Likvidirati moralnu zaostalost i usavršiti moralnu kulturu“, govorio je episkop hvostanski Varnava, koji je uhapšen, proganjan i osuđen da Hrvati ne bi zamerili „da je samo njihov nadbiskup (Alojzije Stepinac) osuđen i zatvoren“. Kaznu je izdržao, ali uverenje svoje promenio nije.
Naučna studija dr Jovana Janjića SVETLONOSAC U MRAKU u isto vreme i književno delo u žanru biografija, a u duhovnom smislu – žitije. Knjiga je posvećena episkopu Varnavi (Nastiću), prvom episkopu kome se javno sudilo u komunističkoj Jugoslaviji. Bio je jedna od najprogonjenijih ličnosti Srpske crkve posle Drugog svetskog rata.
Zbog njegovih propovedi komunističke vlasti osudile su ga na 11 godina strogog zatvora i gubljenje svih građanskih prava u trajanju od 3 godine. Kaznu je izdržao, ali svoje stavove promenio nije.
Prilikom prebacivanja episkopa Varnave i drugih politički nepodobnih zatvorenika iz zatvora u Zenici u zatvor u Sremskoj Mitrovici isceniran je udes – na Veliki petak. Episkop Varnava bio je među malobrojnim preživelima. Ipak, njegov život se završio pod sumnjivim okolnostima, 1964. godine, u manastiru Beočin. Opšte uverenje jeste da je otrovan. A tada je imao samo 50 godina.
Za vreme patrijarha Pavla episkop Varnava upisan je u Imenoslov svetih.
Ovo je do sada najpotpunije delo o Svetom Varnavi srpskom.
+++
Nije bilo dovoljno valjanih razloga za to, pa otuda tumačenja što su komunistuičke vlasti time htele da postignu.Smatralo se da su iz dva razloga udarile na episkopa Varnavu.Prvo, zbog njegovog nepopustljivog stava, što nije pristajao ni na kakve kompromise na štetu pravoslavlja i što se oštro suprostavljao zvaničnom državnom kursu ateiziranja naroda. I drugo, iz unutrašno-političkih potreba.
Komunisti mu nikad nisu dozvolili da se vrati na svoju eparhijsku katedru.
Robijao je u zatvorima u Sarajevu, Stocu, Zenici i Sremskoj Mitrovici, a potom s ograničeneim kretanjem boravio u manastirima Vavedenje, Gomionica, Krušedol i Beočin.
Za one koji malo znaju o Svetom Varnavi evo s početka ove neobično vredne knjige jednog odlomka :
***
U svojoj knjizi Srpski jerarsi od devetog do dvadesetog veka episkop šumadijski Sava (Vuković) ukazuje da je vladika Varnava bio žrtva političkog računa komunističkog režima. Naime, pošto je pre toga bio uhapšen i osuđen zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, zbog svoje uloge u fašističkoj NDH, komunistički režim išao je na to da se uhapsi i osudi i neko sa pravoslavne strane, „da mu Hrvati ne zamere“ da je samo njihov nadbiskup osuđen i zatvoren“. Tadašnji patrijarh srpski Gavrilo, pak, smatrao je daje ovo hapšenje došlo kao posledica opiranja episko- pata Srpske crkve pritisku jugoslovenskih državnih vlasti.
Biće da su se svi ti razlozi kumulirali ka jednom cilju-hapšenje episkopa Varnave; što će ovom vladici biti osveta, a Crkvi preteća poruka. Sve to radi glavnog cilja: suzbijanja vere hrišćanske i potiski- vanja Crkve na društvenu marginu.
U godinama nakon Drugog svetskog rata državne vlasti i uspostavljene ideološke strukture u Jugoslaviji nametale su ateizam a sputavale veru. Crkva je gonjena, ekonomski slabljena, a njen ugled u narodu „ubijan“ – potisnuta je na marginu društva, da bi i tu bila nadzirana od države i paradržavnih ideoloških struktura.Verski i crkveni život su sputava- ni i često onemogućavani.
Novoizabrani episkop hvostanski Varnava bio je smetnja takvoj državnoj politici i takvim ideološkim nametanjima, u stvaranju takvog društvenog ambijenta.On se otvoreno i nepokolebljivo izjašnjavao protiv ateizacije, sputavanja vere i ometanja crkvenog života. Zato se on posebno svojim propovedima (besedama) „zamerio” državnim vlastima. Iako u njima nije bilo politike, već samo reči koje se očekuju i koje priliče istinskom duhovnom pastiru.
