„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ
Pitao sam pisca čije delo poštujem, šta čita u korona krizi. Odgovorio mi je da čita alterantivnu lektiru sa spiska koji je pravio uz pomoć obaveznih naslova. Pitao sam reditelja čije filmove volim, šta gleda u korona krizi. Odgovorio mi je da gleda prve filmove kojih se seća. „Kad ti dvojica kažu da si pijan, lezi pa se valjaj”! Isto veče počeo sam da pregledam spisak. Početak je bio veoma uzbudljiv. Osetio sam nelagodu prema davno zaboravljenim ljubavima, odgovornost prema svemu što obavezuje ljudskost, strah od suočavanja sa odstupanjima od svega što me nekada očaralo. Previše inhibicija za dokazanu odlučnost. Kupio sam novi primerak knjige koja je mirno zaposedala policu. Nisam hteo da „uprljanim rukama” dodirujem prostor u kojem je nestajala moja nevinost.
Nedelja. Kiša. Čitanje. Grč u kojem sam se napinjao da prepoznam reči i rečenice nestajao je u zavodljivosti stila koji je prevazilazio epohu, žanrove i lekcije „kreativnog pisanja” sa kojim delim stvarnost. Već posle prvog poglavlja bilo mi je jasno ono što prilikom prvog čitanja nisam mogao znati: da je to što sada ponovo čitam, hiljadu puta bolje od onoga što je sada napisano i dostupno čitanju! Dakle, knjige možda treba napisati, prijaviti instituciji nadležnoj za evidenciju i pohranitu u sef sto godina. Pustiti čitaocima prvog dana drugog veka od nastanka i onda oformiti istoriju i teoriju književnosti. Tako bi bili pošteđeni oni koji po katedrama zvanično presuđuju svom vremenu što ne postoji ni u jednom drugom polju duhovnosti. I oni koji čitaju bili bi oslobođeni mondenskih, žanrovskih i epohalnih obaveza da shvataju, prihvataju, vole i čitaju ono što posle sto godina sigurno ne bi činili.
A onda je počeo zemljotres. Donele su ga prve rečenice koje su nekada bile prepisivane u sveske, podvlačene i učene naizust. Čitanje se pretvorilo u introspektivnu akceleraciju, u obretenje u smislu koji se preko jezika ponovo javlja kao otkrovenje prirode ostvarene u nužnosti onoga što svako biće od svog roba ište. Znojio sam se u prepoznavanju sopstvene predodređenosti, određenosti i neminovnosti da umaknem onome čemu valjda niko nije umakao. Pitao sam se da li sam u knjigama otkrivao sebe ili su one skrivale celinu određenja koje je još uvek otvoreno. Čitao sam dalje bez straha od svega što ću svakako otkriti kao sve ono o sebi što sam zaboravio da bih uopšte živeo. Zato služi ponovno čitanje. Ono je jedini nepristrasni i istiniti iskaz o svemu postojećem u nama onakvima kakvim ni sami sebe ne poznajemo. Zaboravljamo da živimo, čitamo da postojimo, sebe otkrivamo u knjigama da opstanemo. Čitaću ponovo.
