Piše: Milorad Antonić:
Aleksandar Vučić je jedan od mladih uspešnih lidera koji se suočava sa iskustvenom porukom u Srbiji da Srbin Srbinu može sve oprostiti samo mu nikad ne oprašta uspeh. Da li je g. Vučić toga svestan? Da li su njegovi kritzizeri kritikom svake vrste, bez obzira što nisu kompetentni za to što kažu „treba ovako, te treba onako. . . “ ustavri prikivaju bojazan da on ne uspe?! Vrlo moguće jer ih iskustvo sa prethodnicima koje su takođe kritikovali i voleli na to upozorava!
Slušam mladog čoveka, špeditera. Priča, priča, . . . kritikuje sve što mu dođe na um a što se tiče poteza gospodina Aleksandra Vučića. Po onome što on priča on kao da bolje zna od mnogih, pa i od gospodina Vučića kako bi trebalo vladati.
Od frizerke sam, dok je „sređivala“ moju ćelavu glavu, zatražio da napravi pauzu sve dok koleginici ne objasni zašto, po njoj, gospodin Aleksandar Vučić „ oprašta Đilasove lopovluke“.
Ispred prodavnice „pivopije“ zapenušile više nego samo pivo na temu poslednje vesti da će SNS ispitati „tajkunske poslove bniznismena Bogićevića“. Slušam ih. I jedan i drugi govore isto ali na različite načine . Zameraju gospodinu Vučiću „što to nije uradio odmah, . . . “govri jedan, drugi opet kaže „ne, ne druže moj nego mu je obezbedio zatiranje tragova. . . “ !
Kad sve to slušate i gledate ne možete a da se ne upitate. Šta je u pitanju?Zašto i odakle tolika potreba za kritikovanjem gospodina Vučića? Tim pre je to čudno što su donedavno, naročito prve akcije gospodina Vučića s oduševljenjem pozdravljane. I da ne bude zabune. Ovaj portal nema nameru da bilo koga brani. Uostalom jadna bi bila odbrana onoga koga bi elektronski mediji branili. Treba znati i to da smo više puta baš gospodinu Vučiću upućivali kritike, smatramo opravdane. Ali ovde je reč o nečem što nedvosmisleno upućuje na neku čudnu crtu našeg mentaliteta -da kritikujemo sebe radi a da i nismo baš dobro potkovani argumetntinma. U pitanju su, izgleda više emotivni izlivi. Čini mi se da je to kritika kao spisak želja i strah da nada ne propadne. Jer, koga i zašto možete tako srčano kritikovati?Možete li i imate li razloga da kritikujete nekoga za koga vas je baš briga?Ne možete i nemate razloga. Naravno, rećićete pa brinemo za Vučića jer od njega mnogo šta zavisi, pa i naša budućnost. Da, ali tako se postavljaju oni koji ga podržavaju jasno i glasno, pa po toj logici kritizeri bi trebali svoju pažnju usmeriti, na one koje oni podržavaju. E, ali pošto to nije slučaj u ovim i ovakvim, a uz to učestalim slučajevima, onda to ukazuje na to da je kod ovakvih kritizera u pitanju drugačiji odnos perema gospodinu Vučiću. Slikovito rečeno to vam je kao kad muškarac prigovara ženi što se češlja po svome ne po njegovom ukusu. Naravno prigovara joj jer, kao prvo svestan je da joj je ta frizura dobra, a kada je njemu doba može se dopastio i nekom drugom . To bi dalje značilo da je može izgubiti! I još dalje, taj strah je znak da je voli! Ili je u makar i minimalnom emotivnom odnosu sa njom. Tako, mi izgledaju i ovi kritizeri što sve bolje znaju od onoga koga kritikuju. I baš je taj neko trebao to i to da uradi tako kako oni zamišljaju i govore. Definitivno oni su, u slučaju gospodina Vučića njegove pristalice koji više nego drugi strepe za ishod njegove političke karijere.
S druge strane pomenute kritike takođe me podsećaju na jedno nepisano ali u Srbiji veoma prisutno pravilo ponašanja da će Srbin Srbinu sve lako oprostiti samo uspeh ne može nikako. Koliko u tome ima istine? Šta je poruka ove niti mudrosti niti izreke ali sigurno jedne iskustvene pouke? Zašto je gospodin Vučić, mlad političar sa popriličnim stažom u politici, u usponu svoje popularnosti i toliko podležan kritikovanju?
