Crtica o tome kako se piše (i otkriva) istorija žena u Srbiji
Knjigu predstavlja: Gordana Stojaković, autor priloga u Zborniku
Nedavno sam dobila CD pod nazivom Žene u hemiji krajem 19. i početkom 20. veka u Srbiji izdatog 2011. povodom Međunarodne godine hemije (2011). Nedostaje podatak o Milici Jakšić koja je 1898. u Ženevi „proizvedena“ u doktora hemije, a to znači da je (izgleda) prva Srpkinja hemičarka (Ženski svet br. 9 1898: 142). Iz ove činjenice saznajemo dve stvari. Prva je da je podatak o tome koja žena je prva u nekoj oblasti ili profesiji često diskutabilan, jer o istoriji žena u Srbiji vrlo malo znamo. Druga činjenica je da se istorija žena u Vojvodini tokom 19. veka ponekad izostavlja iz istorijskog diskursa koji ima pridev – srpski.
Ovo sam ustanovila samo letimičnom proverom podataka o ženama južno i severno od Save i Dunava krajem 19. veka koje su završile fakultete u Evropi, a čiji su uspesi redovno beleženi u novosadskom listu Ženski svet . Čini se da postoji neka tajna veza između rezultata istraživanja o istoriji žena i mesta gde živi autor/autorka kao i činjenice u kojim bibliotekama i arhivima je autor/ka radio/la.
To nije uvek bilo tako. Doprinos Vojvođanki podizanju opšte kulture srpskog naroda južno od Save i Dunava prva je prepoznala Natalija (Obrenović) koja je odlikovala najzaslužnije ”gospođe Srpkinje iz Austro – Ugarske” zlatnom i srebrnom medaljom, jer su svojim delima i primerom doprinele razvoju Kraljevine Srbije. Ovaj podatak je zapisan u novosadskom Ženskom svetu u broju od 1. marta 1887.
Značajan jubilej državnog školstva za žene u Srbiji (Beogradu) neće proći bez pominjanja velikog doprinosa Novosađanke po rođenju, Katarine Milovuk. Ove godine se navršava 150 godina od osnivanja Više devojačke škole u Beogradu (1863) na čijem čelu je bila Katarina Milovuk. Njeno izuzetno delo, koje ponovo treba otkriti nastalo je potpunim posvećenjem. Zato ne iznenađuje što se u posebnom dodatku lista A Nő és a Társadalom povodom Međunarodnog kongresa za žensko pravo glasa održanog u Budimpešti u julu 1913. u albumu zaslužnih žena nalazi i fotografija Katarine Milovuk, kao jedine žene sa Balkana.
Mogli bi sada da nabrajamo interesantne podatke o prvoj profesionalnoj fotografkinji u Novom Sadu, Katinki Stakić, operskoj pevačici uspešne međunarodne karjere, Sultani Cijuk i mnogim drugim znamenitim, a našoj istoriji nepoznatim ženama, koje je školovala armija Vojvođanki preko fondova, u novcu i dobrima, koje su za tu namenu osnivale. Kada sve sagledamo ne iznenađuje izostavljanje Drage Gavrilović iz registra romansijerki u srpskom narodu. Možda će „slučaj“ Drage Gavrilović otvoriti prostor da otkrijemo i književni i prevodilački rad Mileve Simić, književnice i nastavnice Srpske više devojačke škole u Novom Sadu. Nadamo se da će Zbornik radova sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917) – Valorizacija razlika (Altera&Fondacija MFK) biti ne samo vraćanje duga našoj kulturnoj baštini već i početak novog, objektivnijeg i sveobuhvatnijeg pristupa istraživanu istorije žena u Srbiji.
