ХЕРМАН НОЈБАХЕР је човек који је заузимао високу функцију у Трећем Рајху, односно у немачком Министарству спољних послова, и као такав био је одлично обавештен о збивањима на целом Балканском полуострву. Током рата био је главни немачки дипломата за Балкан. Сем тога, он је одличан познавалац наших крајева и занимљив приповедач. Зато је вредност његових мемоара од великог значаја.
План националиста био је следећи: док год су немачки и италијански окупатори у земљи, да се од њих на овај или онај начин добије што је могуће више оружја. То је био једини разлог, зашто су четници, повермено сарађивали са окупатором. Нико од националиста није имао никакве симпатије за ратне циљеве окупатора и нико од четника није био спреман да се бори за ратне циљеве Немачке или Италије. Ово се пре свега у потпуности односи на српског вођу четника, бившег пуковника генералштаба, Дражу Михаиловића. Политика овог српског националисте може да се разуме и сагледа само из тог, ратног оквира, када у земљи бесни грађански рат. Када сам стигао у Београд, његов разлаз и прекид веза са Енглезима већ је био у току. Ово је за мене био велики политички изазов. Још нешто се одиграло што ме је уверило у исправност мојих убеђења да се заузмем за стварање Великосрпске федерације. Чак је и Дража Михаиловић – који се борио за југословенску Монархију, коју би водили Срби – почео да сумња, да Југославија, после свега што се одиграло између Срба и Хрвата, може поново да васкрсне.
Четници су и раније сарађивали са окупаторима против заједничког непријатеља, комуниста, али само у поједниним случајевима и увек у ограниченом, локалном оквиру. Са оваквим политичким развојем, када су Енглези напустили четнике и потпуно прешли на страну Тита, четници су у још већој мери били гурнути у наручје Немаца, од којих су још једино могли да се надају да ће добити оружје и опрему. Ускоро после отвореног сукоба са Енглезима, неколико четничких војвода обратило се молбом немачком војном заповеднику, са циљем да закључе пакт о ненападању. Само се по себи разуме, да сам дао свој пристанак, јер је то одговарало немачким интересима. У новембру 1943. закључен је пакт Немаца са четничким војводама: Калабићем, Кесеровићем, Лукацевићем и другима. У тим разговорима захтевао сам од четника да се обавежу да неће дирати Недићеве људе и његове државне институције. Сада су и четници имали интерес, да благодарећи овом пакту, не морају да се боре на два фронта, дакле, против Немаца и партизана. Постојала је чак и могућност да од стане Вермахта приме помоћ у борби са непријатељем број један, са партизанима. А изнад свега, четници су се надали да ће уз помоћ овог пакта доћи у посед наоружања, које им је било потребно, када дође до коначног обрачуна са Титом.
О Црногорцима
Нешто о Црногорцима. Црногорци су Срби, који поседују посебну самосвест о томе са су управо они најбољи Срби. Они су дакле Срби. Ови становници брда имају, међутим, своју сопствену историју, једну специфичну, изразиту самосвест и посебан начин живљења. О својој српској браћи, која живе на планинама средње висине и у Панонској низији гледају са мирним, самоувереним непоштовањем. Са друге стране Црногорци су у очима Срба предмет бројних вицева и анегдота. Није, међутим, никакав виц да је ова сићушна књажевина објавила рат Наполеону када је Француска напала пријатељску Русију. „Нас и Руса заједно сто и педесет милиона!“, казао је пре више деценија један Црногорац, када земља није имала ни три стотине хиљада становника. Када је у Првом балканском рату, године 1912, краљ Никола објавио мобилизацију, два Црногорца, која су се нашла у Грчкој, послали су на Цетиње телеграфску поруку следеће садржине: „Да ли да одмах кренемо на Цетиње, или да ударимо на Турке са бока?“. Ко хоће да боље упозна душу ових брђана, препоручујем му да чита сјајне анегдоте и приче једног њиховог правог јунака из 19. века, Марка Миљанова.