Svedoci smo da je taj čovek vrtoglavom brzinom došao na poziciju uspešnog političara koji ne samo da rečima obećava, već i potezima. Šta će od toga biti videćemo, ali ?! Činjenica činjenicu sustiže i skoro da nema mesta oblikovanju atmosfere sa glavnim junakom dežurnim krivcem za sve. Politički potezi gospodina Vučića svakodnevno su podložni kritici jednog dela javnosti i to, čini mi se, ne samo onog dežurnog koji traži dlaku u jajetu, nego generalno većine nas takvih kakvi smo. U konkretnom slučaju slušajući kritike njegovie politike ne mogu a da se ne upitam pa zašto to nekome smeta?Čak ti koji ih upućuju, imam utisak, da su niotkud i niotkoga uzeli sebi za parvo da je samo njihova važeća. Jednom sam na sličnu temu polemisao sa navijačima, kada je igrala naša reprezentacija. Ti kritizeri utakmice, ali ponajviše zvede u našej reprezentaciji toliko su rečiti u obrazlaganju igre ne samo nekog reprezentativca već cele reprezentacije a posebno selektora da ne možete a da se ne upitate-pa otkud to da ovaj sa ovom flašom piva bolje zna od selektora. Ponuditi im suprotno mišljenje čak je i opasnmo. Tako i kritizeri polkitičkih poteza Aleksandra Vučića tačno sve, kao da su završili visoke škole diplometije i političke strategije, znaju unapred zašto je to tako uradio. Analize su veoma iscrpne, diskusije veoma potkrepljene ličnim procenama kao da su od Boga poslate. Tako i toliko je to to i ništa više da nemate kud. I da se razumem ne samo Vučić, ali on ponajviše jer je i najveći uspeh postigao. Ovakve kritike morale bi da se prate i analiziraju jer one su govor za sebe. Žestoke su, i takve kakve su baš zato što upravo ti koji ga kritikuju strepe za njegov uspeh. To je jedini mogući razlog kritizerstva onog ko uspe od strane onog koji od uspešnog zavisi. Istovremeno to znači da po sistemu koga zmija ujedne i guštera se plaši još uvek nisu spremni da iskažu svoju pripadnost opciji koju zastupa kritikovani, u ovom slučaju gospodin Vučić.
Pogled unazad to izgleda ovako. . .
U početku odobravali su mu poteze hapšenja tajkuna, pogotovo Miškovića. Zatim se taj talas kritizerstva preusmerio na Vučića lično. U kuloarima se sa njegovim prvim ozbiljnijim “akcijama” sa pozicije prvog čoveka za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcje, moglo čuti kako deluje patetično, kako “drami”, kako želi da bude ozbiljan ali mu to ne polazi za rukom. . . i sl.
Zbilja hajde da bar malo zastanemo nad ovim čega smo svi svedoci i upitamo se. Da li smo tako zamerali Mirku Cvetkvoiću, Dačiću, mnogim drugima koji su bili na mestima i višim i odgovrnijim od ovoga Vučićevog? Nismo! Naprotiv bili smo žrtve i trpeli smo torturu šarma slatkih laži bivših. I nije nam to smetalo. Upoređujući kritike bivših i sadašnje kritike g. Vučića stiče se utisak da im je bilo važno da čovek koji vodi politiku i u čijim rukama je naša sudbina ostavlja utisak „ozbiljnog čoveka“ da mora da bude po klišeu. Čak, utisak je da narod očekuje više strogoeće. Možda baš zato što je prethodnima dao previše poverenja. Negde u podsvesti ovih kritizera vidim njihovo kajanje što su verovali drugima, pa obmanuti ne žele da prave istu grešku, a hteli bi da im konačno bude bolje. Nedostaje im, čini se, u političaru koga, kritikuju neka lična projekcija vođe kakvog oni zamišljaju. Kao da robujemo nekim standardima neke trenutne lepote, imidža i sl.
DA LI SMO ZA PSIHIJATRA?
A ako je tako, onda smo mi kao narod srpremi za kolektivnu posetu psihijatru. Šta mi ustvari hoćemo? Da nas u bolju budućnost vodi lep, zgodan, šarmantat ili pametan, sposoban, hrabar? Šta mi imamo od ovog prvog? Nisam siguran da je takvo ponašanje zabeleženo bilo gde u svetu.
