Od završnice Majdana februara 2014. nastupile su radikalne promene u globalnim političkim, trgovinskim i bezbednosnim aranžmanima
OD završnice Majdana februara 2014. nastupile su radikalne promene u globalnim političkim, trgovinskim i bezbednosnim aranžmanima.
Premda su potezi Moskve bili pretežno reaktivni, ishod je zasad u suprotnosti sa američkom strategijom koja se zasniva na kontroli nad srcem Evroazije: držati Rusiju razdvojenom od Kine, izolovati Iran, sprečiti depolarizaciju sveta.
Šangajski i BRIKS okviri saradnje otvaraju nove horizonte multipolarizacije, isprva više ekonomske nego bezbednosne. Jednom ustanovljeni tokovi novca, roba i usluga neminovno vode i ka težnji da se spreči njihovo remećenje intervencijom trećih sila. Glavna treća sila nije ni najmanje spremna da prihvati multipolarizaciju kao činjenicu. Težnja za globalnom dominacijom kompletnog spektra još je alfa i omega američke geostrategije.
U samom srcu te doktrine jeste težnja za kontrolom nad Rusijom, uslovljena ne samo trenutnom konstelacijom snaga duž njenih granica, već pre svega neumoljivim činjenicama geopolitičke nekompatibilnosti između SAD i Rusije bila ona carska, boljševička, ili demokratska… savršeno svejedno.
Hladni rat nikada nije prestao, kao što se videlo posle dve runde proširenja pakta i dve ukrajinske krize u periodu od samo deset godina. Američki izazovi nisu plod ruskih poteza. Oni su vazda prisutni i postojaće bez obzira na politiku Kremlja. Oni odražavaju duboki animozitet zapadne elite prema Rusiji kao takvoj. Taj se animozitet već pojavljuje u vreme Krimskog rata pre 160 godina, a sada ima potpuno zrelu formu.
Zapadna (a pre svega anglo-američka) rusofobija počiva na dva kamena temeljca:
Geopolitički pomorske sile teže da opkoljavaju, sputavaju, stežu i kontrolišu evroazijski hartland (srce kopna) oličen u Rusiji. Ovo je bila okosnica britanske politike pre 1914. i hladnoratovske politike SAD tokom pola veka posle 1945.
Kulturološki antipatija prema Rusiji i odnos prema njoj kao drugom od strane zapadne političke, akademsko-analitičke i medijske elite patološka je pojava nepodložna racionalnom diskursu, što konflikt čini nerešivim.
Shodno rusofobnoj paradigmi, krajnji cilj zapadnih elita nije promena ovog ili onog aspekta ruske politike, već promena režima u Moskvi kao nužni preduslov temeljite i nepovratne transformacije ruskog identiteta. U ovom kontekstu gledano, novi zapadni Drang nah Osten, ovog puta pod američkim vođstvom, ima svoju logiku i smisao.
Sa stanovišta vašingtonskog neoliberalno-neokonzervativnog duopola, od prodora u Ukrajinu i stvaranja tenzije sa Rusijom nema boljeg načina da se obezbedi dugoročna američka dominacija u Evropi: EU se ponovo bezbednosno vezuje za NATO (tj. SAD) i stavlja se tačka na nekakvu nezavisnu, evropsku spoljnopolitičku strategiju. Što je najvažnije, sprečava se približavanje dveju kontinentalnih i međusobno kompatibilnih sila, Rusije i Nemačke.
Eventualna osovina Berlin-Moskva već vek i po je najgora noćna mora anglosaksonskih stratega. U Ukrajini ta je američka strategija suočila Rusiju sa najvećim izazovom od 22. juna 1941.
Posle svega šta se desilo u proteklih godinu dana, jasno je da Rusija ne želi kontrolu nad Ukrajinom niti joj je ona potrebna. Rusima je na jugoistočnoj granici potreban jedan stabilan, predvidiv i neutralan partner koji je spreman na dogovore i sposoban da te dogovore ispoštuje. Iako Novorosija (oblasti Donjeck i Lugansk) želi potpunu nezavisnost, Putin i njegovi savetnici očigledno ne podržavaju tu opciju. Oni se zalažu za visok stepen autonomije te dve oblasti u federalizovanoj Ukrajini i za dugoročni sporazum Moskve i Kijeva o bitnim pitanjima vojne neutralnosti, energetskih problema i političkog modusa vivendi.
Takav ishod nije moguć bez promene režima u Kijevu, što će SAD svim sredstvima pokušati da spreče i bez ekonomske stabilizacije Ukrajine, što bi iziskivalo desetine milijardi dolara ili evra, koje zasigurno neće doći sa Zapada. Rusija nesumnjivo neće biti spremna da ta sredstva obezbedi sve dok je na vlasti u Kijevu režim koji slepo sledi naloge Vašingtona i Brisela i koji počiva na morbidno rusofobnim premisama galicijskih unijata.
Rešenje je, možda, u iznuđenom kompromisu sa prstom na gasnom obaraču, nipošto ne u ustupcima. U periodu još prisutne globalne dominacije SAD, vidljivo je da i sam opstanak Zapada postaje neizvestan (u Evropi pre svega), što ukazuju neumoljive demografske i imigracione statistike. Napuštanje jalove nade u dogovor Moskve sa tim izazovom alfa je i omega ruskog pa i srpskog opstanka u ovom veku i svim vekovima koji mu slede.
Iznuđeni potezi Srbije na štetu odnosa sa Rusijom bi u ovom času bili ne samo nemoralni i volji ogromne većine naroda suprotni, već pre svega neproduktivni.
Izvor: novosti.rs
