„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Одрастао, или како се каже “матор човек”, нема избор. Човек је увек у свом времену јер се његово презентно центрирање перманентно одвија у стицају постојања и трајања неовисно од карактеристика епохе. Оно је сасвим прецизно узроковано наслеђем доминантних притисака који су га обликовали врло близу окоштале структуре без икаквих могућности промене. Када дође у извесне године, живећи у њима као у свом времену, немоћ и неефикасност светоназора, навика, инертних ослонаца и свега на шта рачуна без правог разлога, не бива довољно за васпостављање склада пољуљане слике света и резултата које преживљене године сугеришу као искуство или неспорну обавезу да се ствари јасније виде и правилније разумевају. Претварања савременика, најближих једнако као и осталих, саобразно заинтересованости за ефекте интерсубјективности у поступку превођења личних немоћи у стереотипе међуљудксих односа у култури, религији, традицији, јављају се као накнадно откривене истине, или као заблуде после којих више нема времена и снаге за поправке, промену окружења, нову љубав или за радо коришћен наратив оптимизма: “нови почетак”.Иронија нихилизма незаустављиво надире пољем санације структуралних пукотина личног постојања отворених спознајом да се живот у култури састоји од модела и процедура више него од наивне искрености, емотивности и личне непоновљивости.
Читајући дивну књигу у младости наишао сам на строфу неименованог песника (за којег сам накнадним трагањем у једном тренутку поверовао да се ради о Малроу) која ми је тада донела слику света саобразну адолесцентном одбацивању “свега постојећег” без елементарне мисаоне дубине значења а данас ми, потврђујући да не постоји сећање него само фундирање у вредностима изван којих не можемо да опстанемо у било ком свом времену, од којих се оне најважније могу јасно и непоновљиво лепо изразити и језиком да “борим се сам и добијам или губим/не зовем никог да ме ослободи/нећу дозволити ни једном Исусу да помиисли/како би могао умрети за мене“. Сав мој труд мислио сам да је он исто што и сва моја врлина, или да се одважим корак даље, сва моја љубав, долазили су из идеје узвраћања свима за које сам веровао да су умирали за мене. Док нисам из накнадно откривених извора, посредних сазнања, материјалних доказа и логичког мишљења утврдио да сам био најбоља адреса за њихов слатки живот у мом страху за наш заједнички опстанак. У времену које је увек исто.