Vratimo se za čas do bola ogorčenim ljudima koji kad su videli da SNS stranka gospodina Vučića, najavljuje da će ispitati sve poslove tajkuna Bogićevića. Zamerka je, dakako “a šta je do sada čekao?!” “Što ga odmah nisu procesuirali” i sl. I krene obrazlaganje kako i zašto, kave su mogućnosti za dalje da ovaj bude kažćnjen (opet potreba da se uspešan kazni bez obzira špto još nije njegova krivica dokazana) itsd. Jeste čudno je. Kao što je bilo čudno da gospodin Vučić sebi dozvoljava da bude kritikovan zbog dovođenja Džajića i Čovića na kormilo FK Crven Zvezde. Čudno jer je znao je da će pretrpeti kritiku, da će reći to špto je rečeno, ali, da li je znao da niko od ovih koji ga kritikuju zbog ovakvih i sličnih poteza neće reći ”Bravo veoma mudro”. Ja mislim da je znao i da je, između ostalih razloga koje kritizeri ne vide, svesno išao na to. Jer čovek koji čini ovakve poteze, za razliku od kritizera zna da živimo u vreme kada je “svako čudo za tri dana” i da mora doći prilika da se uloženi rizik, čitaj hrabrost i politička mudrost, upotrebi u prave svrhe. E upravo to gospodin Vučić čini sada. I za divno čudo upravo mnogima smeta što je to tako. Za divno čudo niko neće, pre nego izrekne kritiku i primedbu, u stilu znao sam, da keže „svaka čast veoma mudro. “Ne, mnogima smeta baš to što najavljivanje ispitivanja poslovanja Bogićevića dopnosi poene. Što je treba priznati dobro osmišljena politika bezu obzira što je prepoznata namera. Ali, tako se dolazi na vlast, tako se učvršćuje politička pozicija i kredibilitet bez koga se ne mogu očekivati dobri rezultati koji nam trebaju za bolji život. I tako sve do promocije „Beograda na vodi“. Naravno, svako drugo vreme za ovakve poteze bilo bi promašaj. Ali siguran sam tada se to ne bi kritikovalo, ne bi se nalazile zamerke od toga da je to propala stvar do već negde izračunate cifre da će sanacija terena od sajma do Kalemegdana koštati celu milijardu evra. Itd, itd.
Ali to je ta Srbija zemlja čuda. To je Vučićeva sudbina na vučijim putevima.
Prisetimo se samo na tren kakve je kritike gospodin Vučić doživeo zato što je na nekim čak veoma ključnim mestima za svoj dalji rad, ostavljao predstavnike iz prethodne vlasti i to konkretno iz DS-a. Ili zato što je takođe na ključna mesta postavljao nestranačke i ličnosti iz suprostavljenog DS tabora. Ali prisetimo se i da je ova ista javnost kritikovala svaku vlast što je odmah po dolasku smenjivala cele garniture prethodnih političkih opcija. Pitanje je zbilja a šta bi to trebalo uraditi da ti kritizeri, a to je pre svega dobar deo javnosti, budu zadovoljni?! Ili hajde da razmislimo da to nije možda zbog gore pomenute mogućnosti da je u pitanjju strah da se ne uspe. Da nije možda to ipak izraz posebne privrženosti i potrebi da iamo lidera ma ko da je on, a u ovom slučaju target je gospodin Vučić. I za to je gospodin Vučić bio kriv :niko danas kada ti ostavljeni i postavljeni kadrovi daju rezulate ne kaže „mudro nema šta“. A dozviolićete mudrost je u politici veoma važna. Na pitanje zašto je ne volimo kod čoveka koji uspeva treba tražiti egzaktne odgovore.
Zato dobro bi bilo, da se preispitamo. Ili možda da više kritikujermo sebe i svoje poteze. Npr. da naučimo bar nešto od mudrosti koje su nam na domak ruke. Da naučimo da nam ne smeta uspeh našeg čoveka.
Zašto smo apriopri protiv takvih koji uspevaju a naši su, moramo pod hitno sami kod sebe potražiti odgovor! Moramo znati da li ima mesta bojazni da smo takvim ponašanjem učaureni u ljuspuru gubitnika i da nam ne pada na pamet da se menjamo?! Ili da bar budemo tolerantni. A to za sada ništa ne košta. Pustimo takve kao što je Vučić, razmislimo da li je svaki potez koji nam nije po volji za osudu?! Ako i jeste, možemo li sa malo više tolerancije i uvažavanja tuđeg mišljenja sačekati prve razultate, pa ako zbilja ne valja izađimo na izbore, pre toga na ulice, i tražimo druge. U suprotnom zbilja gubimo i vreme i snagu kritikujući svakog ko dospe na tananu liniju popularnosti a to nam ne samo da ne donosi boljitak nego ostavlja čudan utisak da Srbin Srbinu može sve ioprostiti ali uspeh nikad.
