ruvarac. Prema I. Ruvarcu, velikom poznavaocu naše istorijske prošlosti „na ikonici je izobražen lik Spasitelja I. Hrista i prečeste Bogomatere. „No, ono što je na poleđini ikonice zapisano ukazuje na neke bliže podatke. I. Nj. Dučić i I. Ruvarac slažu se da je Jefimija imala jedno detence, mladenca, kako se kaže na hilendarskoj ikonici, koji je umro.“ Na pitanje, da li je Jefimija sa UgIješom uopšte imala dece, dobijani su različiti odgovori. Pavle J. Šafarik govoreći o ovome i objašnjavajući hilendarsku zavesu kaže da je Jefimija imala tri sina: „Najstariji Jovan, bio je već 1369. godine za sebe gospodar, i spominje se u diplomama manastira Ruskog u Svetoj Gori Atonskoj. Propoveda se da se posle zakaluđerio i da je umro u manastiru Samopetre, ili što je verovatnije, u ruskom; a ovo je delo povod tom pogrešnom mnjeniju i predaniju, da je stari Uglješa umreo kao monah u manastiru, a zna se istorijskom izvjesnošću, da je Uglješa poginuo na Marici . . . Drugi sin njihov zvao se Tvrdislav. Ne zna se šta je bio je gde je živeo, ali ima i od njega diploma u manastiru svetogorskom; a treći sin zvao se Stefan, i leži sahranjen u manastiru Ljubostinji u Srbiji; u ovoj zadužbini carice Milice . . . navodi se njegov grob s desne strane u muškoj crkvi blizu arhijerejskog prestola do zida . . .“
Prem I. Ruvarcu Jefimija je sa Uglješom imala samo jednog sina Jovana. Tvrdislav i Stefan, po njemu nisu bili njihova deca. No, D. Avramović je zapisao i ovo: ,,A despot Uglješa iz osnova je podigao grčki manastir Simonpetru oko 1370. godine, jer mu je asketa Simon, koji se na tome mestu podvizao, izlečio ćerku. „Po ovome Uglješa i Jelena Mrnjavčević, kasnije monahinja Jefimija su imali i kćerku. I. Ruvarac i ako je najbolje i najviše znao o Jefimiji i ako je imao Avramovićevu knjigu, nigde ne pominje njihovu kćerku. Zato zaključak bi ipak mogao biti da je onako kako kaže Kosma Vlah koji pojavu spominjanja Uglješine kćerke objašnjava time što su Žitija u kojima se ona pominje mnogo novijeg datuma.
Dama naše istorije
Za Jelenu Mrnjavčević – Jefimiju najvažnije je da je svojom poezijom, naročito svojim ručnim radovima, i svojim zapisima na njima pokazala da je „kao ličnost puna plemenitih osećanja, nežnosti, rodoljublja, blagodarnosti prema dobrotvoru i duboke pobožnosti.” I. Kukuljević je naziva „umnom veziljom“, I. Ruvarac kaže da je „Jefimija nežna mati, pobožna, blagodarna, mudra i okretna žena, vešta vezilja, jednom reči na poleđini stare ikonice u Hilendaru ,,lep vrlo lep spomen ostavila”. S. Novaković veli da je „lepo vaspitana gospođa“, a K. Jireček da je bila „mudra i iskusna žena.“ Gospodin Pavle Popović, govoreći o pohvalama kraljevima i arhiepiskopima, zapisao je da je „najlepša među njima Jefimijina pohvala knezu Lazaru.“ I sećanja na ovu pesnikinju Srbije g. Popovića zanose pa kaže da je to: „list divne poezije, koji je doista bio dostojan da bude izvezen suhim zlatom po čistoj damskoj svili“. Vasilije Marković opet kaže da je Jefimija bila „jedna od najotmenijih dama iz naše istorije.“
Za Jefimijinu „Pohvalu knezu Lazaru“, dakle prvu srpsku žensku umetničku pesmu, S. Novaković kaže: „Malo u kom delu onog vremena ima toliko osećanja, kao u ovoj pohvali knezu Lazaru od žene Uglješine“. Iz nje se vidi kako su Srbi mislili o turskom gospodstvu, i kako se o njima mislilo na dvoru Uglješinom i despota Stefana.
