Memoarska knjiga „Specijalni zadatak Balkan“ Hermana Nojbahera, u prevodu Nikole Živkovića objavio je beogradski izdavač “Službeni list”. Otkriva mnogoi šta neponznato.Jer Herman Nojbaher (1893-1960), tokom Drugog svetskog rata, i to od oktobra 1942. godine, bio je specijalni izaslanik Trećeg rajha za privredna i finansijska pitanja u Grčkoj, ali je 1943. godine, prema nekim mišljenjima, postao bitan za srpsku istoriju, kada je po ličnom Hitlerovom nalogu postavljen za specijalnog opunomoćenika Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha za Jugoistočnu Evropu sa sedištem u Beogradu.
U novembru 1943. doznao sam da je u Beogradu uhapšen jugoslovenski kapetan po imenu Pavle Đurišić. Sa nekoliko svojih drugova uspeo je da pobegne iz logora, koji se nalazio u Poljskoj i do Beograda su stigli – peške. Takođe sam primio informaciju da je ovaj oficir u kratkotrajnom nemačko-jugoslovenskom ratu primio najveće priznanje za pokazanu hrabrost.
Nakon kapitulacije postao je četnički vojvoda u Crnoj Gori. Prvo se borio protiv Italijana. Kasnije je vojevao sa nemačkim i italijanskim jedinicama protiv komunista. U svojoj rodnoj Crnoj Gori postao je slavan zbog majstorstva u vođenju gerilske borbe, u kojoj je pokazao veliku dosetljivost i avanturistički duh. Glavnina njegovih trupa sastojala se uglavnom od boraca, koji su sa komunistima hteli da poravnaju račune u pogledu krvne osvete. Posle nemačke i italijanske ofanzive protiv partizana, koja se odvijala pod nazivom „vajs“, Pavle Đurišić i njegovi ljudi bili su razoružani od strane Nemaca i poslati u zarobljeništvo. Meni se nije dopao postupak Nemaca. Na moju intervenciju, Pavle Đurišić bio je oslobođen. Pre nego što je krenuo u svoju Crnu Goru sredio sam stvar tako, da on dođe u moju kancelariju. Hteo sam prosto da upoznam tog interesantnog čoveka. Ušao je mlad, snažan čovek srednje visine, sa vidljivim znacima umora, zbog napora koje je podneo prilikom nedavnog bega iz poljskog logora. Videlo se da već dugo vremena nije bio u frizerskom salonu. Seo je na ponuđenu stolicu i mirno me posmatrao svojim velikim i tamnim očima. To je dakle bio ratni heroj Pavle Đurišić. Obratio sam mu se: „Gospodine kapetane, ja poznajem vašu istoriju. Vama je na nezakonit način bilo oduzeto oružje i bili ste zarobljeni. Znam veoma dobro, da ste Vi srpski i crnogorski nacionalista i da se Vi niste borili za nas. Takođe znam da se nikada nećete boriti za Nemačku. Vi ste sada slobodan čovek i možete da idete kuda hoćete“.
Pavle Đurišić bio je vidno uzbuđen i iznenađen i odmah mi je kazao sledeće: „Ako ste mene oslobodili, onda Vas ja molim da pustite na slobodu i moje drugove, koji su imali hrabrosti da beže sa mnom!“
Ja: „Podneću molbu da se i to uradi“.
Đurišić: „A da li biste mogli da oslobodite i šest stotina boraca, koji su bili sa mnom razoružani. Boljih boraca od njih nema u Crnog Gori“.
Ja: „Za ovu stvar jeste odgovorna Vrhovna komanda nemačke armije. Ja ću i u pogledu tog pitanja da napišem molbu“.
Đurišić: „Da li bih mogao da posetim Nedića?!“
Ja: „Možete da posetite koga želite, jer Vi ste sada slobodan čovek. Nastavite li, međutim da se borite protiv nas, tada sam ja kompromitovan čovek. U tom slučaju biću toliko blamiran da nikada više neću moći da oslobodim ljude, recimo, kao što ste Vi, iz jedne takve situacije“.
Đurišić: „Ja Vam nudim svoju porodicu kao taoce!“
Ja: „Blagodarim na ponudi, ali ja sam protiv uzimanja talaca. Vašoj porodici šaljem pozdrave sa najboljim željama! I na kraju i ja imam nešto da kažem. U ovom građanskom ratu Vi ste uništili više muslimanskih sela. Možete li mi obećati da ćete obustaviti da vodite rat protiv muslimana? Vaš stav prema njima predstavlja anahronizam, nešto što potiče još iz prošlih vekova, kada su se vodile borbe sa Turcima. Ta, ti muslimani su takođe Srbi!“
Đurišić: „Ko je musliman, taj nije više Srbin! Mogu da Vam, međutim, obećam da ih više neću dirati“.
Već nekoliko nedelja posle ovog našeg razgovora Pavle Đurišić sakupio je nekoliko hiljada boraca. Mladi ljudi su obožavali slavnog gerilskog vođu i masovno su mu prilazili. Od nemačkog Vermahta nije imao veliku podršku. Đurišić je nastavio da se bori u Crnoj Gori sve do evakuacije nemačkih trupa sa tog prostora. U toku vojnih operacija uvek je išao prvi, ispred svojih vojnika. U ruci je držao štap, a za pojasom je nosio pištolj, a pucnjava, koja je besnela pred njim, kao da ga se nije ticala.
