Razgovarao:Milorad Antonić:Ovo je vreme kada nas (doduše ne sve) više nego ikad pritišću mnogi problemi počev od onih kuda ide ovaj svet,gde smo mi i šta će biti sa nama,..?!
A oni , ništa manje važni, kao npr. problemi sa mladima njihovom, reklo bi se bezizlaznom situacijom ali i indiferentnim odnosom prema uspehu i budućnsoti uopšte, odrastanju i učenju , kulturnim sadržajima mimo rijaliti progranma, skoro da nemaju rešenja. Ili , možda, odgovore i rešenja ne tražimo na pravim mestima?! Postoje li,pored škole i roditelja, kojima je, izgleda, više bitno da obezbede deci sve što požele,(a deca žele da uspeju mimo i bez škole,…)nešto što može biti bar svetlost u tunelu? Mogu li se problemi preduprediti ili olakšati time što će im se ponuditi da pokušaju bar da drugačije misle,rezoniju?Da slušaju glas vršnjaka ,nrp. upravo sa njihovog terena-portala,društvenih mreža ? Da li je to,pisana reč,da li su to knjige,…?
Šta nam o tome kaže i šta misli Milica Milošević ,osnivač i urednica poratla za promociju kulture i drutšva, www.cupavakeleraba.com ,student književnosti i jezika,možda čak primer mlade veoma zapažene i ništa,manje uspešne osobe koja je veoma brzo baš putem svoga portala definisala svoje stavove o životu,opredelila se da drugačiojer misli ?!
Sedma sila voli da zna više. Hajde da saznamo sve što znamo da ne znamo o Vašem portalu www.cupavakeleraba.com
-Možda bi najbolje bilo da za početak krenemo od brojki, ali ne onih dosadnih, koje se bave statistikom, već onih koje upućuju na trajenje „Čupave Kelerabe“. Naime, još u srednjoj školi sam osetila potrebu za stvaranjem nečeg što bi imalo lični pečat, no ta želja se potpuno iskristalisala na fakultetu, te sam tako 2016. godine pokrenula i svoj zvanični sajt – „Čupava Keleraba“. Pre toga sam imala prilike da pišem i za druge portale koji se bave sličnom tematikom, ali sam vremenom shvatila da ne bi bilo na odmet da takvih sajtova, zapravo, ima više. Znate, portali koji promovišu umetnost, odnosno kulturu u celini, su veoma važni u medijskom prostoru naše zemlje, posebno ako u obzir uzmemo svakodnevne banalne sadržaje koji su nam nametnuti, kao i cenzuru kojom smo okruženi. Zato je važno imati i „drugu stranu medalje“, nešto što bi predstavljalo alternativu, jer bi u suprotnom bilo veoma lako kontrolisati ljude. Čini mi se da je najopasnije jednoumlje ono koje vlada u medijima.
Elem, može se uočiti da ljudi sve više lamentiraju nad sveopštim društvenim stanjem, a sve manje delaju da bilo šta promene. Dakle, sede u foteljama i žale se na vlast, na zdravstvo, pa eto i na tu kulturu, a retko ko je spreman da pokrene nešto. Ruku na srce, svako od nas ima svoje žute minute i dane melanholije, što je savim legitimno, ali neki ljudi naprosto zauvek ostanu zarobljeni u svom lamentu, ni ne shvatajući da time urušavaju sopstveni potencijal.
A jedna od misija „Čupave Kelerabe“ je upravo ta da pokrene što više ljudi, a posebno mlade, koji su prepuni novih ideja. Zato se na izvestan način posebno ponosim rubrikom „Autorski kutak“, jer se u njoj mogu pronaći veoma kvalitetni radovi neafirmisanih pisaca, a nadam se da će ih biti još više.
ISKLjUČIVOST I SUJETU POPUNO ELIMINIŠETE
A Milica? Studentu srpske književnosti i jezika jeste blisko pisanje – znači li to da će to biti put kojim će se graditi novinarstvo ili je to put ka piscu romana, eseja, poezije…?
-Trenutnu energiju usmeravam ka novinarskom pozivu, a i to je načelno ono čime želim da se bavim u budućnosti, jer vi kao novinar imate širok spektar tema o kojima možete pisati, a jedna od njih je svakako i književnost. Veoma je pohvalno što novinar tokom svog rada može voditi razgovore sa piscima, pesnicima, književnim kritičarima, kao i ljudima koji su usko povezani sa kulturom, što znači da iako se novinarstvom budem bavila čitavog života, književnost ću uvek nositi sa sobom.
