Pesnik stihova sa lekovitim svojstvima

Piše: Milorad Antonić :

« Misli su moje boje, a reči moja kičica. Njima bojim svet oko sebe. Većina od ovih pesama je posvećena Vama. Mojim ljubavima. Svaka je bila Jedina. I svaka je bila ona Prava. Bio sam povređivan i povređivao sam Vas, ali kao što kažu, ono što ne boli nije ljubav i ono što ne prolazi nije sreća. Svaka od Vas je bila slikarsko remek delo kome sam ja samo, skromno dao svoje boje. . . Znam da ćete se pronalaziti u ovim stihovima, poručuje pesnik Saša Ćulibrk, u svom pesničkom prvencu “Večnosti trenutka”.

Pre nekoliko dana Fondacija MULTINACIONALNI FOND KULTURE objavila je zbirku pesama Saše Ćulibrka VEČNOSTI TRENUTKA. Rukopis kao i obično ranije mi je dostavljen. Na zadnjoj korici čitam reči urednika koji, kao i svakog pesnika početnika predstavlja rečima :

“Rođen 1970. u Kragujevcu. Svoje prve stihove napisao je još u osnovnoj školi.
Od tada pa sve do danas ne prestaje da piše. Patriota, za koga nacionalizam znači ljubav. Ratnik, odan svojoj braći i otadžbini. Romantik, poslednji izdanak stare škole.

Borac za istinu i pravdu. Samouki slikar života. Svedok stvaranja istorije. Predani čuvar trenutka. Ponosni otac… i sve to je pretočio u pesme. ”

Potom čitam njegove pesme:Ova koju je nazvao NADA, čini mi se da nam, u svim ovim beznađima i iznenadnim razočarenjima, ornima da ipak sve to preživimo, najviše treba:Evo je, ko poručena!

Kad se ponoć spusti, potopi te tama,
kad iščezne buka, nastupi tišina,
tiho, kao lopov, prikrade se sama,
da pronađe srce u kom je praznina.

Sam si, nemaš nikog da podeliš tugu,
neke stare pesme srce bolno traži,
nesrećan ne trebaš, ni bratu, ni drugu,
tu surovu stvarnost, ona će d’ ublaži.

Izbledeće svako tajno strahovanje,
sadašnjost, istinu i budućnost tvoju,
a beznađe tvoje postaje nadanje,
jer od strašne, crne, pravi sivu boju.

Lagaće te vešto da će biti bolje,
da sve nije tako, ko što misliš, znaj,
davaće ti tako i za život volje,
kada god poželiš da učiniš – kraj.

Na širokom moru – slamka davljeniku,
bolesniku na umoru spasonosni lek,
i trpeza puna ubogom jadniku,
pratiće te ona ceo ljudski vek.

I kada je hoćeš i kada je nećeš,
biće tu, kraj tebe, da podršku pruža,
iako je nikad ne vidiš, ne srećeš,
od ljudskog je roda – trajnija i duža.

Kad prestaneš više živeti u laži,
kad je više nećeš, napusti te sama,
tada tvoje srce počinje da traži,
ili novo svetlo, il najcrnja tama.

Ta senka sudbine što je uvek prati,
što je svuda ima, sem u carstvu Hada,
čoveka što vara dok voli, dok pati,
to prokletstvo ljudsko, ime joj je – NADA.

Razmišljam. O kome je zapravo reč? Pesniku kome je ovo prvenac, ili pesniku koji ima šta da kaže, ali nije imao priliku. Urednik tvrdi prva mu je zbrika za obajvu. Ali, kao što napisa piše odavno. Vidi se. On piše i poručuje.

Poručuje i ostavlja trag. Kao da nam nekim lekovitim svojstvima svojih stihova sprečava svaku pomisao da ostajemo u stanju (u kome smo istina u poslednje vreme veoma često). I potkrepljuje to porukom: “nesrećan ne trebaš, ni bratu, ni drugu”.

