SPECIJALNI ZADATAK BALKAN (1)

Herman Nojbaher  ministar Trećeg Rajha za Balkan i Grčku Tokom rata bio je glavni nemački diplomata za Balkan. Sem toga, on je odličan poznavalac naših krajeva i zanimljiv pripovedač. U svojim memoarima napisao je i ovo: O SRBIMA

[tooltip type=”link” link=”http://en.wikipedia.org/wiki/Hermann_Neubacher” tooltip=”Herman Nojbaher Wikipedia” style=”right” ]Herman Nojbaher[/tooltip] rođen je 24. 06. 1893. godine u mestu Vels (Wels), Gornja Austrija (Oberosterreich), umro 01. 07. 1960. godine u Beču (Wien), ekonomski ekspert i političar. Od 1933. godine član Nacional-socijalističke Nemačke radničke partije (NSDAP). Gradonačelnik Beča bio je od 13. 03. 1938. do maja 1939. godine. Od 1940. bio je poslanik u Bukureštu, a onda i Atini, a od jeseni 1943. u Beogradu. Od 1940. do 1945. godine bio je nemački diplomata i posebni izaslanik za Jugoistok, odnosno „Specijalni izaslanik za Balkan, i od 1943. opunomoćeni ministar pri vojnom zapovedniku u Srbiji. U Jugoslaviji je 1947. godine bio osuđen na dvadeset godina zatvora, ali je zbog bolesti pušten 1952. godine.

Vrednost ovih memoara je u tome što ih je pisao čovek koji je zauzimao visoku funkciju u Trećem Rajhu, odnosno u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, i kao takav bio je odlično obavešten o zbivanjima na celom Balkanskom poluostrvu. Tokom rata bio je glavni nemački diplomata za Balkan. Sem toga, on je odličan poznavalac naših krajeva i zanimljiv pripovedač.

O Srbima

Najveću sličnost na ovom prostoru, u poslednjih pet stotina godina, pokazuje istorijski razvoj Srba i Bugara. Oba suseda poseduju takođe i u socijalnom pogledu seljačko-demokratsku strukturu…

Šta je sve, međutim, srpski seljak u stanju da podnese u pogledu pasivnog otpora, upornosti i lukavosti, to daleko prevazilazi snage mekšeg Rumuna. Tokom pet vekova turske vladavine, Srbin je bio prisiljen da gotovo automatski poseduje jedno lice za sebe, a drugo za osmanlijskog gospodara.

Morao sam da se osvrnem na ovu kratku epizodu, jer tu je nastao moj plan da predložim vođstvu Rajha da se stvori Velikosrpska federacija u koju, pored Srbije, treba da uđu Raška i Crna Gora. Ovaj predlog predstavljao je srž i središte mojih revizionističkih planova. Ovako sam ocenio situaciju i na osnovu toga sam dao prve predloge: najjače tkivo, najsnažniji narod na okupiranom Balkanu jeste srpski, a on je najgore prošao… Teritorija gde žive Srbi bila je potpuno rascepana i unakažena. U ostatku Srbije pored nemačkih okupacionih trupa, nalazile su se i bugarske. No, u toj Srbiji komunisti su imali najslabije pozicije i najmanje pristalica. Glavne ratne operacije Titovih partizana, od kraja 1941. godine, nalazile su se na drugoj obali Drine, u Bosni, koja je tada pripadala hrvatskoj teritoriji, te u Crnoj Gori. U Hrvatskoj, kojoj su tada pripadale Bosna i Hercegovina i delovi Dalmacije, teroristički režim Ante Pavelića terao je pravoslavne Srbe u šumu, koji su bili osuđeni da potpuno nestanu. U šumi je postepeno izrasla partizanska armija, koja je kontrolisala velike delove zemlje. Ustaška vlast u NDH zbog svoje antisrpske politike pružila je Titu daleko najveću podršku.

Recept za pravoslavne, koji je primenio ustaški vođa i poglavnik, predsednik NDH, Ante Pavelić, podseća na verske ratove najkrvavijih primera: „Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre!“ Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Na osnovu izveštaja, koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 000.