Štaviše, na fakultetu sam imala tu čast da se susretnem sa izuzetno kvalitetnim profesorima i velikim imenima srpske književne kritike. Znanje koje sam tamo stekla i anegdote koje sam čula mi veoma pomažu u promociji sadržaja na sajtu, a to je upravo i srž prosvetiteljstva – da se znanje i prosvećenost prenose sa jedne jedinke na drugu. A da bi taj proces mogao neometano teći potrebno je osloboditi se elitizma, a posebno kultur-fašizma. Ako mislite da steknete određeno znanje, onda bi isključivost i sujetu tebalo da popuno eliminišete.
Ako je suditi po sadržajima www . cupavakeleraba . com mislim da se radi o čvrstoj opredeljenostri da se na stvari gleda drugačije od uobičajenog? Nije li to retkost u miljeu mladih okrenutih vrednovanju svega što je lako i jednostavno?
-Upravo tako, na „Čupavoj Kelerabi“ se trudim da promovišem sve što je skrajnuto u medijskom prostoru, jer kao što sam gore navela – mora se čuti i drugi glas, prosto se moraju stvarati kanali preko kojih dolaze iole zdravorazumne informacije. Možemo na to gledati kao na retkost, mada bih pre rekla da je reč o nečemu inovativnom, ako sagledamo čitavo more medijske prljavštine. Pored toga, „Čupava Keleraba“ je samo jedan u nizu sjajnih sajtova koji promovišu kulturu, a nadam se da će se u budućnosti taj broj povećati.
Zašto portal, zašto knjige i „promocija kulture i društva“ kad je očigledno da je sve manje onih koji čitaju?
-Da se metaforički izrazim, čovek bi pre nego što ga napadne neka zloćudna bolest trebalo da vodi zdrav i ispunjen život. Na primer, trebalo bi da koristi zdravu ishranu koja bi bila preventiva protiv svih abnormalnih pojava u njegovom organizmu. Tako je isto i sa „Čupavom Kelerabom“ – ona služi kao preventiva koja se bori protiv zloćudnih sadržaja i trudi se da dopre do ljudi koji na stvari gledaju drugačije. Ali, ne treba biti isključiv, ovaj sajt nije namenjen samo istomišljenicima, naprotiv, još mi je draže ako ga prate i oni koji misle potpuno drugačije od mene, ali ih i pored šund retorike interesuje i nešto što predstavlja suprotni sadržaj.
Nije poenta biti okružen samo istomišljenicima, jer to je ništa drugo do efekat eha. Naime, istomišljenici su potrebni svakom čoveku kao određen vid potpore i podrške, ali i da bi zajedno sa njima razmenjivao ideje koje bi kasnije bile pretočene u delo. No, poenta seže mnogo dublje, jer promena je jedino moguća ako u „vaš svet“ dospe neko ko ima drugačije svetonazore. Najveći uspeh jednog portala koji se bavi promocijom kulture je onaj kada zainteresuje ljude iz drugih branši.
Lično smatram da je tako nešto moguće, jer, primera radi, u školi postoji mnogo učenika koji imaju potencijala, ali ih obrazovni sistem sputava u tumačenju gradiva, a posebno književnosti, zato što se od njih traži sve, samo ne da budu kreativni. Ako takvo dete sputate, ono će se osećati potpuno odbačeno, jer će smatrati da nije dovoljno vredno i onda će obrazovanje, a samim tim i kulturu, prezrivo odgurnuti od sebe. Na kraju će biti prepušteno ulici, a u najboljem slučaju postati nova rijaliti zvezda. Zato mladima treba pružati što više kvalitetnih sadržaja.
KVALITETNO JEDNOSTAVNO PRE ILI KASNIJE NAĐE SVOJ PUT
Kada je, po Vama jedna knjiga našla svoj put a informacija „metu“?
-Taj čin događa se onog trenutka kada knjiga, odnosno njen sadržaj (a samim tim i informacija) u čoveku proizvede osećaj katarze. Pročišćenje koje nam književno delo donosi može se javiti u vidu smeha ili u vidu plača, a to je moguće jedino onda kada se sadržaj duboko ureže u svest „mete“.
A kada je mlad čovek uspeo?
-Mlad čovek je uspeo onog trenutka kada postane zrela osoba, a pri tome ne pravi kompromise sa stvarima koje mu ne idu u prilog. Uspeo je onog trenutka kada je duboko pronikao u sebe i postao svestan svoje psihe. Dakle, kada je doživeo određeni vid spoznaje, ali je ostao veran svojim načelima.
Takođe, u 21. veku možemo uočiti veliki broj mladih ljudi sa nizom dijagnostifikovanih neuroza i psihosomatskih bolesti, koji olako posežu za medikamentima. Ovo je još jedan trik sistema, jer je mlad čovek i više nego sposoban da se na prirodan način izbori sa onim što mu donosi struja života (ovde svakao ne mislim na ekstremne primere koji povrh svega dolaze neočekivano i iznenada). Naime, jedan mladi čovek biva ophrvan brzinom ovog stoleća, te mesecima oseća nedefinisan nemir i kako vreme prolazi on se obraća i za stručnu pomoć. Ali, retko ko u državnim ustanovama (dakle, ustanovama koje su deo sistema) želi da mu pomogne u rešavanju problema, već umesto razgovora dobija svoju šifru, odnosno dijagnozu i šaku medikamenata koji ga uspavljuju i sputavaju mladalački polet u njemu.