Kao što je već rečeno, državnim vlastima nije se svidela još pristupna beseda na hirotoniji njegova. Usledilo je zatim osluškivanje onog što će nanovo reći. Na strah od njegove reči, sasvim izvesno, uticalo je i to što je bio dobar besednik, briljantan govornik. Već beseda koju je izgovorio na svojoj prvoj arhijerejskoj službi u Sarajevu, u tamnošnjem Sabornom hramu, na Malu Gospojinu, 21. septembra 1947.godine, izazvala je nezadovoljstvo državnih vlasti. Bila je to njegova beseda „O Hristovom planu“.Svetovne vlasti optužile su ga da je kroz ovu besedu napao tadašnji državni Petogodišnji plan. Međutim, kada se pažljivo iščita šta je tada ovaj mladi vladika rekao, vidi se da je to neosnovana optužba, da je on državni Petogodišnji plan koristio samo kao povod da ljude podstakne na razmišljanje, da svako ima i svoj lični plan – plan duhovnog preporađanja. Ukazujući na „dobar običaj“ da se ima plan, napomenuo je da „ko radi po planu, radi pametno i mudro“. Rekao je da je dobro što se državnim planom elektrifikacija zemlje postavlja kao jedan od glavnih stubova njenog budućeg bogatstva i moći (protiv toga, veli, može biti samo neko ko je idiot ili izdajica, ko je budala ili nitkov), jer se time postiže pobeda materijalne svetlosti nad materijalnim mrakom. Ne sporeći, dakle, takvu elektrifikaciju, on se zauzima za jednu drugu ele- ktrifikaciju, onu kojom se pobeđuje duhovna tama, kojom se pokreću žive duše ljudi. A ta energija jeste svetlost Hristovog Evanđelja. Njegov poziv je da ljudi prvo elektrificiraju sebe, da osvetle i prosvetle sebe svetlošću Hristovog Evanđelja.
Naslanja se, zatim, na zahtev državnog Petogodišnjeg plana za industrijalizacijom zemlje. I ukazuje: ako se bude borilo samo protiv privredne zaostalosti, a ne i protiv moralne zaostalosti, onda će od same industrijske kulture doći pre zlo nego dobro. Pošto su i dalje bile i te kako sveže rane iz rata od kojeg je prošlo tek nešto više od dve godine, to ovako obrazlaže: „Zar Hitler i Nemci nisu bili industrijalizirali Nemačku, pa se ipak ta industrijalizirana Nemačka pokazala kao ljudožderska i njene mnoge fabrike nisu je ni za jedan milimetar udaljile od njezinih ljudožderskih pećinskih predaka. Baš obratno! Njena visoka tehnika učinila je samo to da je Hitlerova Nemačka prestigla u ljudožderstvu ne samo svoje rođene ljudožderske pretke, nego i sve pre- tke svih ljudoždera koje je ova zemlja ikad na sebi nosila. Industrijalizacija je ništa ako su ljudske duše pod teretom zlobe i greha.“
Državne vlasti Jugoslavije, u svom nastojanju da nekako okrive vladiku Varnavu, potom će ove njegove reči okarakterisati kao „klevetnički napad“ i „izjednačavanje“ izgradnje Jugoslavije sa stanjem Nemačke u vreme Hitlera.
Zasmetalo je državnim vlastima i kada je episkop, u nastavku besede, govorio o moralnoj kulturi.Zahtev državnog plana o povećanju broja kvalifikovanih radnika, vladika je ovako prokomentarisao: „Kvalifikovani radnici su nam vrlo potrebni, ali istinski hrišćani su nam neophodni“. A onda, opet hvatajući vezu s upravo proživljenim ratnim iskustvom, rekao: „Ako naša omladina ne bude znala upravljati volanom i kočnicama svojih strasti, srušiće se njena kola u provaliju i pored sve njene stručne i tehničke kulture. Zar Hitlerova omladina nije znala odlično da tera automobile i avione, ali pri svemu tome oterala je i sebe i svoj narod u propast i sramotu?! Da, jer nije imala moralne kulture.“
Na ovo državne vlasti, kako će se pokazati, gledale su kao na „izjednačavanje“ jugoslovenske omladine sa fašističkom hitlerovskom omladinom.
Zahtev vladike Varnave, pak, kako je sam u svojoj besedi rekao, bio je: „Likvidirati moralnu zaostalost i usavršiti moralnu kulturu.“ Obrazložio je da će i ova i svaka druga država ostati nepismena sve dok u svojoj sredini ne likvidira osnovnu i glavnu nepismenost – dušegubnu nepismenost. A ona se likvidira tako što se nauče samo tri slova: BOG. Tri slova koja su ispisana svuda oko nas; čiji bljesak je jači od sunca i čija vidljivost je veća od vidljivosti dana….
…Episkopu Varnavi suđeno je pred Okružnim sudom u Sarajevu, 26. i 27. februara 1948. godine. Sudski proces trajao je, dakle, samo dva dana.
***
Dr Jovan Janjić napravio je ozbiljnu naučnu studiju koja je književno delo u žanru biografije a u duhomnom smislu-žitije.
