Kraljevina Jugoslavija je u uticajnim nemačkim krugovima uživala jasne i nepodeljene simpatije. Sa Slovenijom, Hrvatskom i Dalmacijom postojale su vekovima kulturne veze, koje potiču iz doba Habzburške Monarhije, jer su se te zemlje nalazile u sastavu Austro-Ugarske. Tokom Prvog svetskog rata Srbi su stekli glas hrabrih vojnika. Jedan uticajan zagovornik prijateljskih odnosa sa Jugoslavijom bio je Herman Gering. On je bio odgovoran za četvorogodišnji plan i u tom okviru pridavao je veliku važnost i Jugoslaviji, koja je trebalo da snabdeva Nemačku sirovinama. Moram da upozorim na činjenicu da je Nemačka, kratko pre rata sa Jugoslavijom, kupila većinske akcije rudnika bakra u Boru od francuske firme.-piše u svojim memoarima Herman Nojerbah
I to govori u prilog činjenici da Nemačka nije ni očekivala, a ni nameravala da dođe do oružanog sukoba sa Jugoslavijom. Bilo bi besmisleno uraditi takav korak, ako je već unapred postojala namera da se napadne Jugoslavija. Nemačko političko vođstvo moralo je da zna da će ovaj rudnik – koji je toliko važan za ratnu industriju – u slučaju da se nemačka armija približi rudniku i napadne zemlju, biti uništen od samih Jugoslovena, a to se i dogodilo. Takođe se znalo da će posle okupacije i osvajanja Jugoslavije, biti daleko jeftinije da se dobije postrojenje u Boru.
Za svakog onog ko poznaje ovu stvar, stoji van svake sumnje, da pre 27. marta 1941. Hitler nije uopšte pomišljao ni na kakav napad protiv Jugoslavije. Moje iznenađenje nije bilo malo, kada sam u optužnici pročitao da sam učestvovao u pripremama napada Trećeg Rajha na Jugoslaviju, i da sam zato kriv.
O jugoslovenskoj ideji
Jugoslovensk ideja bila je očevidno kompomitovana. Za široke slojeve srpskog društva ideja budućeg zajedničkog življenja sa „hrvatskom braćom“ – posle užasnih, okrutnih zločina, koje je ustaški režim izvršio nad stotinama hiljada pravoslavnih Srba – nije više izgledala ostvarljiva i moguća. U pravcu Srbije kretala se nepregledna reka srpskih izbeglica, koji su bežali iz NDH. Ti ljudi su, ili uspeli da se sapasu u hrvatskoj akciji masovnih ubijanja Srba, ili nisu hteli više da čekaju da i na njih dođe red za klanje. Usled tih užasnih stradanja Srba, Nedić je postao Velikosrbin. On je kao najbolje rešenje za svoj narod video samo u nacionalnoj državi, koja bi jedina mogla da osigura Srbima budućnost. Čak je i Draža Mihailović – koji se borio za jugoslovensku Monarhiju, koju bi vodili Srbi – počeo da sumnja, da Jugoslavija, posle svega što se odigralo između Srba i Hrvata, može ponovo da vaskrsne.
O Milanu Nediću
U trenutku kada sam stupio na novu dužnost (krajem avgusta 1943.), tačan datum Nedićeve posete Hitleru u nemačkom Glavnom štabu već je bio ugovoren. Srpski predsednik vlade, general-pukovnik Nedić krenuo je početkom septembra 1943. u nemački Glavni štab, a pratio ga je moj prethodnik, nemački poslanik u Beogradu, Bencler. Nedića sam imao prilike da upoznam tokom moje posete Beogradu krajem avgusta 1943, kada je trebalo da se upoznam sa mojim novim zadatkom. Iz Bukurešta sam krenuo avionom u Glavni štab, kako bih bio prisutan prilikom Nedićevog prijema, jer je uskoro trebalo da postanem šef političkog odelenja za Jugoistok, sa sedištem u Beogradu. Položaj Srba bio je sledeći: u Hrvatskoj smo bili svedoci uništavanja Srba; u srpskim krajevima koji su bili okupirani, imali smo streljanja talaca i paljenje sela; na Kosovu i Metohiji proterivali su Srbe; u delovima Srbije koje su okupirali bugarske trupe, na dnevnom redu bila su ubijanja Srba i silovanja, a ubijanja Srba događala su se i u krajevima koja su pripala Mađarksoj. Šta je u toj situaciji mogao da uradi Nedić? Godine 1941, kada je buknuo komunistički ustanak, Nedić je po nagovoru svojih prijatelja i Nemaca, pristao da postane predsednik srpske vlade i bio prisiljen da krene mučnim putem kolaboracije. U pokušaju da spasi srpski narod, Nedić je neprestano doživljavao razočaranja i gubitak ugleda. U takvom stanju našao sam Nedića u septembru 1943. godine.