Ne bih da idem u teorije zavere, ali ako imate umrtvljenu i uplašenu omladinu, onda sa druge strane imate i beskonačnu vlast nad takvim osobama, jer najsurovija kontrola je ona koja se proizvodi strahom. U skladu sa tim, mladi čovek je uspeo onog trenutka kada se otrgne ovakvim pojavama i pronađe svoj prirodni antidepresiv.
Kada je pisac uspeo?
-Pisac je uspeo ako u svojoj smrti postane veći nego u svom životu. Ovo znači da neki pisci, kao Vladislav Petković DIS, nikada za života nisu bili priznati od strane književne kritike, (koja često bez mere sebe smatra najrelevantijim sudom) ali im je nakon niza godina, pa i vekova od njihove smrti odato priznanje za književni rad. Ono što je kvalitetno jednostavno pre ili kasnije nađe svoj put, tako da se ne treba bojati neuspeha u tom smislu.
Građevinski radnik je uspeo ako je ostao živ na gradilištu, ali kada je uspeo jedan učitelj, profesor?
-Uspešan prosvetni radnik je onaj koji kod učenika probudi talente kojih ni sam učenik nije svestan. A to se postiže time da svakog učenika na prvom mestu jednako tretiramo, bez obzira kakve ocene ima iz drugih predmeta, jer iz sprskog, recimo, može imati peticu, a iz matematike dvojku. Ne znači da je dete manje inteligento ako nema sve petice, već jednostavno svoje afinitete usmerava na ono što mu ide od ruke. Pofesor tada treba da prepozna kvalitet koji učenik poseduje, a onda kreće proces oblikovanja i usmeravanja.
DETE BUNTOVNO, IMAĆE SVOJE MIŠLjENjE I STAV
Roditelji? Da li danas važi pravilo da je roditelj uspeo ako je svoju decu izveo na pravi put, (kako se to nekad govorilo) po čijim merilima pravi put – po merilima dece ili roditelj? Kako Vi vidite taj jaz?
-Svaki roditelj ma koliko voleo svoje dete treba da ga pusti da bude butntovno, jer nema ničeg žalosnijeg nego odrastati pod staklenim zvonom. Ako je dete buntovno, imaće svoje mišljenje i stav, te kasnije neće postati lak plen za ispiranje mozga. Takođe, ne treba ići u krajnos, pa da taj bunt postane nevaspitanje, zato je nabolje da mu uz dozu bunta predoči značaj umetnosti, a naročito one koja se kreće u smeru književnosti. Nema ničeg lošeg u tome da dete bude buntovni naučnik ili književnik – ako pogledamo kroz istoriju možemo videti da revolucija i književnost naprosto ne mogu jedna bez druge.
Da li je vama, kao i verujem mnogima, nelogično da u medijima imamo sijaset citata političara, prepričavao njihova dela, izjave, delova… više nego uspešnih pisaca, naučnika… Šta se to promenilo u potrebi čoveka da slepo sledi političku, a ne misao književnika, naučnika, svejedno?
-Možda bi ta promena mogla da se poveže sa nečim što se dogodilo pre trideset godina, a to je slom SFRJ, a zatim i bratoubilački ratovi koji su prouzrokovali promenu jednog sistema u drugi, tako da smo mi još uvek u tranzitu. A taj tranzit je savršeno tlo za štancovanje gorenavedenih sadržaja.
Svakako da to nije dobar televizijski i medijski manir, ali iskreno govoreći, pitam se gde je ta intelektualna Srbija koja će se pobuniti protiv tih zamena vrednosti. Akademici u SANU i profesori fakulteta bi, uz mlade ljude, trebalo da stanu na put takvom ponašanju, ali mi se čini da neki od njih nisu svesni pravog stanja stvari (čast izuzecima), jer su, upravo, okruženi samo istomišljenicima. Ne daj Bože da se neko od njih „pomeša“ sa „običnim“ svetom – radnicima, čistačima, majstorima i stane na istu stranu revolucionarne barikade, jer eto, on je profesor, akademik, a ovaj drugi nema nikakve intelektualne titule, pa samim tim nije ni intelektualno relevantan, jelte. Kada se te barijere razbiju, onda će doći do drugačijeg rezona u narodu.
Mladi ljudi kao Vi, puni ideja ali i očekivanja, pogotvo kad im je, kao Vašem portalu „Čupavoj Kelerabi“, misija promocija kulture i društva, verovatno teško doživljavaju surovu dominaciju političke misli nad kulturnim stvaralaštvom?