Jugoslovenska vojska se odmah raspala. Hrvati se nisu borili za državu koju su osećali kao prisilnu zajednicu. Nakon što se raspala Jugoslavija, usledio je hrvatski osvetnički pohod uništavanja pravoslavnih Srba. Ovo spada u najužasnija masovna ubijanja svetske istorije.

Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu na dnevni red stavio događaje koji se odvijaju u Hrvatskoj, i pri tom govorio o istinski užasnim stvarima, Hitler mi je ovako odgovorio: „I ja sam poglavniku kazao da nije moguće tek tako iskoreniti jednu takvu manjinu, jer je ona jednostavno prevelika“.

Borbu protiv proganjanja Srba u ustaškoj Hrvatskoj, počeo sam već u avgustu 1943, kada sam bio kod Ribentropa i Hitlera, a povodom preuzimanja nove dužnosti. Ova bitka, koja je bila otvoreno uperena protiv režima Ante Pavelića u Hrvatskoj i koja nije ostala sakrivena u vladinim krugovima u Zagrebu, veoma brzo mi je podarila titulu „hrvatskog državnog neprijatelja broj jedan“. Zastupao sam mišljenje da Srbima sa novom politikom treba već sada izaći u susret, i obećati da će kasnije doći do korektura granica Srbije. Hrvatska je dobila područja, koja su čisto srpska i time se ne poštuju prirodne, etničke granice, kao što pokazuje primer područja oko reke Drine. Reč je o čistoj samovolji.

Što se tiče režima Ante Pavelića u Hrvatskoj, Hitler mi je kazao sledeće: „Sa tim režimom već ću ja jednog dana da raskrstim – ali sada još ne“.

Položaj Srba bio je sledeći: u Hrvatskoj smo bili svedoci uništavanja Srba; u srpskim krajevima koji su bili okupirani, imali smo streljanja talaca i paljenje sela; na Kosovu i Metohiji proterivali su Srbe; u delovima Srbije koje su okupirali bugarske trupe, na dnevnom redu bila su ubijanja Srba i silovanja, a ubijanja Srba događala su se i u krajevima koja su pripala Mađarksoj.

Seljaštvo ove zemlje vaspitano je u patrijarhalnom duhu, a prema svim novim stvarima odnosi se sa dubokim nepoverenjem. Kako su vekovima bili turski podanici, naučili su do savršenstva lekciju u pružanju otpora i to na lukav i uporan način.

U srpskom seljaku video sam jednu od najjačih poluga protiv boljševizacije Balkana. Upravo iz tog razloga, u središte mog političkog planiranja postavio sam cilj da se okonča sa dosadašnjom nemačkom politikom prema Srbiji, po kojoj je Srbija bila dežurni krivac za sve probleme na Balkanu. Srbi, najzad, zauzimaju, ako pogledamo geografsku kartu, ključno mesto na Balkanu.

U vreme kada sam preuzeo misiju u Beogradu, Srbija je bila zemlja, gde su komunisti imali najslabije pozicije na Balkanu i u kojoj je komunizam imao najmanje pristalica. Srbija ima pretežno agrarni karakter. Preko osamdeset odsto stanovništva čine seljaci. Komunisti imaju izgleda samo u industrijskim središtima, a njih nema mnogo u Srbiji. Beograd jeste izuzetak. Glavna baza komunističke partije u Srbiji postao je Beogradski univerzitet.

U jesen 1943. u Srbiji sam zatekao sledeću situaciju: komunistički ustanak bio je 1941. godine ugušen od strane Vermahta. Susedne zemlje kao NDH, a posebno Bosna i Crna Gora postala su područja, gde su Tito i njegovi partizani vodili glavne borbe. Veliki deo teritorija u Srbiji, pre svega sela, kontrolisali su četnici Draže Mihailovića. I u samom Beogradu Dražine pristalice bile su brojnije nego Titove. Za četnike su partizani odavno postali neprijatelj broj jedan. Znali su da im, posle odlaska okupatora, predstoji borba sa Titom oko budućnosti Jugoslavije. Ovaj neizbežan i fatalan razvoj, gde je došlo do sukoba između nacionalističkih i komunističkih pokreta otpora nije samo karakterističan za Srbe, već je takođe zabeležen u Grčkoj i Albaniji. To je dovelo do toga da su nacionalistički gerilci morali da odustanu od aktivne borbe protiv okupatora. Članovi engleske vojne misije pokušali su da ubede obe grupe da se ujedine u borbi protiv okupatora. Njihovi napori ostali su bez rezultata.