Nedić je konzervativan Srbin, starog kova, neka vrsta srpskog junkera (pruskog plemića). Njegova ljubaznost počiva na jednoj sasvim drugoj tradiciji, nego što je slučaj sa Stojadinovićem, koji ima zapadnjačko vaspitanje.
O tragičnom liku general-pukovnika Nedića već sam mnogo pisao. Pa ipak, osećam potrebu da kažem još nekoliko reči, kako bih bolje i jasnije rasvetlio njegovu ulogu u istoriji Srbije, koja se još uvek prikazuje iskrivljeno i u pogrešnom svetlu. Dosadna i neinteligentna propaganda i dalje ga opisuje kao kvislinga. Njegova uloga može da se uporedi samo sa istorijskim ličnostima i ravna je vojničkim zaslugama Hindenburga, Petena, Rumuna Antoneskua, Grka Colakoglua i Finca Manerhajma. U trenucima velike nesreće jedne nacije, desi se da na horizontu nema državnika koji uživa poverenje najvećeg dela stanovništva. Tada se spontano čuju jauci i povici: „Spašavajte nas!“ Narod se tada obično obraća zaslužnim, priznatim i uglednim vojnicima. Nedić je bio nagovoren od strane svojih prijatelja da stane na čelo jedne srpske vlade. Bilo je to 1941. godine, kada je izbio komunistički ustanak u Srbiji. Taj događaj je pretio da izazove građanski rat. Ova opasnost ga je primorala, kao ubeđenog antikomunistu da sarađuje sa okupatorom. Svim svojim srcem i dušom bio je srpski nacionalista.
U njegovom birou na zidu je visila slika kralja, čija je izbeglička vlada za Nemačku predstavljala neprijateljsku silu. Simbol ispaćenog naroda predstavljala je druga slika, koja je prikazivala sa okrutnom realnošću jednu ženu razapetu na krstu. Ta žena predstavljala je majku Srbiju.
Njega poznajem lično. Sa njim sam vodio bezbrojne razgovore i dovoljno dobro ga poznajem da bih mogao kazati koji su bili njegovi motivi da se politički angažuje. Kao prvo, bio je neprijatelj komunizma. Drugo, nadao se, da će, ako pristane na saradnju sa okupatorom, olakšati zlu sudbinu Srba i poboljšati njihov položaj. Ovome valja dodati i razumljivu ambiciju starog generala, u nesreći koja je zadesila zemlju, da se istakne kao zaštitnik dinastije Karađorđević i borac protiv komunizma. Nedić nije bio državnik, niti državni činovnik ili ekonomista. Poslao mi je stotine pisama, u kojima se žali na stradanje Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u bugarskoj okupacionoj zoni, u Mađarskoj i na područje koje je okupirala Nemačka. Bio je neumoran u protestima i tužbama, i mogu da potvrdim i da mu odam priznanje jer je u tim intervencijama mnogo puta i uspeo: kaznene mere nisu bile izvršene sa takvom strogošću kako je prvo bilo planirano, ili mu je čak pošlo za rukom da ispravi nepravdu. Dugo vremena bio sam njegova jedina nada.
Kada se našao u emigraciji, u Kicbielu, u Tirolu, i bio predsednik jedne izbegličke vlade, odbio je da pruži podršku da se nastavi sa otporom. Nedić je to obrazložio veoma čestito i razumno: svaki pokušaj da se ohrabri i podrži nastavak borbe srpskih nacionalista protiv Tita, jeste neogdovorno. Situacija je beznadežna. Nedić je držao do spoljašnjih formi: kada je službeno potvrđena Hitlerova smrt, posetio me je da mi izrazi saučešće i to u trenutku, kada su Nemci na svim frontovima doživljavali opštu katastrofu.
Nedić je bio potuno nesebična osoba i nije posedovao nikakvo imanje ili bogatstvo. U Beogradu je stanovao kod svog brata Milutina Nedića, koji je takođe bio general. Politički su bili istomišljenici.
Poznato mi je da je žena njegovog brata, prodavala zlato i nakit, kako bi mogli da prežive teške ratne godine. Živeli su veoma skromno. Njegov brat i svastika posle sloma Nemačke 1945. izvršili su samoubistvo u Tirolu. Milan Nedić bio je po završetku rata interniran od strane američkih vojnih vlasti. U februaru 1946. Amerikanci su ga „posudili“ Titu, kako bi mogao kao svedok da se pojavi na suđenju Draži Mihailoviću. Više se nije vratio. Za korpulentnog čoveka skok sa trećeg sprata zatvorske zgrade bio je smrtonosan.
