HERMAN NOJBAHER je čovek koji je zauzimao visoku funkciju u Trećem Rajhu, odnosno u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, i kao takav bio je odlično obavešten o zbivanjima na celom Balkanskom poluostrvu. Tokom rata bio je glavni nemački diplomata za Balkan. Sem toga, on je odličan poznavalac naših krajeva i zanimljiv pripovedač. Zato je vrednost njegovih memoara od velikog značaja.
Plan nacionalista bio je sledeći: dok god su nemački i italijanski okupatori u zemlji, da se od njih na ovaj ili onaj način dobije što je moguće više oružja. To je bio jedini razlog, zašto su četnici, povermeno sarađivali sa okupatorom. Niko od nacionalista nije imao nikakve simpatije za ratne ciljeve okupatora i niko od četnika nije bio spreman da se bori za ratne ciljeve Nemačke ili Italije. Ovo se pre svega u potpunosti odnosi na srpskog vođu četnika, bivšeg pukovnika generalštaba, Dražu Mihailovića. Politika ovog srpskog nacionaliste može da se razume i sagleda samo iz tog, ratnog okvira, kada u zemlji besni građanski rat. Kada sam stigao u Beograd, njegov razlaz i prekid veza sa Englezima već je bio u toku. Ovo je za mene bio veliki politički izazov. Još nešto se odigralo što me je uverilo u ispravnost mojih ubeđenja da se zauzmem za stvaranje Velikosrpske federacije. Čak je i Draža Mihailović – koji se borio za jugoslovensku Monarhiju, koju bi vodili Srbi – počeo da sumnja, da Jugoslavija, posle svega što se odigralo između Srba i Hrvata, može ponovo da vaskrsne.
Četnici su i ranije sarađivali sa okupatorima protiv zajedničkog neprijatelja, komunista, ali samo u pojedninim slučajevima i uvek u ograničenom, lokalnom okviru. Sa ovakvim političkim razvojem, kada su Englezi napustili četnike i potpuno prešli na stranu Tita, četnici su u još većoj meri bili gurnuti u naručje Nemaca, od kojih su još jedino mogli da se nadaju da će dobiti oružje i opremu. Uskoro posle otvorenog sukoba sa Englezima, nekoliko četničkih vojvoda obratilo se molbom nemačkom vojnom zapovedniku, sa ciljem da zaključe pakt o nenapadanju. Samo se po sebi razume, da sam dao svoj pristanak, jer je to odgovaralo nemačkim interesima. U novembru 1943. zaključen je pakt Nemaca sa četničkim vojvodama: Kalabićem, Keserovićem, Lukacevićem i drugima. U tim razgovorima zahtevao sam od četnika da se obavežu da neće dirati Nedićeve ljude i njegove državne institucije. Sada su i četnici imali interes, da blagodareći ovom paktu, ne moraju da se bore na dva fronta, dakle, protiv Nemaca i partizana. Postojala je čak i mogućnost da od stane Vermahta prime pomoć u borbi sa neprijateljem broj jedan, sa partizanima. A iznad svega, četnici su se nadali da će uz pomoć ovog pakta doći u posed naoružanja, koje im je bilo potrebno, kada dođe do konačnog obračuna sa Titom.
O Crnogorcima
Nešto o Crnogorcima. Crnogorci su Srbi, koji poseduju posebnu samosvest o tome sa su upravo oni najbolji Srbi. Oni su dakle Srbi. Ovi stanovnici brda imaju, međutim, svoju sopstvenu istoriju, jednu specifičnu, izrazitu samosvest i poseban način življenja. O svojoj srpskoj braći, koja žive na planinama srednje visine i u Panonskoj niziji gledaju sa mirnim, samouverenim nepoštovanjem. Sa druge strane Crnogorci su u očima Srba predmet brojnih viceva i anegdota. Nije, međutim, nikakav vic da je ova sićušna knjaževina objavila rat Napoleonu kada je Francuska napala prijateljsku Rusiju. „Nas i Rusa zajedno sto i pedeset miliona!“, kazao je pre više decenija jedan Crnogorac, kada zemlja nije imala ni tri stotine hiljada stanovnika. Kada je u Prvom balkanskom ratu, godine 1912, kralj Nikola objavio mobilizaciju, dva Crnogorca, koja su se našla u Grčkoj, poslali su na Cetinje telegrafsku poruku sledeće sadržine: „Da li da odmah krenemo na Cetinje, ili da udarimo na Turke sa boka?“. Ko hoće da bolje upozna dušu ovih brđana, preporučujem mu da čita sjajne anegdote i priče jednog njihovog pravog junaka iz 19. veka, Marka Miljanova.
