„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ:
Ne pamtim prozno štivo sa ubedljivijim naslovom od Rastkovog lirskog spisa „Ljudi govore“! Najmanje zbog toga što se bliži stogodišnjica, a posebno zbog toga što je hrabri avangardista na početku dvadesetog veka objedinio žanrove u tački na kojoj će se potonji događaji veka raspasti. Petrović tekst gradi na totalitetu: kao doživljaj događaja kojeg bez njega ne bi ni bilo, u formi koja u sebe kao filigransku tkanicu upreda sve poznate načine pripovedanja. Dakle, Ljudi govore! Ali veoma mali broj govori kao Rastko Petrović. Govore takve stvari da svakoga dana pre nego što otvorim prozor, prvo pogledam vesti da saznam da li ovaj svet još uvek postoji.
U školi „Ljudi govore“ nije bila omiljena knjiga. Međutim, budući da svako stvari razumeva u skladu sa unutrašnjim ključem, meni je rečeni naslov donosio mnogo spokoja. Volim da govorim više nego bilo šta drugo da radim. Priznajem da na početku govora nisam razumevao njegovu osnovnu funkciju i značaj pa se i meni, kao svakom junoši, događalo da „živ bude Todor dok se čuje moj govor“. A posle? Koga briga za Todora i sve što je ostalo od govora. Rastao sam i počeo da pazim šta, kad, kome i kako govorim. Nastavio sam da slušam bez ograničenja. Moram priznati, ljudi svašta govore. Isti, svaštagovoreći ljudi prednjače u buci zataškavanja fatalnosti posledica njihovog govora. I ništa. Bucmasti, važni, u pratnji raznoraznih svita, isti ljudi i dalje govore. Budu i besni na one koji u naivnosti ljudske zaprepašćenosti pokušaju da ih podsete šta su govorili kao i na nesrećne sudbine onih koji su im poverovali. Govore isti ljudi koji su obećavali da će „seći ruke“, da se „saginjati neće“, „da su naše zemlje tamo gde su naši ljudi“. Nikad neću prežaliti drugove koji pogiboše u ratovima dekade raspada veka koji je Rastko Petrović najavio usmeravajući pažnju na ljude koji govore. I danas srećem nesrećnike koji su lakoverno prodavali kuće i traktore da predaju novac u banke reklamirane na državnoj televiziji. Nije mi jasno kako će ostati naše zemlje u kojima nema naših ljudi a u koje ćemo uspeti da bez taksi doturimo naše jogurte. Danas, kada više ne strahujem od lektire, čitanje Petrovićeve knjige donosi mi mira koliko mi je samo naslov donosio spokoja jer više nemam nikog da pitam šta znači ovo što danas ljudi govore. Setim da je baba govorila „ker laje, vetar nosi“. Da li su kerovi progovorili ili su vetrovi prestali da duvaju?