Teško je danas govoriti o umetničkoj vrednosti prve pesme napisane ženskom rukom u Srbiji, a ne istaći to što su mnogi koji su videvši „Jefimijin pokrov za ćivot kneza Lazara“, vezen oko 1399. godine rekli. Oni koji su ga videli kažu da tako nešto može izvesti vešta ruka „koju je vodilo srce puno osećaja, srce koje nije žalilo truda i bdenja, da u zlatu teških slova ispiše svoje plemenite otkucaje.“ „Drugi njen rad „Vezena zavesa za carske dveri Bogorodičina hrama u Hilendaru“ toliko je vredna da se na nju, posle 150 godina, ugledala ruska carica Anastasija, prva žena Ivana Vasiljevića Groznog. Ona 1557. godine šalje svoju zavesu hramu presvete Bogorodice Hilandarske, rađenu godinu dana pre slanja“.
No, Jefimijina zavesa izvezena poezijom i dušom ostala je kao zapis u kome se ona moli za spas svoje duše, spremajući se za smrt. Dok sam pokrov nije toliko ličan, u njemu je „molitva za spas svoga roda, molitva puna svom dobrotvoru, molitva za spas hrišćanske vere protiv Ismailćana“.
Ono što je još više približava kao poznato nama, kao vredno umetničko delo, a samim tim i ženu – srpskog pesnika, jeste činjenica, da se Jefimijina zavesa i dan-danas čuva u Hilandaru. Video ju je i naš poznati pesnik Milan Rakić. „Pročitavši na njoj tužni zapis“, kako je sam rekao, to ga je inspirisalo da napiše pesmu „Jefimija“ o „despotici srpskoj s kaludjerskim velom.“
Lepa Jelena
Treća, kćerka kneza Lazara i knjeginje Milice, druga je pesnikinja Srbije, Jelena Hrebeljanović-Balšić. Rođena je 1368. godine, u vreme kada je njen otac Lazar Hrebeljanović „još bio stavilac na dvoru prvog srpskog cara Stefana Dušana. Dužnost koju je obavljao svodila se na to da se kao dvorski dostojanstvenik brine o ishrani vladara, pa i celog dvora. Na dvoru cara Dušana to je bilo visoko dvorsko zvanje. Neko će reći i nebitno, ali mnogi upravo ovim detaljem objašnjavaju ženidbu Lazara Hrebeljanovića sa Milicom iz porodice Nemanjića. Tako su stavilac Lazar, potonji knez Lazar i knjeginja Milica srećno izrodili osmoro dece. Pet kćęri i tri sina. Jelena je bila treća po rođenju. Dakle, i ova pesnikinja Srbije, druga po redu, bila je poreklom iz redova vlastele. Pokazalo se to kao korisno. Jer, kao kćerka stavilca Lazara Hrebeljanovića mogla je i jeste dobila temeljno obrazovanje. Ovde se mora reći, prve korene u njenu pesničku dušu usadila je svakako majka Milica, ali ne treba zaboraviti i na detalj da je na dvoru Hrebeljanovića, posle pada Sera, živela i Jelena Mrnjavčević-Jefimija. Za mladu i uz to lepu Jelenu Hrebeljanović kud će bolje.“ I ko bi joj lepše o pesmi zborio osim Milice i Jefimije.
Pišući o Jeleni Hrebeljanović-Balšić Đorđe Sp. Radojičić ističe: „Jelena je rasla sa sestrama i braćom. Samo se najstarija sestra Mara udala dok je Jelena bila još dete od 5 godina. Dragana, nešto starija od Jelene, udala se u Bugarsku, godinu dana pre Jelenine prve udaje. Todora koja je bila nešto mlađa ostavila je roditeljski dom posle Jelene. Postala je banica, prvo mačvanska a zatim hrvatsko-dalmatinska. Olivera, koja će posle Kosova otići u Bajazitov hram, rodila se pet-šest godina posle Jelene, a braća, sva trojica Stefan, Vuk i Dobrivoj, bili su mladji od Olivere. Tako je Stefan, docniji knez i despot, imao svega 12 godina kada se Jelena udala za Đurđa II Stratimirovića Balšića „samodržavnog gospodina sve zetske i pomorske zemlje (oko 1386.)“.