Pa onda taj isti pesnik stihova sa lekovitim svojstvima u predgovoru napisa.

„Moja ljubav mi je jednom davno rekla: „Samo Pesnik razume svoje stihove, na pravi način. Svi ostali ih samo tumače i prepoznaju se u ovom ili onom delu… “ „Godine su mi trebale da shvatim koliko je bila u pravu.

Za sve ove godine života, naučio sam da su tuga i patnja osećanja koja traju, a radost je osećanje samo trenutka. Nažalost, ali tako je. Koliko god te najradosnije trenutke mi želeli i trudili se da produžimo, tuga se, ipak produžava sama. “

Napisa to, i, tom svojom mišlju „da su tuga i patnja osećanja koja traju, a radost je osećanje samo trenutka“ izvuče iz mene sećanje na davno vreme kada sam velikanu glume Stevi Žigonu sređivao rukopis njegove biografije. Bez obzira što je imao mnogo razloga da bude srećan, Veliki Steva napisao je: „možda je sreća nešto posle čega ne ostaje nikakav trag. “
Nešto slično vidim kod Steve i pesnika stihova sa lekovitim svojstvima. Ovaj prvi je toga postao svetan kada je bežeći iz logora srećan što je slobodan, morao da pregazi neku hladnu reku da je od hladnoće plakao, i pri tom potpuno zaborvio da je upravo tog trenutka bio srećan, ovaj drugi kaže:

„Odrastavši u rastrzanoj porodici ispunjenoj samoćom i strahovima, okrenut knjigama, nadahnjivao sam se moralnim vrednostima junaka. Poistovećujući se sa njihovim tragedijama i borbama, njihovim uzvišenim vrednostima i večnim ljubavima. . . stasavao sam u nekog ko je čekao svoju priliku da bude baš to. Lik iz knjiga.

Vreme ih je donelo. . .

. . . a ja sam bio potpuno nespreman.

Počeo sam da pišem, još kao mali. . . Na pismenom zadatku iz srpskog na temu Proleće, napisao sam pesmu. Učiteljica me nije ocenila. Okačila je pesmu na školski pano. Tako je otprilike i počelo. . .

Pisao sam, ali za sebe. Rečima sam se borio sa životom, jer nikada nismo bili dobri. Život i ja. Život je sve, samo ne roman i u njemu nema mesta za junaka iz knjiga. Naročito ne za moralne vrednosti tako lepo opisane. Ljudi ne vole iskrenost. Iako se kunu u nju. Pošten čovek loše prođe. A svi se pozivaju na poštenje. Emotivca svaka nepravda mnogostruko pogađa. A nagledao sam se nepravdi. . . A i loših ljudi. Ono što znam je da dobro uvek na kraju pobedi. Verovali ili ne. Zaista je tako. Koliko god loši ljudi, naizgled napredovali, sve je to na kratke staze. Dobro na kraju UVEK pobedi. I Pravda trijumfuje.

I to me drži. Ta Nada u bolje sutra.
Život piše romane, a trenutak – pesme

Na najteži mogući način sam naučio da ni žene nisu one princeze iz knjiga. I one su samo obična ljudska bića koja se sve teže snalaze u ovom svetu koji ih okružuje, voleći pogrešne i odbacujući prave. Voleći ih, oplemenjivao sam sebe. U svakoj od tih ljubavi postavljao sam ih na pijedestal. Ogoljen do srži, na njihovom malom dlanu. Tako je nepodnošljivo lako bilo zgaziti me. . . Ali, nikada nisam gubio veru u Ljubav.

Postoje posebni momenti u životu svakog od nas, kada osetiš da neki događaji izrode reči i one same zalepršaju pred tobom. U tebi. Ako ih tog trenutka ne uhvatiš u letu, odlete. . . I ko zna da li ćeš ikada više imati priliku da ih vidiš. Osetiš. Uloviš. I pretočiš u reči. Da budeš Pesnik.