-Verujem da je tako, jer kultura je nešto što bi trebalo da bude mnogo iznad politike. No, smatram da ovde kulturnim radnicima, što bi naš narod rekao, još nije dogorelo do nokata. Da jeste, kultura bi bila koliko-toliko profitabilna. Međutim, jedan broj kulturnih radnika pravi kompromise sa politikantima, pa se tako preko noći rađaju novi, kvaziumetnici (preciznije: umetnice), a o pseudoknjiževnicima i da ne govorim. Dominacija političke misli je moguća zato što to neko dozvoljava putem trange-frange principa. No, mislim da postojanje nezavisnih portala nije nimalo uzaludno, jer verujem da će doći trenutak kada ćemo preplaviti internet scenu, zato bi svako ko ima i minimalnu želju za pokretanjem nečeg ličnog, to itekako trebalo da učini.
LjUDI U POTPUNOSTI SHVATE NEČIJI ZNAČAJ TEK ONDA KADA
GA VIŠE NEMA.
Može li ideja pisca, avangarda novinara, kulturno stvaralaštvo uopše da menja odnose među ljudima?
-Svakako da može, i to može da ih menja samo na bolje, naravno ako se oslobodimo intelektualne sujete. I to ne samo da može da menja odnose među ljudima, već može da menja čitav sistem u jednoj državi i šire. Avangardna književnost na tom polju nema granica, no čak ako za primer uzmemo i epohu romantizma u sprskoj književnosti, videćemo da su neka dela u njoj stvarana sa ciljem buđenja nacionalne svesti koja je u to vreme bila preko potrebna da bi se naš narod oslobodio od turskog ropstva. Zatim se ta ideja proširila i izvan granica Srbije, i to na veliki deo Balkana koji je takođe bio pod turskom i austro-ugarskom vlašću. To je direktno uticalo na spajanje Južnih Slovena u borbi protiv viševekovnog neprijatelja, što je kasnije izrodilo ideju jugoslovenstva. Takođe se u to vreme, a kasnije i u realizmu, javio procvat književnih časopisa, listova i novina, koji su potom opet uticali na razvoj novinarstva. Kao što vidimo, sve je povezano kauzalnim odnosima i jedno bez drugog ne bi moglo da postoji.
Kakav je vaš odnos prema nagradama? Da li su one u našem današnjem kulturnom stvaralaštvu, pre svega u kulturi, odraz realne vrednosti?
-Nagrada bi trebalo da predstavlja krunu nečijeg uspeha za koju je ta osoba, metaforički rečeno, prolila krv i znoj. No, smatram da one ponekada i nisu pravi pokazatelji nečijeg kvaliteta. Primera radi, čini mi se da naša sjajna glumica Radmila Savićević za života nikada nije dobila nijednu prestižnu pozorišnu ili filmsku nagradu. Bilo kako bilo, za života joj filmski i pozorišni kritičari nisu odali zvanično priznanje, već joj je posthumno dodeljena nagrada „Žanka Stokić“ za životno delo. To ne znači da čuvena majka Vuka nije bila dovoljno dobra glumica, već znači da nije bila dovoljno dobra glumica po ukusu kritike, ali je zato osvojila naklonost publike, što je daleko važnije, jer se ponekada samo to računa.
Da li imate utisak da više nema velikih ljudi – umetnika? Imamo li danas boljeg od Mome Kapora, Ive Andrića, Zuke Džumhura ?!
Mislim da velikih ljudi ima u svakom veku, jer ako ih ne bi bio onda bi čovečanstvo bilo osuđeno na propast. Ako govorimo o velikim umetnicima, teško je da trenutno postoji neko bolji od Andrića, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Kiša, Daviča, Kapora, Milorada Pavića… No, mislim da je to tako jer da bi se postao priznati umetnik treba, proći bar par godina od smrti istog, zato što ljudi u potpunosti shvate nečiji značaj tek onda kada ga više nema.
Kakvi su planovi „Čupave Kelerabe“? Hoćemo li da pravimo Društvo internet magazina?
-„Čupava Kleraba“ ima mnogo toga u planu, a ono što bismo izdvojili je to da ćemo nastojati da u budućem periodu izveštavamo sa nekih od najvećih festivala širom Srbije. Ove godine smo bili na „Martovskom festivalu“, „Bitefu“, „Beldocs-u“ i „Beogradskom džez festivalu“, stoga se nadam da ćemo sledeće godine nastaviti tradiciju i proširiti krug kulturnih događaja. Što se tiče Društva interent magazina – bilo bi nam i više nego drago da postanemo deo te celine, tako da vam „Čupava Keleraba“ stoji na raspolaganju.