U braku je Jelena bila oko sedamnaest godina. Đurađ ju je i voleo i mnogo cenio. Poveravao joj je čak i diplomatske misije. „Onomad je, posle turske pobede kod Nikopolja 1396. godine, Jelena u Đurđevo ime vodila pregovore sa Sandaljem Hranićem bosanskim banom.“ Srčano i hrabro zalagala se za doslednost Đurđevih ideja, ali nije ni slutila da će posle smrti svoga muža udati se baš za ljutog pregovarača Sandalja. I to je, kažu Jelena učinila da bi „obezbedila državu Đurđevom i svome sinu Balši III“. Neki kažu da upravo u Đurđu Stratimiroviću treba gledati Strahinjića bana iz narodne pesme, a Jelenu po tome, treba gledati kao ženu „koja se opredeljuje ne za muža, već za čoveka koji je muževljeve dvore poharao i nju zarobio“. Jelenu, međutim, istorijski podaci predstavljaju kao dostojnu kći, „mužastvena žena“ kneginje Milice. Negde 1403. godine Jelena je preuzela upravljanje zemljom u svoje ruke. Dok je Milica težila miru, Jelena je zemlju vukla u rat s Venecijom. Koliko je bila opasna govori i podatak da je bila obećana nagrada od 500 do 1000 dukata onome koji Mlečanima „Balšu i mater njegovu žive u ruke … predadu“. I kad je trebalo pokazala se hrabra. Umesto sina otišla je na pregovore u Veneciju. Tamo je doživela najveće počasti pošto je izjavila da je ona za sve kriva, a ne njen sin. Posle smrti Sandaljeve, 1435. godine želela je da se nastani u Dubrovniku. Kad nije mogla u Dubrovniku, Jelena je odlučila da u Zeti podigne crkvu sebi za grob. „Izabrala je Goricu (Brezovicu, Bešku), ostrvo u Skadarskom jezeru, i tu 1440. podigla Bogorodičnu crkvu.“ Teško je, zapravo, pisati o Jeleni Hrebeljanović-Balšić a ne pominjati ove veoma interesantne i bitne detalje iz njenog života. Tako, može zvučati sasvim nebitno da je njen duhovnik bio Nikon Jerusalimac sa kojim se dopisivala. Međutim, upravo Nikonu, Jelena je uputila „Otpisanije bogoljubno“ veoma lepo poetsko delo. Najlepše te vrste.
Pesnikinja vladarica
,,E, tajniče božji, poslušaj me u svemu više rečenom. Ne zapovedam, molim te trudoljubno i priklanjam lice do zemlje. I dvostruko zdravstvuj u gospodu. I ne prezri naše moljenje.“
Tako se završava Jelenino „Otpisanije bogoljubno“. Ali, da bi se sagledala njena poetska reč, puna svežine i Lirske intonacije trebalo bi pomenuti i dobro proučiti i drugo pismo, naočigled nevažnom Nikonu Jerusalimcu. Tek tako zajednička i sveobuhvatna analiza Jeleninih radova mogla bi da pokaže njihovu pravu vrednost. U njenim pesmama ima mnogo svetovne, ljudske lirike. Umrla je početkom 1443. godine, a nekoliko meseci pre njene smrti, u novembru 1442. godine sastavljen je njen testament. Pisao ga je lično njen duhovnik Nikandar, starac jerusalimski. „To je svakako Nikon, koji je u međuvremenu uzeo najstrože monaške zavete i dobio ime Nikandar. Testament je pisan u Goričanima u Gornjoj Zeti“ – piše Đorđe Sp. Radojčić u „Razvojnom liku stare srpske književnosti“.
Njen lik može se upoznati i kroz spise njenog duhovnika Nikona Jerusalimca koji je bio mlad, mlađi od Jelene. Pisao je pisma „puna težnje da zadovolji radoznali duh svoje učenice i gospodarice“.