Uskoro je nastala legenda o njemu, da ga metak neće, da je neranjiv. To mu je donelo još veću popularnost i mladi ljudi su hrlili u njegove redove. Jedan Albanac, koji je zbog krvne osvete pucao u Đurišića, demantovao je tu legendu: pucao je četničkom vojvodi u prsa, ali se on brzo oporavio od rane koja mu je probila pluća. Dobro poznajem crnogorsku junačku literaturu i zbog toga, 1944, nisam propustio da mu preko savetnika nemačke ambasade Kramarca, čestitam na njegovoj junačkoj rani. Da me čitalac ne bi pogrešno razumeo. Jedna takva čestitka ne odnosi se na činjenicu da rana nije bila smrtonosna. Pozdrav se odnosi samo na čestitku i činjenicu da je rane zadobio u borbi.
Pavle Đurišić sklopio je ugovor sa ustaškim trupama Anta Pavelića da prođe sa svojim jedinicama kroz Hrvatsku i Istru. Ovde su se već nalazile i druge četničke jedinice, kao i Ljotićevi dobrovoljci. Ustaše, za koje su do poslednjeg trenutka glavni neprijatelji ostali pravoslavni Srbi, nisu ispoštovali dogovor, spremili su mu zasedu i ubili jedan deo njegovog odreda. Svi četnički oficiri bili su uhvaćeni i ubijeni. Pavle đurišić bio je, zajedno sa nekoliko svojih drugova, spaljen. Pavle Đurišić predstavljao je pravu sliku Crnogorca iz prošlog veka. Politika ga nije interesovala, a do političara nije mnogo držao. On je vodio krvavi gerilski rat protiv partizana. Ali, i kod mnogih partizana je takođe postojala ista želja i to uprkos sve komunističke ideologije. U toj crnogorskoj herojskoj tradiciji, gde je besnio okrutan građanski rat, uništeni su mnogi mladi životi.
O poslednjim danima rata
U martu i aprilu 1945. boravio sam na prostoru Trsta. Tu su se sakupile jake snage naoružanih četnika i Ljotićevih dobrovoljaca. Uspostavili su jedan front, koji nije bio tako jasno definisan, protiv Titovih partizana. Prisutan je bio vođa bosanskih četnika dr Jevđević sa oko dve hiljade svojih ljudi, kao i dalmatinski sveštenik pop Đujić sa oko šest hiljada boraca. Tu je bio i Ljotić sa otprilike tri hiljade dobrovoljaca. Njima su se pridružili i nekoliko hiljada srpskih civila. Meni je pre svega bilo stalo da proučim stvar i da jasno utvrdim da li bi ove srpske trupe mogle da budu opasne po Nemačku, kada bi, recimo, došle u kontakt sa anglo-američkim snagama, a one nisu bile daleko od Trsta. Takođe je bila moguća invazija Saveznika na tom području.
Ljotić je imao uticaja na svoje ljude i ubedio ih je da ne bi bilo pošteno i muški u poslednjem trenutku uperiti oružje protiv Nemaca koji su ih prethodno naoružali. Stekao sam utisak da će pop Đujić svoje držanje prilagoditi Ljotićevom. Od Jevđevića sam očekivao da će postupiti prema naređenju Draže Mihailovića, koji je u tom trenutku bio u Bosni. Po mojoj proceni, najopasniji za Nemce mogao je da bude Jevđević i to samo u slučaju da Zapad ipak Dražu Mihailovića ne ostavi na cedilu.
Poslednji razgovor sa Ljotićem vodio sam krajem aprila 1945. Zamolio me je da patrijarha Gavrila i mitropolita Nikolaja prebacim preko Švajcarske u Englesku i Ameriku, kako bi se srpski nacionalni grals mogao tamo čuti i kako bi imao svog zagovornika. Sa Ljotićem sam takođe razgovarao šta da se radi, kada dođe do sloma nemačkog fronta u Italiji. Postavilo se pitanje: kako da se nađe odstupnica za ove srpske jedinice. Dan posle našeg razgovora Ljotić je doživeo saobraćajnu nesreću: njegov auto, noću, naišao je na jednu rupu u mostu, koji je oštetila avionska bomba i njegova kola survala su se u provaliju. Bio je na mestu mrtav. Sudbina srpskih dobrovoljaca bila je ovakva: oni su na duže vreme bili internirani u Italiji i Nemačkoj. Pošto su bili pušteni na slobodu, kao izbeglice rasuli su se po celom svetu. Ovi srpski gerilci imali su sreću. Njihovi životi bili su sačuvani. Prema njihovim drugovima, Srbima, koji su krenuli na sever da potraže utočište preko austrijske granice, sudbina nije bila milostiva. Dve hiljade i četiri stotine Ljotićevaca i oko deset hiljada antikomunističkih gerilaca iz Slovenije bili su, od strane Engleza, vraćeni sa austrijske granice u Jugoslaviju. Tu su ih dočekali partizani i odmah postreljali.
Dolazak američkih trupa u Kicbielu bilo je samo pitanje dana. u takvoj situaciji obratio sam se emigrantima o kojima sam vodio brigu: „Kada stignu Amerikanci, morate da računate sa time da ću biti interniran. Tada neću više moći ništa da uradim za vas“. Onda su mnogi Srbi rešili da se prebace u Istru, gde se nalazila veća grupa srpskih gerilaca. Nedić je ostao u Kicbielu, sa još nekoliko svojih ministara, koji su kasnije bili isporučeni i u Beogradu obešeni. Upozorio sam Nedića na opasnost, ali mi je on kazao sledeće: „Znam da glavu nosim u torbi, ali ja ostajem!“
Izvor: www.stormfront.org
