Herman Nojbaher ekonomski ekspert i političar član Nacional-socijalističke Nemačke radničke partije ,gradonačelnik Beča, Specijalni izaslanik za Balkan, i od 1943. opunomoćeni ministar pri vojnom zapovedniku u Srbiji je čovek koji je mnogo znao o prilikama na našim prosotrinma.U Svojim, memoarima „Specijalčni- zadatak-Balkan“izneo je svoje stavove o prilikama,politićčarima,dogadjajima…!
O Dimitriju Ljotiću
Ko je neprijatelj broj jedan? Ovo pitanje, ovaj zakon odnosi se takođe i na takozvane Ljotićeve dobrovoljce, koji su se stavili u službu Nedića i nemačkih trupa, kako bi se borili protiv komunista. Ljotić je bio politički veoma angažovan čovek i ideolog, koji je osnovao pokret „Zbor“, a njegovi sledbenici zvali su se „zboraši“. Pre 1941. godine liberalna prozapadna vlada bila je protiv „zboraša“, koji su pre sam početak rata znatno porasli i postali prilično popularni. „Zbor“ je bio srpski nacionalni pokret obnove i imao je svoje korene u srpskoj tradiciji. Imao je neke sličnosti sa Gvozdenom gardom u Rumuniji, jer su i „zboraši“ tražili svoju inspiraciju u religiji. Ljotić je svojim pristalicama propovedao spremnost na podnošenje lične žrtve, kako bi došlo do moralnog preporoda srpskog naroda, i to u veku i vremenu koji se udaljio od Boga, gde smo doživeli uništenje starih vrednosti zbog ateizma, materijalizma i liberalizma. U ovome je Ljotić video nesreću naše sadašnjosti. Bio je protivnik urbane civilizacije koja razara tradiciju sela, kritikovao korumpiranost formalne demokratije i zalagao se za jedan autoritarni sistem vlasti koji bi ponovo oživeo patrijahalne vrednosti društvenog poretka. Selo je u njegovim očima bilo izvor i rezervoar istinskih vrednosti. Ateistički boljševizam kakav je na snazi u Rusiji, za Ljotića je predstavljao delo satanskih sila, koje su se uvukle u hrišćanski svet. On je bio u pravom smislu srpski nacionalista, ali kao antikomunista razmišljo je šire, u evropskim dimenzijama. Ovakav stav doveo ga je do saradnje sa Nedićem i Nemcima u borbi protiv komunizma. Ljotić, međutim, nije bio spreman da se odrekne ni pedlja jugoslovenske teritorije. Njegove pristalice su ga obožavale. No, van svog pokreta bio je veoma nepopularan, jer je zastupao svoje stavove sa nepomirljivom krutošću. Njegovi dobrovoljci, koji su od 1941. godine do kraja rata vodili mnoge borbe sa partizanima i pri tome pretrpeli velike gubitke, nisu nikada brojali više od devet hiljada boraca. Na početku rata oni su se borili i protiv četnika. U većini su to bili mladi ljudi, a među njima nalazio se visok procenat studenata i inteligencije. Posle Nedićeve posete Glavnom štabu, Hitler je dozvolio da „zboraši“ mogu da regrutuju do 15 000 boraca. Regrutacija, međutim, nije uspela, jer su se četnici Draže Mihailovića tome usprotivili.
O Draži Mihailoviću
Pukovnik jugoslovenskog Generalštaba, Draža Mihailović, započeo je borbu protiv okupatora odmah posle kapitulacije jugoslovenske armije. U haosu koji je nastao nakon upada nemačkih trupa i kapitulacije, našlo se dovoljno naoružanih ljudi, sa kojima je jedan odlučan vođa mogao da započne gerilski rat. Draža Mihailović je u celoj zemlji odmah postao junak srpskog otpora, koji se sa svojim četnicima vratio staroj balkanskoj tradiciji i time spasao čast nacije. Otvoreni komunistički otpor protiv okupatora započeo je tek 22. juna 1941, kada je Hitler napao Sovjetski Savez, a prestao već krajem 1941, kada su nemačke jedinice ugušile komunistički ustanak u Srbiji. Posle toga komunistički otpor je nastavljen na području Hrvatske (u Bosni i Hercegovini) i Crnoj Gori. U pogledu otpora, Srbija je od početka rata pa sve do povlačenja nemačkih trupa sa Balkana pretežno stajala pod znakom i prevlašću Draže Mihailovića. Englezi su zahtevali da Draža Mihailović protiv okupatora sprovodi vojne akcije i sabotaže, te da sarađuje sa Titovim partizanima. Draža Mihailović je zamerio Englezima što pomažu partizane, koji su njegovi smrtni neprijatelji i „sada i sutra“. U pogledu zahteva za vođenjem vojnih akcija i sabotaža, upozorio ih je da takve aktivnosti dovode do streljanja talaca i paljenja i uništavanja sela. Poslednji razgovor između Draže Mihailovića i engleskih oficira vodio se nedaleko od Užica. U novembru 1943. Englezi su napustili vođu četnika i njegove lokalne komandante. Jugoslovenska kraljevska izbeglička vlada bila je prisiljena da sve to nemo posmatra, nemoćna da spreči da kralj, pod pritiskom Saveznika, pređe na Titovu stranu. Ova situacija bila je za Dražu Mihailovića opasna. Izgubio je podršku spoljnog faktora. Četnici su dobili nemačko oružje samo onoliko koliko je zahtevala neka zajednička, lokalna akcija. Nemački Glavni štab, a naročito Hitler i njegova Vrhovna komanda Vermahta, na saradnju sa četnicima gledali su sa nelagodnošću i nepoverenjem.