To što u njenoj poeziji preovlađuje izuzetno svetovni ton ukazuje na činjenicu da je Jelena bila, pre svega vladarka. Njena borba svodila se i vodila se za muževljev, a potom sinovljev banski presto. Za pesnikinju zanimljivo i nesvakidašnje. Pored dobre poetske reči da bude i dobra vladarica.
„Otpisivanje bogoljubno“ nije štampano. Prema rukopisu „Goričkog zbornika“ ovde je dat prevod Jelenine pesme.
UVEK VOLjENA NIKAD UDATA
Kada je umrla Jelena Hrebeljanović-Balšić i pesma je zaćutala! Bila je nema od 1443. kad sahraniše Jelenu, pa sve dok se ne oglasi Milica Stojadinović – Srpkinja, „Vrdnička vila“, godine 1830. dakle, puna četiri veka trajalo je ćutanje pesnikinja Srbije.
Zapevala je „Vrdnička vila“, u vreme kada je i Srbija ušla u preporod. Težak ali slavan period upravo je Milica obeležila svojom poezijom, ma koliko ona bila kontroverzna. Svoju prvu pesmu napisala je još pre nego što je napunila petnaest godina. Sa punih petnaest ju je objavila u časopisu „Serbski Narodni list“ u Pešti, drugu 1847. godine. Nazvala ju je „Mladi Srbin i Geni Roda“.
UZOR JOVANKA ORLEANKA
Tako je posle četiri veka rođena pesma. A Milica?! O njenom rođenju postoje različita mišljenja i podaci. Negde piše da je rođena 1830, negde 1828. Pa opet da je to bilo 22. marta ili možda i 6. jula. Rođena je u Bukovcu i to kažu krajem proleća u vreme cvetanja lipa. Potom se njena porodica, otac Vasilij – Ava, tako ga je Milica zvala, preselio u Vrdnik. Milica je već sa trinaest godina imala na desetine ispisanih pesama. Početak njenog književnog rada vezan je za Vrdnik, uz oca Avu, paroha vrdničkog i majku Jelisavetu, Milica se naprosto bila razigrala svojim pesmama.
Radmila Gikić, pišući u „Baštini“ u tekstu „Između svetla i tame“ kaže: „Te prve pesme razvodnjavale su se po džepovima opranih haljina, kako je i sama pisala, ili su joj, pokatkad, u nesmotrenosti, u vatri sagorele. Ponekad ih je slala, u žurbi, prijateljima, nemajući kopiju, a onda je vapila da joj ih vrate.“ Rasla je sa braćom Svetozarom, Ljubomirom, Petrom i sestrom Katicom. Rado je čitala Herdera, Klopštoka, Bajrona i Šilera, zatim Jovana S. Popovića, Sevastijana Ilića, Branka Radičevića, Ljubomira Nenadovića. A volela je i Getea.
Bila je veliki rodoljubac i zanoseći se Jovankom Orleankom, htela je 1848. godine, kada su Vojvodinom vladali sukobi, da pođe na ratište. Za Milicu Stojadinavić – Srpkinju se s puno prava kaže da je „žena ratni dopisnik“. Kada se jula 1862. godine u vreme bombardovanja Beograda od strane turske artiljerije, našla na ulicama dragog joj grada, o tome je odmah pisala. Kod njenih savremenika – piše Radmila Gikić – ostala je u sećanju, da je žena, u čudnom crnom odelu, sa svećom u ruci, hodala ulicama i pozivala narod da osveti Kosovo.
Posle prve pesme, prvu knjigu štampala je 1850. godine; o ličnom trošku. Potom slede zbirke pesama 1855. i 1869. godine. Tada je zadesila i teška porodična tragedija. Prvo je izgubila majku, kasnije oca, a kada se sestra Katica udala počele su prve nevolje. Brat Ljubomir vrlo mlad se udavio, a Petar, o kome se najmanje zna, u vreme kada je Milica počela o njemu da piše, već je bio u Americi. Tako je Milici ostala jedino poezija. I kao rod i kao prijatelj. Kada je napustila Vrdnik i došla u grad svojih snova – Beograd, nije ni slutila da je za nju već bilo prekasno. U kući jednog trgovca, u Savamali umrla je 25. jula 1878. godine i tužno, skoro sramno, sahranjena novcem od skupljene milostinje.
