Ja tako mislim: TOMISLAV CRNOJEVIĆ:
Ima jedna istina na koju često zaboravljamo.
Srbiju je moguće voleti i u vreme najveće izdaje, propasti, siromaštva…!
Ja tako mislim!
Ima i onih,znam ih, koji govore „Srbiju je danas nemoguće voleti u vreme ove brutalne i sveopšte izdaje!
Rekao sam im:
Da,to je moguće samo ako razmišljate dupetom. Međutim, čim uključite srce (ako ga imate) i razum u taj vaš papazjanski besmisao – logika prioriteta menja svoj smisao. I odmah postaje jasno da je Srbija deo tvog bića i aure. Srbija sam „Ja“, Srbija si „Ti“, Srbija smo „Mi“. Srbija je neraskidivi deo identiteta svih nas koji joj pripadamo po promisli Božijoj, a ne iz interesa i moranja. Srbija je lična karta našeg kosmičkog bića koje nam je dato i po slobodnoj volji, a ne samo po rođenju. Srbiji se pripada dušom i telom, a ne s ubeđenjem i računicom.
…Na žalost,oni koji danas sebe samo deklarativno „Srbijom“ zovu, pred ovim besramnim svetom što biološki odumire žderući svoj vlastiti izmet, strahotna su ološ koja se kupa u bazenu prepunom krvi svojih predaka i još nerođenog potomstva.
Neee! Srbija nisu ni „Oni“ koji je vode u obećano ništavilo iz srpskih skupštinskih skamija za maloumne. Nisu ni oni koji govore da ju je nemoguće voleti. Srbija smo „Mi“ koji patimo i plaćamo bezočni zulum Takvih , njihov teror nad našom vlastitom istorijom i mrtvom svakodnevicom koju nam ubijaju dvadeset i četiri puta u danu.
…Ne, Srbija nisu oni koji su sedeli , sede ili će sedeti u srpskoj vlasti, inaugurisani u „Strašni sud“ naše poslednje nade. Srbija nisu te mračne aveti vlasti ,ma koja da je,iz podruma naše uklete prevare. Srbija nije zlikovačka prćija odnarođenog ološa ovekovečena kroz biološke klonove ma koji da su. Uopšte mi nije važno koji su. Oni, za nas, koji je „volimo i u vreme najveće izdaje,“ nemaju prezimena koja defilišu kroz tutumrak srboobne političke scene.
Srbija nije administrativni akt kojim se poriče svaki dalji kontinuitet srpske države, a kojeg potpisuju Bezočni zulumari Takvih. Uh kako Takve volim da nazovem aktuelnne gnjidolike, spodobe. Da su svi oni koji su protutnjali političkim stazama Srbije neka biljka ili što god slično za pojesti, da ne kažem nabiti na ražanj opet se, zbog prisutva viška smrdljivosti,od njih ne bi moglo napraviti pristojno jelo.
…Srbija može biti sve, samo ne može biti matična država Takvih crvotočnih ništarija koje svojim sakatim bivstvom buše rupu u svakom zdravom razumu a smisao ljudskog bića svode na ništavilo. Srbija nije njihov dom, ne može biti njihova kuća i nije njihovo dvorište. Srbija je busen zemlje sa previše istorije, da bi je ovaj svinjoglavi okot Takvih tek tako lako pretvorio u svinjac i mrcinište.
…Ne, Srbija ne može biti vlasništvo ni jedne politikoidne nemani, pa ni političko- varvarskih uljeza koji tako drsko i nasilno ulaze u naše orobljene živote. Ova ogavna spska nomenklatura prokletih izdajnika, sa aždajom na tronu kojoj se uvećava broj glava pa i apetit postaje nezajažljiv samo je maska pod kojom anglosaksonski luciferijat zatire Srbiju, našu kulturu, našu državnost i ceo srpski narod.
…Takvi od kojih i zbog kojih se ni za pristojno jelo ne može da zgotovi, misle da je istorija ljudske civilizacije stigla do kraja – ali, užasno se varaju. I tu polako padaju i ne misleći,(kako i ne bi kad ne razmišljaju) da je to zbog toga što je takva sudbina gubara iz čmara satanskog!
…Oni veruju u apsolutnu nadmoć zla nad Bogočovekom i Duhom koji u svakom čestitom biću živi, i ne vide svoju propast koja gazi po njuški njihove sapete duše. Ti belzebubi iz tame, čiji su gospodari „zločin“, „sramota“ i „laž“, ubedili su sebe da je ovo vreme – njihovo; i da im niko ništa ne može dok sami sebi svojim krvavim rukama vlastitu utrobu vade. Uostalom, smisao zla i jeste u tome da ono samo sebe zatre u korenu.
