Piše: Aleksandar Širkov
Slučajeve „Markale“, „Račak“ i „malezijski Boing“ povezuje nekoliko upadljivih sličnosti, koje navode na duboko razmišljanje. Svi su imali indikativan „tajming“ i u svim tim slučajevima su, bez ikakve istrage, momentalno pronađeni krivci.
Pitanje kome pripada protivavionska raketa koja je pogodila malezijski Boing može se razmatrati do beskonačnosti – svaka od predloženih verzija ima očigledne prednosti i nedostatke. Međutim, ko stoji iza onoga što se dogodilo možemo dokučiti ako analiziramo posledice tragedije, jer obrušavanje putničkog aviona u zoni borbenih dejstava neizostavno ide u prilog jednoj, a nanosi štetu drugoj strani u konfliktu. Polazeći od ove logike, zaključak je očigledan. Naime, da zlosrećni Boing ne postoji, Kijev i SAD kao njegov mentor morali bi da ga izmisle. Zato ono što se dogodilo i podseća na provokaciju, nalik na one na Balkanu tokom ratova koji su pratili raspad Jugoslavije.
Teško je zamisliti „povoljnije“ vreme za pogibiju gotovo tri stotine stranih civila od ruke „proruskih terorista“. Najsposobnije borbene jedinice Oružanih snaga Ukrajine su razbijene u obruču kod Donjecka, EU odbija da sledi politiku SAD po pitanju sankcija protiv Rusije, a ceo svet vidi posledice oružanih napada i bombardovanja civila u gradovima Novorusije od strane ukrajinskih vojnika. Jedino „podnošenjem sakralne žrtve“ može se postići da krivac i nevini zamene mesta, da se antiruski blok konsoliduje, Kijevu se jedino tako može obezbediti moralno pravo da u sukobima sa Luganskom i Donjeckom Narodnom Republikom upotrebi sva raspoloživa sredstva, a njegovim saveznicima da režimu Porošenka pruže svaku vrstu podrške, uključujući i vojnu.
O analogijama između sadašnje situacije oko Ukrajine i procesa raspada Jugoslavije već je mnogo toga rečeno i napisano. Potezi svih strana u konfliktu praktično su identični onome kako su se 1990-ih ponašali Srbi, Hrvati, bosanski muslimani i kosovski Albanci, koji više nisu želeli da žive u istoj državi. Izgleda da je obaranje Boinga kod Donjecka još jedan detalj koji povezuje tragediju južnih Slovena sa sadašnjim sukobom među istočnim Slovenima. Analogne situacije već su se dešavale tokom sukoba u Bosni i na Kosovu i obično su bile povod da SAD ne samo pruže pomoć savezniku koji se našao u nevolji, nego i da primene silu protiv suprotne strane u konfliktu.
Prva provokacije ove vrste bio je incident na pijaci Markale u Sarajevu, koje su pod opsadom držali Srbi. Prema zvaničnoj verziji, koju zastupaju lideri bosanskih muslimana i predstavnici SAD, Markale su dvaput – u februaru 1994. i u avgustu 1995. – bile izložene minobacačkoj vatri, što je dovelo do pogibije i ranjavanja više desetina ljudi. Zanimljivo je da su, kao i u slučaju sa Boingom, Amerikanci i Bošnjaci krivce pronašli praktično momentalno. I pre nego što su završene sve ekspertize, za krivce su proglašeni Srbi, sa čijih pozicija su navodno doleteli projektili.
Ovaj incident Bošnjaci su iskoristili kako bi postigli svoje propagandne ciljeve (očevici svedoče da su se snimateljske grupe stranih TV kompanija već 10-15 minuta pre eksplozije nalazile u blizini pijace). Snimci krvavih leševa i otkinutih delova tela, praćeni komentarima upućenim „srpskim dželatima“, obišli su ceo svet. Međutim, posledice drugog granatiranja bile su mnogo ozbiljnije. Pogibija 37 osoba i zahtevi lidera muslimana da se „okonča nasilje koje sprovode Srbi“ bili su povod za početak prve vojne operacije NATO-a pod nazivom „Mrtvo oko“ – avioni Alijanse su tokom 20 dana raketirali i bombardovali pozicije bosanskih Srba, koji su pokušavali da pruže otpor velikoj ofanzivi Bošnjaka i Hrvata, koja je, usled „slučajnog“ sticaja okolnosti, započela kratko vreme pre opisanih događaja.
