Vlast je slast. Svaka nova koja dođe ne štedi reči kojima će napraviti razliku između sebe i one koju je nasledila. I naravno, te reči nikada neće dozvoliti da onaj koji ih sluša čak ni pomisli da među njima ima izvesnih sličnosti. Istorija mišljenja i zapisivanja reči ovakve jezičke skupove najčešće je oznavačavala kao „idologiju vladajuće klase“ a posle propasti marksizma kao „programe demokratskih promena“. Vrlo retko, dešava se da naslednici prevaziđu ostavioce i izmisle novume prevazilaženja.
Dvadeset pet godina u Srbiji vlada se Uredbama koje donosi Vlada kao podzakonske akte kojim treba obezbediti tehničku primenu zakona prethodno donetih u Skupštini. U toj birokratskoj proceduri naši vladari, međutim, otkrivali su nepresušne resurse vlasti izvan kontrole i umesto zakonima, neometano vladali aktima koji su daleko ispod njih. Ne samo što ih donosi izvršna vlast već i po svome sadržaju, jer one samo tehnički razrađuju obavezne zakonske norme. Tako smo gledali „vladavinu vlade uredbama“ što je bilo i još uvek je vrlo slično birokratkskom voluntarizmu jednopratijskog ili kako se ovde obično kaže autorkratskog režima. Tako je pravni sistem u Srbiji umesto skupa pravnih normi koje važe, postajao skup uredbi koje najviše odgovaraju vladarima.
Kako je moguće da takvo stanje postane praksa. Ko će to raditi? I za to su se vladari lako snalazili. V.D. stanje garantuje da „magarac ne lipše do zelene trave“ a da ga za to vreme pojašu svi koji mu obećaju da će v.d. zameniti za status izabranog poglavice. I tako u nedogled, imali smo v.d. direktore, v.d. sekretare, v.d. sudije, v.d. predsednike sudova, v.d. tužioce. Najpoznatijeg v.d. vedetu, „v.d. Raku“ u izvođenju neponovljivog Mije Aleksića, iz doba „etetizma“ zamenili su vedejčići demokratije.
Nema vlasti koja nije koristila ove modele. Međutim, nedavno se pojavio novi model vladanja koji do sada nije bio zapažen pa ga zato treba pohvaliti kao značajan doprinos tehnici vladanja u Srbiji. On se zove: POLIGRAF NEMA ALTERNATIVU! To rešenje je genijalno. Poligraf je jedna čudna i široj javnosti nedostupna tehnička naprava koja stoji u policiji. Narod voli novine, posebno one tehničke pa je pored mobilnih telefona i kompijutera sa oduševljenjem dočekao priliku da se ogleda u tehniičkom napertku a i da se dokaže svojim vladarima. Naime, kao univerzalna revolucionarna krilatica koja je menjala ideološku matricu od „Bastilje“ u Francuskoj do „Zimskog dvorca“ u Rusiji a glasi „bili ste ništa, bićete sve“, poligraf je od jednog ništa, u srpskoj javnosti, postao sve što se o istini može reći. Ko neće na poligraf, „dabogda mu ništa ne rodilo, u polju ‘šenica belica a u kući muška dečica“!
Dakle, jedna tehnička naprava koja nikada i nigde nije izborila status pouzdanog dokaznog sredstva nizašta, koja nije ravna najnepouzdanijem dokaznom sredstvu u našem narodu poznatom kao „dva bez duše jedan bez glave“, tj. svedoku, koju po pravilu „laže“ ili se „ne seća“ ili je „zaboravio“, sada postaje čarobana formula istine. Ako nećeš na poligraf, jasno je da si lažov i neprijatelj države. A zovu na poligraf kao na svadbu i sahranu, i čuturom i čituljom.
Dobro došli u POLIGRAFOKRATIJU!