Veliki ponos Crnogorci nalaze u činjenici da svemoćnim Turcima nije nikada pošlo za rukom da potpuno ovladaju njihovom malom zemljom. Vekovima su vodili hrabar, hajdučki, mali rat, koji je u klasičnoj epskoj pesmi opisao njihov vladar i episkop Petar II Petrović Njegoš (1813-1851) i time postavio trajni literarni spomenik toj borbi sa Turcima. Reč je o „Gorskom vijencu“. Jednom prilikom sam nekom uglednom Crnogorcu u šali kazao: „Moguće, da Turci i nisu bili toliko zapeli da osvoje taj komadić kamene pustinje, koja se zove Crna Gora?“. On uopšte nije razumeo da se šalim, već se naljutio. Drugom Crnogorcu sam rekao ovo: „Vi, Crnogorci, ste neka vrsta srpskih Tirolaca. Ono što u očima Nemaca predstavljaju Tirolci, to su Crnogorci za Srbe!“. Pri tom sam, naravno, mislio da dam kompliment Crnogorcima, jer se svako seća Andreasa Hofera, koji se borio protiv Napoleona i francuske okupacije. Crnogorac mi je na to mirno odgovorio: „Bolje da kažete: Crnogorci su srpski Prusi!“. Oni jednostavno ne žele da ih čovek drugačije vidi, sem u velikim, svetskim okvirima.
O „Bjelašima“ i „Zelenašima“
U oktobru 1943. putovao sam avionom u Podgoricu. Nalazio sam se u društvu sa dr Fezenmajerom (Vesenmeyer), koji je kasnije postao nemački ambasador u Budimpešti. Sa aerodroma krenuli smo kolima putem, koji je bio u prilično dobrom stanju, u pravcu Cetinja. Oko nas vide se pusta brda i kamena pustinja. Cetinje ima šest hiljada stanovnika. Čim je Italija kapitulirala naše su trupe odmah zauzele Crnu Goru. Nameravao sam da u Crnoj Gori stvorim nacionalni odbor, koji bi mi služio kao veza između nemačke armije i stanovništva. Taj odbor imao bi u svojoj nadležnosti brojne administrativne zadatke, koji su nama izgledali kao neophodni. Situacija je bila krajnje zapetljana. Na tako malom prostoru delovali su Titovi partizani i četnici, koji su između sebe vodili građanski rat. Događali su se krvavi obračuni i klanja, mnoga sela su zapaljena. Bilo je crnogorskih dobrovoljaca, koji su se javljali kod Nemaca, i zahtevali da im se da oružje. U zemlji su se još nalazile i italijanske trupe, koje su primile samoubilačku zapovest da sada treba da se bore protiv nemačkih vojnika, a nisu dobili nikakve hrane i municije, jer im je veza sa Italijom bila prekinuta. Jednim slovom, po Crnoj Gori se pušilo, pucalo i dimilo, kao u najlepšim turskim vremenima. Moj prvi pokušaj je propao. Obe crnogorske stranke – velikosrpski „bjelaši“ sa jedne strane i „zelenaši“, koji su se zalagali za autonomiju – nisu nikako mogli da se dogovore. „Bjelaši“ su bili daleko brojnija i jača grupa, pa su zato hteli da sami imaju vlast u rukama. Ali, ja sam insistirao da dođe do koalicije između „bjelaša“ i „zelenaša“. Bojao sam se da pored crvenih, sada ne proizvedem još jednu opoziciju, koja bi mogla da nastane, ako bi pritisak „bjelaša“ protiv „zelenaša“ bio toliki, da bi „zelenaši“ onda mogli da traže utočište i zaštitu kod partizana. „Bjelaše“ je vodio advokat Ljubomir Vuksanović, iz Andrijevice. To je bio čovek džinovskog rasta, snažan kao konj. Njegov uži zavičaj jeste slavno pleme Vasojevića. A, ovi su se opet takmičili sa jednako slavnim plemenima: Piperi, Bjelopavlići, Drekalovići, Cuce, i kako se sve ne zovu ta ponosna plemena. Svi su se oni borili za lovorom venac, kome pripada najplemenitije i najveće junaštvo i čojstvo.
„Ovako to ne ide dalje, gospodine ministre!“, odgovorio mi je ogorčeno i ljutito ljudeskara Vuksanović, kada sam govorio o zahtevima „zelenaša“ i nastavio: „Vi još dobro ne poznajete našu zemlju! Kazaću vam kako se to radi. Treba da obesite nekoliko njih! Mi nemamo toliko stabala, kao što imaju neki drugi, ali ovo malo drveća što tu vidite, nema nijednog, gde već neko nije bio obešen“, i tom prilikom mi je pokazao svojom snažnom rukom na pusti krš i golet, koja nas okružuje.
Rešio sam da ne poslušam savet, znajući veoma dobro da gu time zantno da izgubim na ugledu. Da bih vešao ljude, za to nisam osećao nimalo sklonosti, a nisam imao ni punomoć da mogu to da radim. Umesto toga, odgovorio sam mirno: „Ako se ne dogovorite štetne posledice snosiće svi Crnogorci. U životno važnim situacijama stanovništvo valja da ima sposobne predstavnike, koji će umeti da vode i štite interese Crnogoraca…“.
„Bjelaši“ i „zelenaši“ dogovorili su se u novembru 1943. i tako osnovali „narodnu upravu“, na čijem čelu je stajao džin Vuksanović. U jesen 1944. Ljubomir Vuksanović zajedno sa našim trupama napustio je svoju Crnu Goru. Uspeo je da stigne sa grupom svojih zemljaka do pokrajine Koruške, u Austriji. Saveznički avioni napali su iznenada voz. Putnici su se razbežali iz vagona i potražili sklonište u obližnjoj šumi. Vuksanović, divovskog rasta, bio je suviše spor, ili nije hteo da beži. Tako je svoj grob našao u Austriji.
