OKUPACIJA EVROPE U PET SLIKA

Piše: Milorad Antonić: 

Ako  je suditi po vestima sa političke scene krenuli  smo u Evropu. To znači da smo Evropi rekli da im donosimo nešto vredno, lepo, da će naš život u toj zajednici biti  vredan  pažnje. Evropa će nam biti zahvalna što so takvi kakvi smo, a mi,- bićemo ponosni što smo u dobrom odabranom društrvu.

Ponosni time, dakle, okupiraćemo Evropu i svet slikama  iz života koji živimo. Pa  kad  je tako, evo  u susret Evropi  slika koje će  nas pokazati u pravom svetlu. 

Slika prva:Dan posle, pošto su vozači GSP u Beogardu protestom ukazali na neophodnost pojačanja njihove  bezbednosti u vozilima, u tramvaju br, 3  u 11,14 minuta  nalazimo se ja, još jedan putnik i vozač. Tramvaj staje na jednu od stanica u Rakovici . Kuckanjem na klimava vrata vozačeve kabine putnik pita vozača, pošto ja nisam znao odgovor, da li je ovo predzadnja stanica.

Vozač ne reaguje. Putnik pokušava glasnije :

„Izvinite, je li ovo predzadnja….?!

U tom trenutku vozač, mladić tridesetak i nešto godina, zajapuren, levim ramenom pritisnuo mobilni telefon na uvo, laktom desne ruke, kojom vozi, gurnu klimava vrata njegove kabine ,koja, osim što se ne mogu zatvoriti klepetanjem stvaraju neprijatan zvuk,  kao iz topa kaže:

„Idiote jedan šta hoćeš? Zar ne vidiš da pričam telefonom!“

Vozač zatvori izlazna vrata tramvaja, nastavi da priča. I tramvaj krenu.

Putnik  pokuša ponovo:

“Čekajte, molim vas, važno mi je, stanite zaboga, stanite…?“

Vozač, uvređeno podviknu.

„Šta hoćeš, bre…?!

Putnik valjda shvati da  crvenilo koje ga je  je obuzelo i takvo ponašanje nisu  rezultat normalne reakcije i nogom udari u vrata tramvaja.

Vozač, još uvek pridžavajući telefon, naglo zakoči, krenu prema putniku, i nekim čudom otvori vrata. Putnik iskoči. Tramvaj br 3  jurnu napred. Mladić  nastavi da priča. Levim ramenom i dalje je pridržavao telefon. Desnom rukom nastavi da ukucava poruku na drugom mobilnom telefonu i da vozi. Kroz poluotvorena vrata njegove kabine čuo se deo njegovog važnog razgvora.

„Ma, da bate…šupak jedan…dadu mu dadinu…,ovaj, šta sam hteo da ti kažem…ček, ček samo da završim poruku…nego li, da, da, malo je falilo bate,..

Dođe i zadnja stanica. Ova  zbog koje se sve ovo izdešavalo, dakle bila je pretposlednja.

Slika druga:„Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine saopštilo je  da je obilaskom terena i analizama urađenim po hitnom postupku, otklonjena sumnja u mogućnost zagađenja otpadnim vodama i utvrđeno da je uzrok pojave toksičnih algi u jezeru Vrutci kod Užica posledica intenzivnog zagađenja organskim materijama.

Budući da se slični problemi javljaju i na drugim akumulacijama u Srbiji, ovo pitanje se mora rešavati sistemski, uz uključivanje svih nadležnih ministarstava i stručnjaka iz ove oblasti, navodi se u saopštenju. Dodaje se da je neophodno doneti adekvatnu regulativu koja je u nadležnosti Ministarstva zdravlja kako bi se sprečilo javljanje negativnih posledica po zdravlje građana.“ (Tekst iz Informera o zagađensoti reka).

Šta to dalje znači? Prevedeno na  čist srpki jezik, znači  da meštani oko jezera  otpadne materije  i pražnjenje poljskih toaleta bacaju radije u jezero jer im je mnogo da to plate 2000 dinara mesečno.

Još prostije rečeno. I da piju  vodu obogaćenu svojim govnima.

Slika treća:Na Terazijama, starica prosi. Oko podne dođe devojčica, biće da joj je unuka, ode i kupi četvrt hleba i kiselo mleko. Tako svaki dan. Ali pre neki dan, nije više tako. Devojčica plače. Prodavačica nije htela da joj  proda četvrt hleba. “Terala me je da kupim ceo a onda pola, ali ja nisam imala dovoljno…! Posebna priča je to što ta devojčica jede uvek isto, a to isto jede nju. Nikad nema dovoljno da i baki kupi  isto, pa zajedno dele ove zalogaje.  I posebna priča su njene oči  kojima ispraća svoje vršnjake koji tu pored nje prolaze punih ruku i usta. Predveče obe odlaze. Ona baku drži za suknju, baka sebe drži za leđa.