Politiku Draže Mihailovića nije bilo teško razumeti. Bio je impresioniran nemačkim vojnim podvizima. Pa ipak, sa sigurnošću je računao da će Nemačka izgubiti rat. Iz pouzdanih izvora, dovoljno sam čuo o Dražinom stavu prema Rajhu. On je ostao neprijatelj okupatoru, koji je, zbog Titovog uspona, postao njegov neprijatelj broj dva. Kada su saveznici Dražu ostavili na cedilu, pokušao je od Nemaca – koji su za njega sada bili samo neprijatelj broj dva, da dobije što je moguće više oružja. Namera četničkog vođe bila je ova: kada započne nemačko povlačenje, da se bez borbe dokopa nemačkih strateških pozicija i da se u njima utvrdi. Spremao se na konačan obračun sa Titom, beskompromisan, na život ili smrt, jer u pitanju je bila budućnost Jugoslavije. Dok su Dražini podređeni komandanti tu i tamo sarađivali sa Nemcima, on je dosledno nastavio da vodi propagandu protiv Nemaca. Što se same teorije tiče, ova politika bila je sasvim jasna i logična. U praksi, u svakodnevnom životu, međutim, ovako podvojeno držanje moralo je da šteti i njegovom pokretu i da ga oslabi, jer takva politika ne može da se tako jasno razume i glasno propagira.
Draža Mihailović nije hteo da napusti borbu i zemlju ni kada je Vermaht počeo da se povlači sa teritorija Hrvatske. Verovatno se nadao da će Zapadni saveznici sprečiti da Tito potpuno zavlada Jugoslavijom. Titu je veoma brzo uspelo da premosti prvu fazu, u kojoj su nominalnu vlast delili Kraljevsko namesništvo i koaliciona vlada, i da u Jugoslaviji uspostavi potpunu diktaturu Komunističke partije.
Draža Mihailović pao je u Titove ruke tek u martu 1946. Tito je svoga protivnika hteo da uhvati živog. U tom smislu izdao je stroge naredbe, na ga ne ubiju. Iz opisa lova na Dražu Mihailovića, koje je dao Dedijer, proizilazi jasno, da je Rankoviću, Titovom šefu policije i obaveštajne službe, pošlo za rukom da ubaci svoje agente među najbliže saradnike četničkog vođe. Ovi su ubedili Dražu Mihailovića da ne napušta zemlju, da se pouzda u Srbiju i da se sa ostacima svojih vojnih jedinica povuče u Srbiju. Draža Mihailović se iz Bosne probio ponovo u Srbiju, vodeći pri tome teške borbe, gde su njegove trupe trpele velike gubitke, a njegovi redovi postajali sve manji i manji. U maju 1945, posle jedne bitke na reci Sutjesci, ostao je sa samo sto boraca. U bitkama koje su sledile, broj njegovih najvernih vojnika spao je na brojku od sedamnaest ljudi. Lov na četničkog vođu se nastavio. Kada je ostao sa još svega četiri saradnika, sakrio se, posle svega, u jednu primitivnu jazbinu, rupčagu, koja je prokišnjavala, nedaleko od Višegrada, na granici Srbije i Bosne. Gladovao je i smrzavao se. Prsten njegovih progonitelja sve se više stezao oko njega. Skoro potpuno izgladneo, propao, jednoga dana napustio je svoje skrovište i pokucao na vrata jedne seljačke kuće. Tamo su ga već čekali lovci na njegovu glavu. Nije pružao nikakav otpor, jer se sve desilo takvom brzinom, da je shvatio tek onda, kada su mu ruke već bile vezane.
Bivši šef američke vojne misije u Glavnom štabu Draže Mihailovića, pukovnik profesor Mekdovel, učinio je velike i poštene napore da spasi Dražu Mihailovića. Ovaj borac za nacionalne interese bio je ostavljen na cedilu od strane „velike politike“. Mekdovel je veoma dobro poznavao ubeđenja četničkog vođe. Američki piloti, koji su bili spašavani sa teritorija koje su kontrolisali četnici, nudili su se da dođu u Beograd kao svedoci na suđenju Draži, ali uzalud. Tito to nije prihvatio. Mekdovel je u Njujorku organizovao paralelni sudski proces, kako bi svog druga iz ratnih dana, sa kojim je toliko toga preživeo, odbranio od optužbe da je počinio delo veleizdaje. I sam sam se tada ponudio da – u to vreme bio sam interniran od strane američkih vlasti – da budem svedok u procesu Draži Mihailoviću. Hteo sam da ga odbranim od istih optužbi. Draža Mihailović streljan je u julu 1946. godine.
Način na koji je Draža bio ostavljen na cedilu od strane svojih ranijih prijatelja sa Zapada, koji su prethodno, godinama, po čitavom svetu širili njegovu ratničku slavu, učinilo je, da je njegova propast postala tragedija. Dugoročno gledajući, Zapad neće moći da se beskonačno poziva na Dražinu „saradnju sa neprijateljem“. Taj argument je jeftin i neistinit i zato ga treba odbaciti.
[notification type=”alert-info” close=”false” ]U sledećoj objavi: O PAVLU ĐURIŠIĆU I POSLEDNjIM DANIMA RATA