…Najtužnije od svega je samo to što u toj autosuicidnosti stradaju i oni koji sa crnim đavolom nikada tikve nisu sadili. Stradaju oni koji mu se na dohvat kopita nađu, u času kad se đavo u samrtnom ropcu batrga. Ali, to je cena života u delu ovog univerzuma i ko je ne plati danas, platiće je sutra! Onaj ko je ne plati kroz „drumarinu“, platiće je kroz „putarinu“ ili „cestarinu“. Platiće je ovako ili onako, jer to život ište od nas.
…Onaj ko nije spreman na tu žrtvu – uzalud se rodio!
…I svako ko misli da je suština življenja u večitom kompromisu sa zlom u sebi, taj je potpuno zalutao u ovaj, opaki, svet!
…Ovde je jedini smisao – umreti „s razlogom“!
I to je jedini dokaz da nisi živeo uzalud!
* * *
Ljudi, dođite k sebi dok još imate kome!“
Blagosloveno neka je svako dvonožno goveče u kojem još stoluje stid i u čijoj duši, još, uvek, nije umro osećaj za sramotu!
…Opet je prošlo mnogo vremena od mog, poslednjeg, objavljenog teksta (devet nedelja). Doduše, posložile su se neke životne okolnosti koje su me malo izbacile iz koloseka – ali, ipak, to nije izgovor!
…Međutim, ja izgovor i ne tražim – ja tragam za odgovorom. A suština je u tome da me izjeda sramota. I to je u poslednje vreme postala moja velika muka. Ako u ovo vreme, apsolutne ljudske propasti, pišem i objavljujem tekstove – samom sebi ličim na jeftinog cirkusanta, koji zabavlja publiku. Jer, šta vredi pisati iz nemoći, bez ikakvih izgleda da bilo šta promeniš?!
…Grozno je biti aspirin koji ublažuje bolove, a bolest ne leči! Užasno je ponižavajuće biti krajputaš na kozjoj stazi kojeg zapišavaju ovce, a ne bar kamen kojeg će ljudske oči primetiti.
…Jednostavno, obuzme me stid kad pišem o svojoj i našoj nemoći, ljudskoj nemoći koja ništa ne može da promeni. Opisivati smrt u paklu, pa kakvog to još ima smisla?!
…Kome je još potrebna ta duhovna perverzija, ta nakaradna izopačenost?! I svaki put kad nateram sebe da nešto napišem i kažem, istog časa se pitam – pa, ko će to da čita?! Ljudima treba, nama treba, našim životima je potrebno spasenje, a ne opis ludila iz kojeg ne umemo izaći. Nama su potrebne puške u rukama da nam se, sutra, ne bi skupljala paučina na otvorenim ustima.
…Nama je potrebna hrabrost koju smo izdali za obećanje boljeg života svoje usrane guzice i gmizavog obraza.
…Nama je potrebna čast koju smo prodali zapadnim hijenama za mrvice pod stolom, a kojima oni hrane sve svoje poslušne pit-bulove i terijere.
…Nama je potreban karakter naših mrtvih predaka, čijih smo se grobova odrekli zarad vlastitog preživljavanja.
…Nama su potrebne krvave batine i svi ovi ogavni porazi, jer sve što smo imali – ćavolu smo prodali! I sada umobolno čuvamo tu svoju stečenu bedu koju i zaslužujemo!
…A stid?!
…Stid me razapinje sa istom onom žestinom i besom kojeg osećam u sebi kada se setim s kojim su zverstvom, ono, „juče“, Isusa Hrista na krst razapeli, a Barabu do njega otkovali; da bi ga, tako, podlog i prokletog na slobodu pustili.
…Nee, ne mogu prestati da pišem – jer me je i od ćutanja sramota! Umirem od stida, ljudi!!!
…I molim Boga da mi pomogne, kako to da vam objasnim a da reči kao što su „stid“ i „sramota“ od silnog pominjanja ne potrošim!
…Daa, sramota me je i kad zjalim – i kad ćutim!
…Sramota me je u svakoj formi i obliku. I dok pišem – sramota me je od ljudi, jer izgovorenom rečju nikome ne mogu da pomognem.
…A onda kad ućutim i prosto zanemim – stid me je od Boga! I osećam se užasno – kao da sam život izdao i čestitih ljudi se odrek’o.
