Masovna potkultura, naročito popularna literatura i internet portali, zatrpani su tekstovima o tajnim društvima, ezoterijskim redovima, svemoćnim konspirativnim društvima, komisijama i organizacijama. Šta je tu istina, a šta fantazija? Da li te priče lansiraju vladajuće strukture, dajući svojoj dominaciji metafizički, faraonski oreol ili zaista postoje vredni novinari, publicisti i naučni radnici koju tu stvar razotkrivaju?
Prateći literaturu, brzo se zaključuje da je osnovno pitanje koje se tu postavlja glasi : Ko su oni, ko su “vladari iz senke i tajna svetska vlada“? Pominju se masoni, Jevreji, iluminati, Hazari, satanisti, čak i vanzemaljci. Međutim, gotovo niko ne postavlja pitanje : kako i na koji način oni vladaju? Naprotiv, priča se neprestano drži u iracionalnim kategorijama, misteriji, zanemaruju se nesporne istorijske činjenice, a sa opskurnim dokazima konstruišu se nategnute hipoteze. Od toga može lepo da se i zaradi.
Opet, u kontrolisanim zvaničnim, mejnstrim medijima ovo je tabu tema – ko god pomene tajno upravljanje i tajne dogovore, odmah dobije stigmu “teoretičara zavere“. To implicira da je to lice “moralno-politički“ ili čak psihički nepodobno da daje ozbiljne analize i zastupa društvene i političke stavove.
Da se odmah razumemo – svetske vlade nema, svet je suviše složen i velik da bi se mogao kontrolisati iz jednog centra. Sa druge strane, potpuno je nesporna činjenica da postoji razgranata mreža međusobno tesno povezanih zatvorenih nadnacionalnih struktura saradnje vladajućih klasa i upravljanja. Kao fasadne organizacije ove mreže nastupaju razne lože (npr. masonske), klubovi (Bilderberški, Rimski, Bohemski šumarak…), komisije (npr. Trilateralna)… Sve su to razne forme i sporazumi koji realizuju interese 300-400 porodica i klanova, koje su u svojim rukama koncentrisale svojinu, vlast, kontrolu društvenih procesa i sredstva masovnih informacija.
Zatvorene strukture globalističkog dogovora i rukovođenja i tajna udruženja koja stoje iza njih, su imanentna odlika kapitalizma kao sistema. Bez njih je teško zamisliti reprodukciju kapitalizma kao vladajućeg poretka, ona je nemoguća jer zatvorene strukture ukidaju njegovu osnovnu protivrečnost. Na ekonomskom planu kapitalizam je globalni nadnacionalni sistem, svetsko tržište koje nema granica. A na političkom planu kapitalistički sistem nije celovitost, nego skup, mozaik država, pa je nužno potrebna organizacija nadnacionalnih država koja bi prevazišla tu najozbiljniju protivrečnost kapitalizma – kontradikcija između kapitala i države, svetskog i nacionalnog (državnog).
Sa normativne, ideološke tačke, tajna društva i uprava praktično prevazilaze “haos“ koji donosi slobodno tržište i demokratski sistem (kojih se, zbog procesa legitimizacije vlasti, na rečima nikad ne odriču) dovodeći poredak u stanje kontrolisanih procesa koji im omogućava očuvanje stečenih pozicija, vladajućih društvenih odnosa i privilegija.
Kako je nastala ta organska povezanost tajne uprave i kapitalizma?
Krupan kapital, pogotovo njen finansijski segment, ma u kakvoj zemlji živela (posebno ako je to velika zemlja), najpre ima interese koji prevazilazi nacionalni okvir, teži da svoju moć proširi van državnih granica, svojih i tuđih. Ti interesi se mogu ostvariti uglavnom kršenjem zakona svoje ili tuđe države, a najčešće i jedne i druge istovremeno – stalno i sistematsko. Međutim, jedna je stvar kad nasuprot krupnom kapitalu stoji politički poredak u Aziji ili Africi, gde je dovoljna i „diplomatija topovnjača“, ali u svetu jednakih ili približno jednakih tzv. velikih sila – tu sasvim drugačija situacija. Tu nije potrebno samo vatreno, nego i organizaciono oružje, oružje koje bi uobličilo, definisalo i usaglasilo zajedničke interese kapitalističkih vrhuški raznih zemalja i postalo izraz njihovih celovitih i dugoročnih interesa.
Kako postoji opasnost da robne lance na svetskom tržištu stalno narušavaju državno-političke granice, često stupajući pri tom u protivrečnost sa interesima „presecanih“ država, potrebne su nadnacionalne naddržavne strukture. Međutim, kako te strukture deluju mimo međunarodnog i unutrašnjeg poretka, te kako se ta aktivnost kosi sa proklamovanim vrednostima slobodnog tržišta, poštovanja prava i slobodno izražene volje u ugovaranju – te organizacije moraju biti potpuno tajne ili bar zatvorene za široku javnost. Kao treće, te strukture moraju imati mogućnost da efikasno utiču na države, da utiču na njihove rukovodioce, namećući se istovremeno i nad državom i nad nacionalnim interesima.
U suštini, ono čime se bave te konspirativne strukture ne može se zvati drugačije nego permanentna institucionalizovana zavera, koja, pored klasičnih, dobija novu savremenu formu koja je neposredno povezana sa politikom, ekonomijom i obaveštajnim službama. Tako konspirativne strukture, pored kapitala i države, postaju treći ugao kapitalizma kao sistema, treća dimenzija koja završava sistem kapitalizma i daje mu celovitost. Kada istoričari pišu o istoriji kapitalističke epohe, opisivajući istoriju samo države i kapitala – prave nepotpunu, osakaćenu istoriju. To je dvodimenzionalna istorija trodimenzionalnog sistema. Bez konspirativnih struktura istorija kapitalističke epohe je nerazumljiva i nemoguća.
Zato istorija konspirativnih struktura mora biti upisana u istoriju kapitala (njegovih ciklusa akumulacije) i države (borbe za hegemoniju), a njihovi odnosi se moraju racionalno analizirati kao odnosi subjekta i sistema. Samo u tom slučaju dobićemo potpunu i pravu istoriju epohe. Izražavajući celovite i dugoročne interese vladajuće klase, konspirativne strukture personifikuju celovite i dugoročne interese kapitalističkog poretka kao neizbežan faktor koji ga definiše i čini njegov organski deo.
Kosač, Narodni front
Izvor: narodni-front.org.rs
