Na današnji dan,22.04.1947.godine rođen je Goran Paskaljević.Njemu u čast na dan kad nam je od Boga poslat i zahvalnost za bogastvo koje nam je ostavio u izdanju Službenog Glasnika , a u stvaralaštvu pisca Đorđa D.Sibinovića izlašao je roman PLAČ MAČKE BOŽIJE.
Urednik ovog izdanja Petar V. Arbutina čitaocima je poslao poruku:
„Tamo gde život prestaje počinje iluzija,film i umetnički objektivizovana želja da sve bude lepše i šarenije.Na tom putu se zagubi i istina,postane nevažna,želja da se stvari vide lepše,nemoć i strah od susreta sa bolom,potisne je daleko u zaborav,u nesvesno.Ali šta ako stvarnost postane veća od tog stereotipa,šta ako istina neće da se povuče a bol postaje sve veći i stvarniji? Tada,kao u ovoj knjizi,život napravi drugačiju filmsku podelu u kojoj se stvarno živi i umire,bez srćenog kraja i setnih pogleda u sumrak dok odjavna špica polako curi.
Đorđe Sibinović je napisao knjigu o prijateljstvu i prostorima gde se ono najbolje vidi.To su ona mesta gde volimo bliske ljude uprkos i u inat svemu i gde neminovno postajemo deo tuđeg bola i nesreće.Ne postoje tuđe sreće i tuđe tuge,postoji samo jedan život u kome se sve dešava u istoj ravni i istoj sudbini.Ako zatvorimo oči nećemo videti ali ćemo biti viđeni.
Ovo je roman o ljudima koji gledaju u tamu jer više ne veruju svetlu.O veri koja se suprostavlja Božijim zakonima,ne zbog pobune već zbog snage ljubavi.Zato je život najuzvišenije stvarenje i zato je svaka magija koja slika i govori drugačije-laž.
Crno nije boja,već odsustvo svetla.Život nije stanje,već večito traganje. Laž nije veština negovorenja istine,već odsustvo smisla.Mrak bioskopskih dvorana nije kontrast neophodan za svetle filmske slike,već podsećanje na naše lične tame. Oni koji misle drugačije ili su naivni,ili su kukavice.Koliko god da je film doneo svetlih slika u naše živote,toliko nam je pokazao koliko su nam tame bliske.
Ovo je knjiga o tome.O tmini koja je trebalo da zasvetli na bioskopskom platnu ,ali je još jače sijala u sudbini drugog čoveka,koja je postala usud pisca i reditelja.O ožiljcima koji ostaju kada nas napusti neko drag,o onim rezovima kada nam nije jasno da li smo životni junaci neke filmske role ili pokušavamo da budemo filmski junaci sopstvenog života.Nema jasne granice,samo nas bol podseća da film koji je postao život nikada neće biti snimljen.Nadrastao je knjigu,prerastao je sebe.“
Pisac Đorđe D.Sibinović i veliki umetnik su drugovali ,radili i stvarali .Mogli su još i hteli su film „Mačiji plač“ ali Goran je otišao u nevreme.Odlazak Gorana Paskaljevića pisac je na svoj način doživeo i iskazao u ovom romanu, napominjući:
Nisam se snašao .Jezik mi prvi put nije dao utočište.Koliko god slobodan u mislima,koliko god otvoren sa svekolike neizvesnosti ishoda,nisam mogao ni da pomislim šta je sve moguće u životu i jeziku.
Neopisivosti.
Nedokučivosti.
Jezik ne može da ustukne pred slikom,pred tišinom.
Zahvaljući Službenom Glasniku znamo još i to da nam se priviđa da je Goran Paskaljević tu.