Karakteristično je da kasnije, nakon analize onoga što se dogodilo, stručnjaci nisu mogli jednoznačno da potvrde sa koje tačke su ispaljeni projektili, da li su pozicije minobacačke jedinice mogle da se nalaze na srpskoj teritoriji i da li je uopšte došlo do granatiranja ili su u pitanju bile eksplozivne naprave koje su ranije postavljene na pijaci (na to su ukazivale specifične vrsta rana kod poginulih i ranjenih, odsustvo zvuka granata u letu i druge karakteristike). Međutim, pitanje „ko je na dobitku?“ nije ostavilo mesta sumnji kod onih koji su učestvovali u istrazi. Za muslimane i SAD bilo je od životne važnosti da Srbima, koji su držali do 70% teritorije Bosne i bili nadmoćni u pogledu tehnike i naoružanja, zadaju najpre medijski, a zatim i vojni udarac, što su i učinili. Upravo je učešće avijacije NATO-a, izazvano eksplozijama u Sarajevu, odlučilo tok konflikta i primoralo Srbe da pristanu na podelu zemlje u odnosu 49 prema 51 na svoju štetu.
Isti metod sa „nevinim žrtvama“ drugi put je primenjen tokom konflikta na Kosovu, tačnije u fazi priprema bombardovanja tadašnje Jugoslavije, koja nije htela da pristane na uslove Vašingtona u vezi sa predajom suvereniteta nad južnom pokrajinom. U zimu 1999. vojska i policija Jugoslavije faktički su očistile teritoriju Kosova od bandi albanskih separatista, tako što su im prekinule vezu sa bazama za snabdevanje u klisurama na granici sa Albanijom. Došlo je vreme da se situacija spasava, ali bio je potreban povod kako bi se Albancima pružila pomoć. Povod je pronađen krajem januara 1999, kada je misija OEBS-a (na čijem čelu se, kao i uvek „sasvim slučajno“, našao kadrovski saradnik CIA Vilijem Voker) stigla u selo Račak, koje su prethodnog dana oslobodile snage policije Jugoslavije. Nije teško pogoditi da je već nekoliko sati kasnije svet saznao da je u selu Račak „izvršen ratni zločin“ i da je „streljano nekoliko desetina civila“ – tako je glasio zvanični izveštaj OEBS-a koji je potpisao Voker i koji su odmah razglasili mediji. Efekat je bio potpuno očekivan – uznemireno „napredno čovečanstvo“ je odmah zahtevalo da se kazne „srpski divljaci“, što je i učinjeno već u martu 1999. Zanimljivi detalji o onome što se dogodilo u Račku počeli su da se pojavljuju tek nekoliko godina kasnije. Tako je finski forenzičar Helena Ranta u svojoj knjizi napisala da je izveštaj o obdukciji tela poginulih falsifikovan na zahtev Vokera. Međutim, činjenica da su „streljani seljaci“ u stvari bili pripadnici tzv. Oslobodilačke vojske Kosova koji su poginuli u borbi više nikoga nije interesovala. Voker je izvršio zadatak koji mu je bio poveren.
Vraćajući se na slučaj oborenog Boinga, lako vidimo da između navedenih balkanskih primera i sadašnje situacije u Ukrajini postoji mnogo toga sličnog. Kijevu je očajnički potreban povod koji će omogućiti NATO-u i SAD da pruže podršku Oružanim snagama Ukrajine, Vašingtonu je potrebno da stavi pod kontrolu neposlušnu EU, a svima im je zajedno potrebno da o dobrovoljcima Novorusije stvore sliku kao o teroristima i o Rusiji kao o „zemlji koja sponzoriše teroriste“. U kojoj će meri ove želje biti ostvarene videćemo već tokom narednih nekoliko dana, jer stranama u konfliktu nije ostalo mnogo vremena za donošenje odluka.
Autor je vojnopolitički analitičar portala „Lenta.Ru“.
Ruski tekst na portalu lenta.ru.
Izvor: www.crveneberetke.com