LjUBAV PREMA VUKU KARADžIĆU
Iz njenog dnevnika ,,U Fruškoj gori 1854.“ vidi se da ju je Vuk Stefanović Karadžić prvi put posetio 1850. godine. Ali pre toga Milica mu je, 1. novembra 1849. napisala prvo pismo. Zahvaljivala mu se na „Srpskim narodnim pesmama“. Punih četrnaest godina Milica se dopisivala sa Vukom. Milici je očigledno prijalo Vukovo uvažavanje. Dva puta, 1851. i 1854. ga je posetila u Beogradu i boravila kod njega i Mine. Sa Vukom se viđala, uglavnom u Vrdniku, samo ponekad u Beogradu. Zajedno su i putovali. Malo je podataka o njenoj prvoj poseti Vukovoj porodici, ali od njihove prepiske sačuvano je sto osamnaest pisama, a samo jedno je pocepano. Milica je bila iskrena. Jednom je, posle prve posete Vukovoj porodici, napisala: „Ja Vas s prevelikom radošću kod nas čekam, i molim Boga da nas u miru zastanete, pa da vidite da nije moja radost samo na artiji“.
Vladan Nedić je pišući o Milici zabeležio i ovo: „Ja sam uvek, čitajući njene zapise usmenih pesama, osećao izvestan tragičan prizvuk u tome što je najbolje primere svatovske lirike zapisala devojka u koju je bio zaljubljen Njegoš, u koju je bio zaljubljen Đorđe Rajković, u koju je bio zaljubljen Ljubomir Nenadović, u koju je bio zaljubljen Ludvig Frankl, u koju je bio zaljubljen jedan čovek koji je otišao u kaluđere,u koju sii bili zaljubljeni stari Vuk Karadžić i u zrelim godinama mitropolit Mihailo, a koja nije postala zaručnica i koja se nikad nije udala.“
MILICA I DRUGE
Posle Milice Stojadinović – Srpkinje na scenu pesnikinja Srbije stupa Draga Dimitrijević – Dejanović. Draga je rođena u Staroj Kanjiži u Bačkoj, 1840. godine. Umrla je u svojoj 31. godini kao poznata feministkinja ali i glumica. Draga je bila talentovana pesnikinja, borac za emancipaciju srpske žene. Njene pesme zabeležene su u zbirci „Spisi“ u Novom Sadu, 1869, godinu dana pred njenu smrt. Pesme su joj „kao suze iz spomenara, kao ushićenje srednjoškolke“ kažu kritičari.
Pesnikinja Jelena Dimitrijević rođena je u Kruševcu, 27. marta 1862. godine od oca Nikole Petrovića, trgovca i majke Stamenke.
U Kruševcu je živela do devete godine.
Posle očeve smrti, prelazi kod brata u Aleksinac, gde završava osnovnu školu. Kasnije se udaje za artiljerijskog kapetana Jovana Dimitrijevića. Bila je jedna od najaktivnijih članica niškog pododbora Ženskog društva, a prelaskom u Beograd, 1899. godine, postaje član odbora beogradskog časopisa „Domaćica“.
lako je završila samo osam razreda škole, sama se obrazovala uz pomoć majke i brata. Veoma rano je počela da piše. Bila je vrstan pripovedač. Pisala je romane i putopise i mnogo putovala. Svoju prvu pesmu napisala je 1874. godine a u književnosti se javila prvi put „Sarajskim pesmama“ štampanim u „Otadžbini“ 1892. godine. Obišla je gotovo ceo svet. Za vreme balkanskog rata bila je milosrdna sestra u Beogradu. Prvi svetski rat zatekao ju je u Nemačkoj odakle se preko Švajcarske, Italije i Grčke vratila u domovinu. Kritičari, za njenu poeziju, kažu da se ističe pre svega tananim osećanjima.