I šta još reći na kraju?!
Da mojom zemljom vladaju gospodari siromaštva i svi oni podnose izveštaj Ministarstvu Smrti u Londonu i Vašingtonu.
Srbine, na kolenima te molim – „ustani“, i ako treba – umri ko čovek!
…Mada, znam da nećeš zbog njih u grob, jer svu tu bulumentu hulja i prostaka možeš nadživeti. Oni su pizde i kukavice, i svoje senke se plaše! Oni su loši kartaroši i bedni kockari. Blefiraju te, Srbine, sa flitama u rukama – oni ni jednog aduta nemaju!
…Ustani Srbine, zašto trpiš teror tog šljama i ološa koji te vodi na vešala, a pored kojih stoje dželati Brisela i Rima, Berlina i Vašingtona – da bi ti izmakli stolicu pod nogama!
…Ustani Srbine, dok još imaš vremena – dok te nisu potpuno zatrli!
…I kao što reče jedan slušalac jedinog „slobodnog“ i zabranjenog srpskog „Radija Snaga Naroda“: „Ljudii, dođite k sebi dok još imate kome!“
…Daa, Srbine u Srbiji – dođi k sebi, i ustani!
…Jer, to je jedini način da i mi iz belog sveta dohrlimo k tebi!
…Što se mene tiče, ja iz Frankfurta i biciklom da krenem – stići ću na vreme! Ali moram znati imam li kud stići – da ne dolazim uzalud!
…Okupi se, Srbine!
„…Presaldumi se, više!“ – što bi rekli naši stari. Digni ruku na aždaju, ne može je Sveti Georgije baš doveka ubijati sam. Pomozi mu, priskoči – i za rep je bar zgrabi, ako joj se čeljusti plašiš!
..Učini nešto, Srbineee!!!
…To je jedini način da prekratimo sve te muke poniženja i sramote u koju nas uvlači sav taj gnjidoliki i prokleti, taj opskurni i gubavi, izdajnički, srpski okot!!!
…Pobuni se, Srbine, nemoj da te proklinju grobovi tvojih dedova!
…Nemoj da te prezre još nerođeno potomstvo,pa da i oni kao i oni s početka ovog mog vapaja,govore kako te je nemoguće voleti.
…Nedaj da te unuci po sramoti pamte!
Vostani, Srbine – ko Boga te molim!!!
Frankfurt; na dan Svetog sveštenomučenika Haralampija, 23. februar. 2015.
Umesto slika za ilustraciju teksta:
Stigli smo do dna!
…Sami sebe crtamo po slici i prilici ludosti svoje.
…Rođenom se „licu“ ismevamo, vlastitom karakteru podsmevamo – od sopstvenog života karikaturu pravimo.
…Srbine, tvoj mentalni sklop je užasavajući.
…Srbine, tvoja bolest je „skovana“ u anglo-saksonskoj laboratoriji najcrnje laži i najgrozomornije prevare.
…Srbine, za tebe ovakovog kakav jesi nema nade ni u paklu, ni u raju.
…Srbine, izleči se od bolesti kojom su te zarazile utvare iz podruma tvoje psihodelične stvarnosti.
…Srbine – ludiii, pametan budiii! Ti nisi protestant, ni katolik. Ne možeš ti u njihovoj ulici „Brestova“ati ni trajati.
…Srbine dragi, ti s demonima svoje propasti ne možeš preživeti u njihovoj „kolibi“ čiji je krov od čokolade, a zidovi od kolača.
…Srbine, zar si zaboravio bajke koje su ti pričane u detinjstvu, samo zato da bi danas živeo u najsvirepijoj basni anglikanskog svinjca?!!
…Srbine, zar si zaboravio čija je to kuća od čokolade i medenjaka?!
…Zar još nisi shvatio da je to svet katoličkog „blagostanja“ i one babe veštice, Medlin Olbrajt – čija krvava gubica žive Srbe žvače?!
…Srbine, brate, zašto si sam sebi najgori komšija i najpodliji kum?!
…Srbine, seronjo – zašto si svoju ratničku šajkaču u kapu dvorske budale prekrojio?!
…Srbine – ljudino, uljudi se više i pokaži svom potomstvu da nisi poludio!
…Srbine, shvati – tebe „pumpaju“ strahom i ti pred svojim Bogom moraš da se prekrstiš, a ne da se pokrstiš pred njihovim demonom!
…Srbineeee, broobuudiii seee – u mozak te jebuuu, mrtve tvoje siluju!!!