Oni svaku svoju pesmu osete. Pesnici. Svaki stih je nešto proživljeno, ali toliko jako proživljeno da je dalo krila piscu da poleti i ulovi te reči. Čitajući stihove, on uvek iznova i iznova proživljava taj događaj, sećajući ga se – produžuje ga do u beskonačnost. Pretvara taj trenutak u Večnost. U nemogućnosti da se izbori sa emocijama, ostaje zarobljen u trenucima. Svi ostali se, čitajući, samo traže ili prepoznaju.

I zato su najveći pesnici i najveći tragičari. Ja, iskreno ne znam nijednog veselog Pesnika.
I zato. . .

Život piše romane, a trenutak – pesme.
Dobar deo mojih pesama je izgubljen. Nestajao je sa godinama. Isto kao i trenuci. Zato mi je izuzetno teško padao prizor poluzgaženih, fotografija razbacanih po napuštenim dvorištima, ratom pregaženih domova. To su bila nečija sećanja. Sećanja na osećanja. Fragmenti prošlosti nepovratno izgubljeni u vremenu. . .
. . . I onda, jednog dana, povučen emocijama na dno, u očima jedne žene ugledam koliko sam DRUGAČIJI. . . POSEBAN. I zahvalan sam joj na tome. Ona je to shvatila kao manu. Tu posebnost. A ja sam, uzdižući se sa dna, sve brže, sve više!. . . postao svestan svoje vrednosti. Svake svoje izgovorene i napisane reči. Svake svoje misli.
Ponovo rođen iz pepela.

Postao sam Pesnik.
I rođena je ova knjiga.
Ovo su pesme o Ljubavi. Ovo su pesme o Životu.
Ovo su stihovi posvećeni životu u ljubavi, ali ne i ljubavi prema životu.
Ljubav je, ipak iznad života.
Sinovi, ponosite se mnome. Ja se ponosim vama. Volim vas od Zemlje do Neba i od Neba do Zemlje i još i čak! Vaš tata. “

Vreme, takvo kakvo nam, inače, ne treba, nije nam pružilo priliku da se upoznamo pre odlaska Zbirke pesama u štampu. Otišla je. I izuašla je. Ovih dana stići će i do vas ako to budete hteli. (www. sedmasila. rs).

Pesnika stihova sa lekovitim svojstvima napokon upoznah. I sazndoh šta znače one reči sa početka ovog teksta “Ratnik, odan svojoj braći i otadžbini”. A znači da je Saša Ćulibrk jedan od retkih „žetokih momaka“, pripdanik Crvenih beretki. Onaj za koje mnogi misle da svoje pa i probleme drugih rešavaju mišićima i metcima. Ovoga puta municija je dručaija. U pitanju su reči i stihovi sa lekovitim svojstvima.

Kad sam i ja pomislio da je ratnik imao loš dan, pa počeo da piše pesme, dematovao me je :
« Misli su moje boje, a reči moja kičica. Njima bojim svet oko sebe. Većina od ovih pesama je posvećena Vama. Mojim ljubavima. Svaka je bila Jedina. I svaka je bila ona Prava. Bio sam povređivan i povređivao sam Vas, ali kao što kažu, ono što ne boli nije ljubav i ono što ne prolazi nije sreća.

On dakle, kao i njegova poezija rane celiva, ljubavi nosi upakovane u često neshvatljiv milje rizičnog života. Njegova zbirka putuje.

Od večeri do večeri VEČNOSTI TRENUTKA će vam se ponuditi na nekom od splavova, u nekim knjižarama videćete njihov plam. A možda nedge srenete i Sašu Ćulibrka. Samo ne znam da li će te ga prepoznti po stihovima ili po poslu kojim se bavi.

Ako pročitate njegove pesme biće vam lakše. I da ga prepozante(vredi ga poznavati). I u duši. Jer njegovi stihovi imaju neka lekovta svojstva.