Draža Mihailović bio je ogorčen što su Englezi počeli da izdašno pružaju pomoć Titu i njegovim partizanima. Ovaj sukob već je bio prisutan i pre nego što sam preuzeo dužnost u Beogradu, a uskoro, u novembru 1943, došlo je do otvorenog prekida odnosa. Oficiri engleske vojne misije napustili su četničke štabove Draže Mihailovića. Kasnije je, međutim, i kralj Petar II, pod pritiskom Engleza, morao da prizna Tita kao vrhovnog vođu „Narodno oslobodilačke armije“.

Bugarska je kod Nemaca uvek izazivala posebne simpatije. Za to postoji nekoliko razloga: nemačka dinastija Koburg (Coburg) dala je Bugarskoj kralja; čistoća centra grada Sofije koji ima karakter provincijskog, glavnog grada jedne nemačke pokrajine; zajednička sudbina tokom Prvog svetskog rata, i posle, dobro organizovana poljoprivreda, dobar sistem školstva, dobri trgovinski i politički odnosi sa Nemačkom. Sve ovo, kada se sabere, doprinelo je da Bugarska zauzme posebno mesto u srcima Nemaca.

U Bugarskoj je komunistički pritisak protiv sela bio brutalan, a patrijahalno društvo nije bilo tako čvrsto i otporno kao u Srbiji. Bugarska predstavlja tipičnu državu sitnih zemljoposednika.

Pored ove idilične slike Bugarske, koju su Prusi rado nazivali „Prusijom Balkana“, stoji Srbija kao „osinje gnezdo“, u kojem žive „srpski atentatori i bombaši“. Prusi su, međutim, postali slavni blagodareći svojoj državotvornoj snazi i vojničkim vrlinama, a ne zbog svog odličnog školskog sistema obrazovanja. Zbog toga bi takođe bilo ispravno da titula „Prusi Balkana“ pripadne i Srbima.

O Velikosrpskoj federaciji

Zaključio sam da pod ovakvim istorijskim okolnostima, treba da mi, Nemci, opet izgradimo srpsku poziciju, koja je prirodno najjača jugoslovenska i balkanska pozicija. Jednim slovom, predložio sam da igramo na srpsku kartu.

U oktobru 1943. ministru spoljnjih poslova Ribentropu predao sam prve predloge u vezi sa promenama naše politike prema Srbiji. Srž mojih predloga bila je sadržana u sledećem: Srbe bi trebalo ohrabriti, a položaj Nedića ojačati. U tom smislu sam predložio čitav niz mera:

1. Stvaranje Velikosrpske federacije, koja bi se sastojala iz Srbije, Crne Gore i Raške.
2. Predsednik ove federacije biće general-pukovnik Nedić.
3. Sastavni delovi federacije čine privredni i novčani savez, a zadržavaju administrativnu autonomiju, a posebno u nadležnostima policije i kulture.
4. Savezna vlada imaće stvarnu vlast nad izvršnim organima (žandarmerija, dobrovoljci).
5. Dosadašnja cenzura i zabrana nacionalnih kulturnih instituta biće ukinuta, a Beogradski univerzitet biće ponovo otvoren.
6. Nemačka vojna uprava biće ograničena i delovaće samo kao kontrolna instanca, a njen činovnički aparat radikalno će biti smanjen.

Ovo su bili moji glavni predlozi u pogledu unutrašnjeg, novog poretka srpskog etničkog prostora.

Prilikom prvog razgovora Hitler je pokazao zainteresovanost za moje planove. Kazao mi je da će o svemu da razmisli i da će mi reći svoje zaključke. Na osnovu tog razgovora bio sam siguran da će moj plan uspeti. Bez većih napora pošlo mi je za rukom da se ponovo otvori Beogradski univerzitet, da oslobodim srpske kulturne institucije od dosadašnje prakse cenzure, kojoj su bili podvrgnuti od strane sitnih nemačkih činovnika i vojnog birokratskog aparata.