Dogodine, devojčica bi trebalo da krene u školu. Potom dalje, i dalje…, kad će joj trebati sve više i više. Od saveta do hrane.

Kako li će, pitao sam se dok sam bio nadomak  drhvatih ruku i  iznemoglog tela njene bake. Rešenje nije u trenutnoj i pojedinačnoj milostinji.

Sudbina ili ko zna šta je tako htela da pored  ove bake  i  devojčice, na putu do skupštine prolaze ministri. Odlaze da razgovaraju o boljem životu, ulasku Srbije u EU…?!

Za sat i 47 minuta koliko sma čekao prošlo  je 12 ministara. Niko ih nije ni pogledao. 

Slika četvrta:Prema istraživanjima  Instituta za javno zdravlje ,,Dr Milan Jovanović – Batut”  „samo polovina stanovništva u Srbiji svakodnevno jede voće i povrće, ostali to povremeno rade, a ima i onih koji voće i povrće ne jedu nikako! Ribu, koja je poznati saveznik našeg organizma u borbi protiv kardiovaskularnih bolesti, nikada ne jede 60% dece i mladih. Ni mleko i mlečni proizvodi nisu svakodnevna stavka u ovdašnjim kuhinjama. Redovno ih konzumira svega 42,6 % stanovnika, a da pri tom retko ko od njih razmišlja o sadržaju masti u mleku. Žitarice, koje su veoma važne u ishrani, svakodnevno jede samo dva odsto stanovništva, dok ih čak 62,2% uopšte ne jede.”

U Srbiji   33,6% odraslog stanovništva su konzumenti cigareta, 46,5% ima hipertenziju, 40,3% svakodnevno ili povremeno konzumira alkohol, 18,3% je gojazno i 74,3% nije dovoljno fizički aktivno. Izloženost cerebrovaskularnom insultu kod osoba sa hipertenzijom je sedam puta veća, a infarktu miokarda tri do četiri puta; dva puta su češće promene na perifernim krvnim sudovima, a 10 puta češće javljaju se bubrežne komplikacije….!

Alkohol se u Srbiji konzumira tri puta više nego mleko, a svaka četvrta osoba smatra da alkohol nije štetan.

Nedovoljno se unosi voće i povrće, i to 5-6 puta manje u odnosu na preporuke Svetske Zdravstvene organizacije. 

Slika peta:U Zemunu, na veoma prometnom mestu lepa privatna radnja. Vlasnik joj, omanji proćelavi gospodin, sa brčićima koje često gladi, a koji baš i ne idu uz tako malog čoveka. Od ljubaznosti izgleda da je naučio da treba da se smeška. Istina osmeh  kvari nedostatak zuba, ali važno je da se trudi. Malo pije pivo,obavezno  čačka nos, ali svima se ljubazno nasmeši. Ženama deli komplimente. Trudi se i da nabavi sve što mušterija poželi. Naročito mu dobro ide  crni hleb od dva kilograma.

Pre neki dan, u radnju  ulazi žena. Obradovana  što je tek stigao, topo požuri da  ga kupi.  Ali, tako kako je pakovan, u paprinu kesu do pola složen na policu, zaključi  da može  da ga uzme  samo za onaj deo koji viri iz kese. Besmisleno. Trebalo ga je složiti obrnuto, da ga potrošači uzimaju  za  deo koji je zaštićen kesom. Gospođi je to prepreka. Pa ipak?! Neko je mislio i na to. Malo dalje od hleba, primeti  najlon kese kojima možete obuhvatiti hleb i  bez bojazni od prljavih ruku, staviti u korpu. I, ona, ode  po kesu. Jesu malo daleko, ali stići će. Još jedan pogled, za svaki slučaj, da ga ne nestane, a potom ostade bez daha. Omanji, proćelavi gospodin sa brčićima koje često gladi a koji baš i ne idu uz tako malog čoveka – dakle, vlasnik, premešta  hleb. Zašto?! Još jedan pogled da bi se uverila. I uverava se. Dok je ona našla kesu i došla po hleb, on je od 15 hlebova na drugu policu prebacio 12. Očajna i nemoćna žena, mimo svoje volje i vaspitanja poče, da kuka razočarano:

– Pa, molim vas, prestanite taj hleb da dirate golim rukama!

– Gospopođo, šta je vama? Šta hoćete…?!

– Hoću da kažem – prestanite! I ne dirajte onaj u uglu – skoro mu zapreti i uspe nekako da se progura i uzme „onaj u uglu”. Bio je to jedan od  tri preostala za koje se ponadala da ih nije dirao.

– Ma šta vi meni držite predavanje. Valjda ja znam kako ću da se ponašam u svojoj radnji.

– Pa ponašajte se onda kako treba…!

Tajac!

– Sram vas bilo. Pa ja svakih šest meseci idem na sanitarni pregled. Ljut što to njoj ništa ne znači, uze pivo. Pre prvog gutljaja, po staroj navici pročačka nos.

Od ukupno 19 potrošača koji su se tu našli, ženu je podržalo troje.