Херман Нојбахер економски експерт и политичар члан Национал-социјалистичке Немачке радничке партије ,градоначелник Беча, Специјални изасланик за Балкан, и од 1943. опуномоћени министар при војном заповеднику у Србији је човек који је много знао о приликама на нашим просотринма.У Својим, мемоарима „Специјалчни- задатак-Балкан“изнео је своје ставове о приликама,политићчарима,догадјајима…!
О Димитрију Љотићу
Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет „Збор“, а његови следбеници звали су се „збораши“. Пре 1941. године либерална прозападна влада била је против „збораша“, који су пре сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. „Збор“ је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и „збораши“ тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа, и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљо је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим, није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије. Његове присталице су га обожавале. Но, ван свог покрета био је веома непопуларан, јер је заступао своје ставове са непомирљивом крутошћу. Његови добровољци, који су од 1941. године до краја рата водили многе борбе са партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције. После Недићеве посете Главном штабу, Хитлер је дозволио да „збораши“ могу да регрутују до 15 000 бораца. Регрутација, међутим, није успела, јер су се четници Драже Михаиловића томе успротивили.
О Дражи Михаиловићу
Пуковник југословенског Генералштаба, Дража Михаиловић, започео је борбу против окупатора одмах после капитулације југословенске армије. У хаосу који је настао након упада немачких трупа и капитулације, нашло се довољно наоружаних људи, са којима је један одлучан вођа могао да започне герилски рат. Дража Михаиловић је у целој земљи одмах постао јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације. Отворени комунистички отпор против окупатора започео је тек 22. јуна 1941, када је Хитлер напао Совјетски Савез, а престао већ крајем 1941, када су немачке јединице угушиле комунистички устанак у Србији. После тога комунистички отпор је настављен на подручју Хрватске (у Босни и Херцеговини) и Црној Гори. У погледу отпора, Србија је од почетка рата па све до повлачења немачких трупа са Балкана претежно стајала под знаком и превлашћу Драже Михаиловића. Енглези су захтевали да Дража Михаиловић против окупатора спроводи војне акције и саботаже, те да сарађује са Титовим партизанима. Дража Михаиловић је замерио Енглезима што помажу партизане, који су његови смртни непријатељи и „сада и сутра“. У погледу захтева за вођењем војних акција и саботажа, упозорио их је да такве активности доводе до стрељања талаца и паљења и уништавања села. Последњи разговор између Драже Михаиловића и енглеских официра водио се недалеко од Ужица. У новембру 1943. Енглези су напустили вођу четника и његове локалне команданте. Југословенска краљевска избегличка влада била је присиљена да све то немо посматра, немоћна да спречи да краљ, под притиском Савезника, пређе на Титову страну. Ова ситуација била је за Дражу Михаиловића опасна. Изгубио је подршку спољног фактора. Четници су добили немачко оружје само онолико колико је захтевала нека заједничка, локална акција. Немачки Главни штаб, а нарочито Хитлер и његова Врховна команда Вермахта, на сарадњу са четницима гледали су са нелагодношћу и неповерењем.
Политику Драже Михаиловића није било тешко разумети. Био је импресиониран немачким војним подвизима. Па ипак, са сигурношћу је рачунао да ће Немачка изгубити рат. Из поузданих извора, довољно сам чуо о Дражином ставу према Рајху. Он је остао непријатељ окупатору, који је, због Титовог успона, постао његов непријатељ број два. Када су савезници Дражу оставили на цедилу, покушао је од Немаца – који су за њега сада били само непријатељ број два, да добије што је могуће више оружја. Намера четничког вође била је ова: када започне немачко повлачење, да се без борбе докопа немачких стратешких позиција и да се у њима утврди. Спремао се на коначан обрачун са Титом, бескомпромисан, на живот или смрт, јер у питању је била будућност Југославије. Док су Дражини подређени команданти ту и тамо сарађивали са Немцима, он је доследно наставио да води пропаганду против Немаца. Што се саме теорије тиче, ова политика била је сасвим јасна и логична. У пракси, у свакодневном животу, међутим, овако подвојено држање морало је да штети и његовом покрету и да га ослаби, јер таква политика не може да се тако јасно разуме и гласно пропагира.
Дража Михаиловић није хтео да напусти борбу и земљу ни када је Вермахт почео да се повлачи са територија Хрватске. Вероватно се надао да ће Западни савезници спречити да Тито потпуно завлада Југославијом. Титу је веома брзо успело да премости прву фазу, у којој су номиналну власт делили Краљевско намесништво и коалициона влада, и да у Југославији успостави потпуну диктатуру Комунистичке партије.
Дража Михаиловић пао је у Титове руке тек у марту 1946. Тито је свога противника хтео да ухвати живог. У том смислу издао је строге наредбе, на га не убију. Из описа лова на Дражу Михаиловића, које је дао Дедијер, произилази јасно, да је Ранковићу, Титовом шефу полиције и обавештајне службе, пошло за руком да убаци своје агенте међу најближе сараднике четничког вође. Ови су убедили Дражу Михаиловића да не напушта земљу, да се поузда у Србију и да се са остацима својих војних јединица повуче у Србију. Дража Михаиловић се из Босне пробио поново у Србију, водећи при томе тешке борбе, где су његове трупе трпеле велике губитке, а његови редови постајали све мањи и мањи. У мају 1945, после једне битке на реци Сутјесци, остао је са само сто бораца. У биткама које су следиле, број његових најверних војника спао је на бројку од седамнаест људи. Лов на четничког вођу се наставио. Када је остао са још свега четири сарадника, сакрио се, после свега, у једну примитивну јазбину, рупчагу, која је прокишњавала, недалеко од Вишеграда, на граници Србије и Босне. Гладовао је и смрзавао се. Прстен његових прогонитеља све се више стезао око њега. Скоро потпуно изгладнео, пропао, једнога дана напустио је своје скровиште и покуцао на врата једне сељачке куће. Тамо су га већ чекали ловци на његову главу. Није пружао никакав отпор, јер се све десило таквом брзином, да је схватио тек онда, када су му руке већ биле везане.
Бивши шеф америчке војне мисије у Главном штабу Драже Михаиловића, пуковник професор Мекдовел, учинио је велике и поштене напоре да спаси Дражу Михаиловића. Овај борац за националне интересе био је остављен на цедилу од стране „велике политике“. Мекдовел је веома добро познавао убеђења четничког вође. Амерички пилоти, који су били спашавани са територија које су контролисали четници, нудили су се да дођу у Београд као сведоци на суђењу Дражи, али узалуд. Тито то није прихватио. Мекдовел је у Њујорку организовао паралелни судски процес, како би свог друга из ратних дана, са којим је толико тога преживео, одбранио од оптужбе да је починио дело велеиздаје. И сам сам се тада понудио да – у то време био сам интерниран од стране америчких власти – да будем сведок у процесу Дражи Михаиловићу. Хтео сам да га одбраним од истих оптужби. Дража Михаиловић стрељан је у јулу 1946. године.
Начин на који је Дража био остављен на цедилу од стране својих ранијих пријатеља са Запада, који су претходно, годинама, по читавом свету ширили његову ратничку славу, учинило је, да је његова пропаст постала трагедија. Дугорочно гледајући, Запад неће моћи да се бесконачно позива на Дражину „сарадњу са непријатељем“. Тај аргумент је јефтин и неистинит и зато га треба одбацити.
[notification type=”alert-info” close=”false” ]У следећој објави: О ПАВЛУ ЂУРИШИЋУ И ПОСЛЕДЊИМ ДАНИМА РАТА
