Piše: Svetlana Nikolić, novinar
8.3.2015.
Taman kada je nekoliko godina od donošnja, do ušiju počelo da dopire pravo na dostupnost informacija, u pravni sistem stupio je Zakon o zaštiti ličnih podataka. U ovom zakonu detektovan je oslonac, opšte mesto i uporište za uskraćivanje podataka, pa se građani lišavaju podataka i kada su zainteresovane strane i lica u postupku, kada im pravo na informaciju upravo pripada po prirodi stvari po nekom drugom, kalendarski starijem zakonu.
Zaštita podataka se sprovodi tako što se u postupcima, recimo pred gradskim organima uprave, inspekcijskim službama, MUP-u, iz spisa u predmetu uklanjaju imena, adrese drugih učesnika u postupku. Uzalud se stranka u predmetu poziva na Zakon o upravnom postupku i pravo na raspolaganja podacima druge strane kako bi uložila prigovor, žalbu, tužbu isl. Nadležni su neumoljivi jer, kako nam je nezvanično priznala jedna službenica, lakše je podneti gnev građana što se nešto uskraćuje, nego kaznu od Poverenika, što se neki podatak objavljuje.
U Fondu PIO, građanima gotovo svakodnevno uskraćuju informacije upravo pozivanjem na Zakon o zaštiti podataka. Ovo kada se na šalteru pojavi jedan od roditelja sa zahtevom da mu se izda potvrda o radnom statusu drugog roditelja radi ostvarivanja prava deteta na subvenciju za vrtić, dečiji dodatak i sl. Kako se takve potvrde izdaju isključivo na zahtev imenovanog, posledice zaštite ličnih podataka zapravo snose maloletna lica, deca, kada jedan roditetelj ne želi i neće da se pojavi pred šalterom u slučaju poremećenih bračnih ili vanbračnih zajednica, samohranog roditeljstva…Tako lične podatke savesnog ali i nesavesnog roditelja, recimo oca, Zakon verovali ili ne, štiti od vlastitog deteta.
U Fondu PIO, kažu da ova ustanova samo sprovodi propise.
– Zakonom, podzakonskim aktima, i našim internim procedurama, propisano je da podatke o tome da li je recimo otac zaposlen, gde, kolika su mu primanja, isl. dajemo isključivo na lični zahtev, eventualno na zahtev suda. Kod upisa u vrtić, izlazimo u susret kada je majka sprečena da dođe i kada imamo nedvosmisleno saznanje da je saglasna da njene podatke izdamo suprugu – kaže direktor za odnose se sa javnošću Fonda PIO, Jelica Timotijević.
Podaci koji se uskraćuju često se odnose na prebivalište nekog lica, što je s druge strane neophodno oštećenom za pokretanje bilo parničnog ili krivičnog postupka, pa je usled neažurnosti evidencije ličnih podataka i prakse da građani u velikom broju slučajeva nisu prijavljeni na adresi na kojoj stanuju, oštećenima često ugrožena zaštita i pravno sredstvo.
Da bi se pokrenuo postupak protiv nekog lica, tvrde advokati, u tužbi je neophodno navesti adresu druge strane. U suprotnom, tužba će biti odbačena zbog neurednosti, jer sud takve podatke ne pribavlja po službenoj dužnosti do pokretanja postupka, a da bi se pokrenuo, tužba prethodno mora biti uručena, pa je u nekim slučajvima Zakon o zaštiti podataka kolateralna dobit nesavesnim građanima pa i beguncima od zakona.
Beogradski advokat Miroslav Vasić kaže da Srbija donosi zakone predviđene za jedno uređeno društvo, pretpostavljajući da neki drugi akti postoje, da su odnosi uređeni i da se drugi propisi primenjuju.
– Problem je što policija i tužilaštvo neće na zahtev stranke dati podatke o licu koje stranka sumnjiči da je učinilo krivično delo, čime se oštećenom uskraćuje mogućnost da privatnom tužbom goni to lice. Drugo, kod nas većina građana ne stanuje na prijavljenoj adresi, pa je država trebalo da natera građane da prijave tačne podatke o prebivalištu, da ih zbog toga prekršajno goni i sankcioniše, jer je država svesna da je iz ovog razloga često otežana mogućnost za pokretanje postupka. To je problem krivičnog, kao i građanskog prava i država je time trebalo sistemski da se bavi, navodi Vasić.
