Краљевина Југославија је у утицајним немачким круговима уживала јасне и неподељене симпатије. Са Словенијом, Хрватском и Далмацијом постојале су вековима културне везе, које потичу из доба Хабзбуршке Монархије, јер су се те земље налазиле у саставу Аустро-Угарске. Током Првог светског рата Срби су стекли глас храбрих војника. Један утицајан заговорник пријатељских односа са Југославијом био је Херман Геринг. Он је био одговоран за четворогодишњи план и у том оквиру придавао је велику важност и Југославији, која је требало да снабдева Немачку сировинама. Морам да упозорим на чињеницу да је Немачка, кратко пре рата са Југославијом, купила већинске акције рудника бакра у Бору од француске фирме.-пише у својим мемоарима Херман Нојербах
И то говори у прилог чињеници да Немачка није ни очекивала, а ни намеравала да дође до оружаног сукоба са Југославијом. Било би бесмислено урадити такав корак, ако је већ унапред постојала намера да се нападне Југославија. Немачко политичко вођство морало је да зна да ће овај рудник – који је толико важан за ратну индустрију – у случају да се немачка армија приближи руднику и нападне земљу, бити уништен од самих Југословена, а то се и догодило. Такође се знало да ће после окупације и освајања Југославије, бити далеко јефтиније да се добије постројење у Бору.
За сваког оног ко познаје ову ствар, стоји ван сваке сумње, да пре 27. марта 1941. Хитлер није уопште помишљао ни на какав напад против Југославије. Моје изненађење није било мало, када сам у оптужници прочитао да сам учествовао у припремама напада Трећег Рајха на Југославију, и да сам зато крив.
O југословенској идеји
Југословенск идеја била је очевидно компомитована. За широке слојеве српског друштва идеја будућег заједничког живљења са „хрватском браћом“ – после ужасних, окрутних злочина, које је усташки режим извршио над стотинама хиљада православних Срба – није више изгледала остварљива и могућа. У правцу Србије кретала се непрегледна река српских избеглица, који су бежали из НДХ. Ти људи су, или успели да се сапасу у хрватској акцији масовних убијања Срба, или нису хтели више да чекају да и на њих дође ред за клање. Услед тих ужасних страдања Срба, Недић је постао Великосрбин. Он је као најбоље решење за свој народ видео само у националној држави, која би једина могла да осигура Србима будућност. Чак је и Дража Михаиловић – који се борио за југословенску Монархију, коју би водили Срби – почео да сумња, да Југославија, после свега што се одиграло између Срба и Хрвата, може поново да васкрсне.
О Милану Недићу
У тренутку када сам ступио на нову дужност (крајем августа 1943.), тачан датум Недићеве посете Хитлеру у немачком Главном штабу већ је био уговорен. Српски председник владе, генерал-пуковник Недић кренуо је почетком септембра 1943. у немачки Главни штаб, а пратио га је мој претходник, немачки посланик у Београду, Бенцлер. Недића сам имао прилике да упознам током моје посете Београду крајем августа 1943, када је требало да се упознам са мојим новим задатком. Из Букурешта сам кренуо авионом у Главни штаб, како бих био присутан приликом Недићевог пријема, јер је ускоро требало да постанем шеф политичког оделења за Југоисток, са седиштем у Београду. Положај Срба био је следећи: у Хрватској смо били сведоци уништавања Срба; у српским крајевима који су били окупирани, имали смо стрељања талаца и паљење села; на Косову и Метохији протеривали су Србе; у деловима Србије које су окупирали бугарске трупе, на дневном реду била су убијања Срба и силовања, а убијања Срба догађала су се и у крајевима која су припала Мађарксој. Шта је у тој ситуацији могао да уради Недић? Године 1941, када је букнуо комунистички устанак, Недић је по наговору својих пријатеља и Немаца, пристао да постане председник српске владе и био присиљен да крене мучним путем колаборације. У покушају да спаси српски народ, Недић је непрестано доживљавао разочарања и губитак угледа. У таквом стању нашао сам Недића у септембру 1943. године.
