„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ
Питао сам писца чије дело поштујем, шта чита у корона кризи. Одговорио ми је да чита алтерантивну лектиру са списка који је правио уз помоћ обавезних наслова. Питао сам редитеља чије филмове волим, шта гледа у корона кризи. Одговорио ми је да гледа прве филмове којих се сећа. „Кад ти двојица кажу да си пијан, лези па се ваљај”! Исто вече почео сам да прегледам списак. Почетак је био веома узбудљив. Осетио сам нелагоду према давно заборављеним љубавима, одговорност према свему што обавезује људскост, страх од суочавања са одступањима од свега што ме некада очарало. Превише инхибиција за доказану одлучност. Купио сам нови примерак књиге која је мирно запоседала полицу. Нисам хтео да „упрљаним рукама” додирујем простор у којем је нестајала моја невиност.
Недеља. Киша. Читање. Грч у којем сам се напињао да препознам речи и реченице нестајао је у заводљивости стила који је превазилазио епоху, жанрове и лекције „креативног писања” са којим делим стварност. Већ после првог поглавља било ми је јасно оно што приликом првог читања нисам могао знати: да је то што сада поново читам, хиљаду пута боље од онога што је сада написано и доступно читању! Дакле, књиге можда треба написати, пријавити институцији надлежној за евиденцију и похраниту у сеф сто година. Пустити читаоцима првог дана другог века од настанка и онда оформити историју и теорију књижевности. Тако би били поштеђени они који по катедрама званично пресуђују свом времену што не постоји ни у једном другом пољу духовности. И они који читају били би ослобођени монденских, жанровских и епохалних обавеза да схватају, прихватају, воле и читају оно што после сто година сигурно не би чинили.
А онда је почео земљотрес. Донеле су га прве реченице које су некада биле преписиване у свеске, подвлачене и учене наизуст. Читање се претворило у интроспективну акцелерацију, у обретење у смислу који се преко језика поново јавља као откровење природе остварене у нужности онога што свако биће од свог роба иште. Знојио сам се у препознавању сопствене предодређености, одређености и неминовности да умакнем ономе чему ваљда нико није умакао. Питао сам се да ли сам у књигама откривао себе или су оне скривале целину одређења које је још увек отворено. Читао сам даље без страха од свега што ћу свакако открити као све оно о себи што сам заборавио да бих уопште живео. Зато служи поновно читање. Оно је једини непристрасни и истинити исказ о свему постојећем у нама онаквима каквим ни сами себе не познајемо. Заборављамо да живимо, читамо да постојимо, себе откривамо у књигама да опстанемо. Читаћу поново.