Велики понос Црногорци налазе у чињеници да свемоћним Турцима није никада пошло за руком да потпуно овладају њиховом малом земљом. Вековима су водили храбар, хајдучки, мали рат, који је у класичној епској песми описао њихов владар и епископ Петар II Петровић Његош (1813-1851) и тиме поставио трајни литерарни споменик тој борби са Турцима. Реч је о „Горском вијенцу“. Једном приликом сам неком угледном Црногорцу у шали казао: „Могуће, да Турци и нису били толико запели да освоје тај комадић камене пустиње, која се зове Црна Гора?“. Он уопште није разумео да се шалим, већ се наљутио. Другом Црногорцу сам рекао ово: „Ви, Црногорци, сте нека врста српских Тиролаца. Оно што у очима Немаца представљају Тиролци, то су Црногорци за Србе!“. При том сам, наравно, мислио да дам комплимент Црногорцима, јер се свако сећа Андреаса Хофера, који се борио против Наполеона и француске окупације. Црногорац ми је на то мирно одговорио: „Боље да кажете: Црногорци су српски Пруси!“. Они једноставно не желе да их човек другачије види, сем у великим, светским оквирима.
O „Бјелашима“ и „Зеленашима“
У октобру 1943. путовао сам авионом у Подгорицу. Налазио сам се у друштву са др Фезенмајером (Vesenmeyer), који је касније постао немачки амбасадор у Будимпешти. Са аеродрома кренули смо колима путем, који је био у прилично добром стању, у правцу Цетиња. Око нас виде се пуста брда и камена пустиња. Цетиње има шест хиљада становника. Чим је Италија капитулирала наше су трупе одмах заузеле Црну Гору. Намеравао сам да у Црној Гори створим национални одбор, који би ми служио као веза између немачке армије и становништва. Тај одбор имао би у својој надлежности бројне административне задатке, који су нама изгледали као неопходни. Ситуација је била крајње запетљана. На тако малом простору деловали су Титови партизани и четници, који су између себе водили грађански рат. Догађали су се крвави обрачуни и клања, многа села су запаљена. Било је црногорских добровољаца, који су се јављали код Немаца, и захтевали да им се да оружје. У земљи су се још налазиле и италијанске трупе, које су примиле самоубилачку заповест да сада треба да се боре против немачких војника, а нису добили никакве хране и муниције, јер им је веза са Италијом била прекинута. Једним словом, по Црној Гори се пушило, пуцало и димило, као у најлепшим турским временима. Мој први покушај је пропао. Обе црногорске странке – великосрпски „бјелаши“ са једне стране и „зеленаши“, који су се залагали за аутономију – нису никако могли да се договоре. „Бјелаши“ су били далеко бројнија и јача група, па су зато хтели да сами имају власт у рукама. Али, ја сам инсистирао да дође до коалиције између „бјелаша“ и „зеленаша“. Бојао сам се да поред црвених, сада не произведем још једну опозицију, која би могла да настане, ако би притисак „бјелаша“ против „зеленаша“ био толики, да би „зеленаши“ онда могли да траже уточиште и заштиту код партизана. „Бјелаше“ је водио адвокат Љубомир Вуксановић, из Андријевице. То је био човек џиновског раста, снажан као коњ. Његов ужи завичај јесте славно племе Васојевића. А, ови су се опет такмичили са једнако славним племенима: Пипери, Бјелопавлићи, Дрекаловићи, Цуце, и како се све не зову та поносна племена. Сви су се они борили за ловором венац, коме припада најплеменитије и највеће јунаштво и чојство.
„Овако то не иде даље, господине министре!“, одговорио ми је огорчено и љутито људескара Вуксановић, када сам говорио о захтевима „зеленаша“ и наставио: „Ви још добро не познајете нашу земљу! Казаћу вам како се то ради. Треба да обесите неколико њих! Ми немамо толико стабала, као што имају неки други, али ово мало дрвећа што ту видите, нема ниједног, где већ неко није био обешен“, и том приликом ми је показао својом снажном руком на пусти крш и голет, која нас окружује.
Решио сам да не послушам савет, знајући веома добро да гу тиме зантно да изгубим на угледу. Да бих вешао људе, за то нисам осећао нимало склоности, а нисам имао ни пуномоћ да могу то да радим. Уместо тога, одговорио сам мирно: „Ако се не договорите штетне последице сносиће сви Црногорци. У животно важним ситуацијама становништво ваља да има способне представнике, који ће умети да воде и штите интересе Црногораца…“.
„Бјелаши“ и „зеленаши“ договорили су се у новембру 1943. и тако основали „народну управу“, на чијем челу је стајао џин Вуксановић. У јесен 1944. Љубомир Вуксановић заједно са нашим трупама напустио је своју Црну Гору. Успео је да стигне са групом својих земљака до покрајине Корушке, у Аустрији. Савезнички авиони напали су изненада воз. Путници су се разбежали из вагона и потражили склониште у оближњој шуми. Вуксановић, дивовског раста, био је сувише спор, или није хтео да бежи. Тако је свој гроб нашао у Аустрији.