Za Danicu Marković, rođenu u Čačku, 30. septembra 1879. godine, Božidar Nedeljković tvrdi da „zauzima istaknuto mesto prve srpske liričarke novijeg doba, čija poezija ima svoje trajno mesto u srpskoj književnosti. U „Antologiji srpskog pešništva“ Miodrag Pavlović piše: „Dublji prodor u oblasti sna i mašte čini Vladislav Petković – Dis a na pučinu intimnih ispovesti otiskuje se Danica Marković i Velimir Rajić.“
Danica Marković je u Beogradu završila Višu žensku školu, zatim upisala odsek Velike škole na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali je kasnije napustila studije. U selu Neglešaru, u Dragačevskom kraju radi kao učiteljica. Bila je bolešljiva, sklona tuberkulozi. Prve njene pesme štampane su kada je napunila dvanaest godina. Godine 1899. pesme su joj objavljene u časopisu „Zvezda“ (Janka Veselinovića), zatim u „Pokretu“. Potpisivala se pseudonimom „Zvezdana“.
Danica je volela život, mladost naročito. Imala je troje dece i stotinjak pesama. Koliko je volela život, toliko je bila razočarana njime. U pesmi „Život“ ona uzdiše za snovima mladosti:
„Bez topla sjaja, u tmini, pod mrazom,
Vodiću život po dužnosti žene,
Sve krećući se određenom stazom,
Sumorno, poput zvezde ugašene.“
Pišući o Danici Marković, uvek strogi kritičar; Jovan Skerlić kaže: „Treba pročitati onu simboličnu pesmu „Na bunaru“, tamnu, čudnu impresivnu istoriju jednog osećanja, i onu sasvim jesenju „Jesenju ružu“. Kod nas je bilo i ima i književnih i savršenijih i lepših stihova, ali od ovih nervoznih, uznemirenih i čudnih pesama teško da ima iskrenijih.“
„Još tog trenutka dušu sam ti dala,
i srce svoje, i svoj život ceo,
s mladošću, punom svetlih ideala;
i ko što cvet je na grud’ma ti sveo,
uzabran svež iz vrta bog zna čija,
– njegovim tragom krenula sam i ja.“
UTOČIŠTE ZA „POJENjE REČI“
Godinu dana posle smrti Danice Marković, dakle 1953. još jedna pesnikinja Srbije je otišla sa scene. Anica Savić-Rebac je izvršila samoubistvo. Bila je doktor klasične filologije, profesor na beogradskom univerzitetu pre svega naučnik, pa tek onda pesnik. Zato je njena poezija akademski stilizovana. I kritičar Božidar Nedeljković kaže: „Kod Anice znanje nije sredstvo već predmet pevanja“. Anica Savić-Rebac poznata je kao prevodilac velikog broja Njegoševih dela na engleski jezik.
Za razliku od Anice Savić-Rebac, jedna druga žena, sa prezimenom Savić, Jela Spiridonović je pesnikinja koja „kroz poetsku reč traži smisao života i sveta“. Rođena je 1891. godine. Ova pesnikinja Srbije već na samom početku svoga pesništva pokazivala je sklonost ka religioznosti. „Pergament“, njena knjiga štampana 1923. godine ima i svoj podnaslov koji glasi: „Našao i preveo brat u Hristu Stratinik“.
Posle Jele došla je Desanka Maksimović. Rođena je 16. maja 1898. godine u Rabrovici i valjevskom srezu, od majke Draginje, rođene Petrović i oca Mihajla Maksimovića, učitelja.
Prve Desankine zbirke i one iz 1924. godine bile su dovoljne da Milan Kašanin o njoj napiše:
„Već sada bi se moglo reći da je ona najdarovitija pesnikinja što smo je imali u našoj književnosti.“
Kao što je sa Desankom Maksimović počela druga epoha pesničkog stvaralaštva žena Srbije, tako su i osećanja koja njena poezija budi uvek nova.
Sigurno je da su, pored Desanke za njih najviše zaslužne i tri Jelene, jedna Jela, Milica, Draga, Danica i Anica. Kako i ne bi kad su njih devet neponovljiva simfonija žena pesnikinja Srbije.