Dok se građanima, pod firmom zakona o zaštiti, podaci uskraćuju, dotle državni organi, javna preduzeća, lične podatke građana masovno obelodanjuju.
Tako je Agencija za privredne registre nedavno objavila više od pet miliona ličnih podataka građana, među kojima i ogroman broj vlasnika firmi, čiji podaci mogu biti zloupotrebljeni. A JKP “Infostan” godinama svoje podatke građana stavlja na raspolaganje raznim osiguravajućim društvima tako što uz svoje uplatnice uvrsti i stavku po osnovu osiguranja imovine i lica, pa ukoliko građanin ne plaća te usluge, država u skraćenom postupku to naplaćuje preko privatnog izvršitelja.
Zakon o zaštiti podataka praktično se svodi se na ograničenje prava pojedinaca, bilo da je to zainteresovana strana u postupku, ili član porodice.
-U PIO Fondu uskraćuju podatke detetu o radnom statusu roditelja, dok u Domu zdravlja uskrućuju podatke roditelju o zdravstvenom stanju deteta. Ali atak na privatnost i porodicu sa nesagledivim posledicama i krajnje sumnjivim naumom dogodiće se usvajanjem prdloženog Građanskog zakonika o zabrani telesnog kažnjavanja. Svako kome se zamerite može da vas prijavi da lupate ćuške ili zanemarujete vlastito dete. Podatke o tome ko vas je prijavio, ime, adresu, nećete dobiti jer su lični podaci zakonom zaštićeni i to lice ne možete privatno goniti, utužiti. A vi ćete pred organima socijalne službe, pod pretpostavkom krivice, morati da dokazujte nešto za šta ne postoje materijalni dokazi i zbog čega ste unapred osuđeni na nuspeh.
U Kancelariji Poverenika za informacije od značaja i zaštitu podataka, kažu da „stranka u postupku ima pravo na informacije o imenima, adresama drugih učesnika. Ako se pozove na Zakon o upravnom postupku, Mup takve podatke daje“.
– Postoji nerazumevanje javnosti, pa i advokata, koji se umesto na ZUP, da bi dobili recimo adresu nekog lica, nekada pogrešno pozivaju na Zakon o slobodnom pristupu, po kome se takvi podaci ne mogu dobiti, ali lice koje ima interes u svrhu vođenja postupka ima pravo na takve podatke, tu je zaštita obezbeđena na drugi način. Pomenuta dva zakona se u tom delu ne prepliću – kaže Zamenik Poverenika, Stanojla Manić.
Upitana o postupanju Fonda PIO i uskraćivanju podataka supružniku odnosno roditelju u svrhu ostvarivanja prava deteta, odgovara da takvo postupanje Fonda PIO, nije opravdano.
– Osim kada takve podatke traži roditelj koji je, recimo lišen roditeljskog staranja. U drugim situacijama, kada se roditelj legitimiše i istakne svoj, odnosno interes deteta, svakako da ima pravo na takve podatke, ali kao u prethodnom, mislim da je i u ovom slučaju u pitanju primena ZUP-a, ocenjuje Mandić.
Broj pristiglih žalbi u 2014. godini iznosio je oko 10 000, obrađeno je 7 500 predmeta od čega se 5 400 odnosilo na uskraćivanje informacija. Ovo ne računajući veliki broj građana, kojima su takođe osujećena prava ali se nije obratio Povereniku.
Brojke ukazuju da se građani masovno obespravljuju. Pod motom zaštite novostečnih prava jednih građana, drugima oduzimaju mnogo starija prava i tekovine. Gde je tu vladavina zakona, konvencije, trice?!
Ali u zemlji posrnulog poretka, pravne nesigurnosti, sistemske korupcije i zapadnog mentorstva, jedino haos ima predikciju i nije proizvod slučaja!?
Svetlana Nikolić