Недић је конзервативан Србин, старог кова, нека врста српског јункера (пруског племића). Његова љубазност почива на једној сасвим другој традицији, него што је случај са Стојадиновићем, који има западњачко васпитање.
О трагичном лику генерал-пуковника Недића већ сам много писао. Па ипак, осећам потребу да кажем још неколико речи, како бих боље и јасније расветлио његову улогу у историји Србије, која се још увек приказује искривљено и у погрешном светлу. Досадна и неинтелигентна пропаганда и даље га описује као квислинга. Његова улога може да се упореди само са историјским личностима и равна је војничким заслугама Хинденбурга, Петена, Румуна Антонескуа, Грка Цолакоглуа и Финца Манерхајма. У тренуцима велике несреће једне нације, деси се да на хоризонту нема државника који ужива поверење највећег дела становништва. Тада се спонтано чују јауци и повици: „Спашавајте нас!“ Народ се тада обично обраћа заслужним, признатим и угледним војницима. Недић је био наговорен од стране својих пријатеља да стане на чело једне српске владе. Било је то 1941. године, када је избио комунистички устанак у Србији. Тај догађај је претио да изазове грађански рат. Ова опасност га је приморала, као убеђеног антикомунисту да сарађује са окупатором. Свим својим срцем и душом био је српски националиста.
У његовом бироу на зиду је висила слика краља, чија је избегличка влада за Немачку представљала непријатељску силу. Симбол испаћеног народа представљала је друга слика, која је приказивала са окрутном реалношћу једну жену разапету на крсту. Та жена представљала је мајку Србију.
Њега познајем лично. Са њим сам водио безбројне разговоре и довољно добро га познајем да бих могао казати који су били његови мотиви да се политички ангажује. Као прво, био је непријатељ комунизма. Друго, надао се, да ће, ако пристане на сарадњу са окупатором, олакшати злу судбину Срба и побољшати њихов положај. Овоме ваља додати и разумљиву амбицију старог генерала, у несрећи која је задесила земљу, да се истакне као заштитник династије Карађорђевић и борац против комунизма. Недић није био државник, нити државни чиновник или економиста. Послао ми је стотине писама, у којима се жали на страдање Срба у Хрватској, у Албанији, у бугарској окупационој зони, у Мађарској и на подручје које је окупирала Немачка. Био је неуморан у протестима и тужбама, и могу да потврдим и да му одам признање јер је у тим интервенцијама много пута и успео: казнене мере нису биле извршене са таквом строгошћу како је прво било планирано, или му је чак пошло за руком да исправи неправду. Дуго времена био сам његова једина нада.
Када се нашао у емиграцији, у Кицбиелу, у Тиролу, и био председник једне избегличке владе, одбио је да пружи подршку да се настави са отпором. Недић је то образложио веома честито и разумно: сваки покушај да се охрабри и подржи наставак борбе српских националиста против Тита, јесте неогдоворно. Ситуација је безнадежна. Недић је држао до спољашњих форми: када је службено потврђена Хитлерова смрт, посетио ме је да ми изрази саучешће и то у тренутку, када су Немци на свим фронтовима доживљавали општу катастрофу.
Недић је био потуно несебична особа и није поседовао никакво имање или богатство. У Београду је становао код свог брата Милутина Недића, који је такође био генерал. Политички су били истомишљеници.
Познато ми је да је жена његовог брата, продавала злато и накит, како би могли да преживе тешке ратне године. Живели су веома скромно. Његов брат и свастика после слома Немачке 1945. извршили су самоубиство у Тиролу. Милан Недић био је по завршетку рата интерниран од стране америчких војних власти. У фебруару 1946. Американци су га „посудили“ Титу, како би могао као сведок да се појави на суђењу Дражи Михаиловићу. Више се није вратио. За корпулентног човека скок са трећег спрата затворске зграде био је смртоносан.
