.Да смо ми другачији куће наших великана не би пропадале !
. У Србији се однос према културиним ствараоцима и историјским личностима никад неће променити,као што у Београду његови становнци никад неће прихватити парвило да се у градски превоз улази на предња врата.Да ли нам то нешто говори?!
ПИШЕ:МИЛОРАД АНТОНИЋ
Када сам 1984.године пронашао рукопис прве жене српског романсијера ,пронашао сам и њег гроб (читај коров у коме се назире крст) и кућу.Кућа оронула,некако још неко чудо је држало таблу на којој је писало да је овде живела и радила Драга Гавриловић учитељица и списатељица.
Мој први утисак био је –то се дешава онима који нису познати као што су нпр. Андрић,Нушић,Десанка Максимовић, Дис,Лаза Костић…?! Дакле тако како и доликује великим ставароцима.
Међутим ,ево много година касније ,заправо сада и овде, са програма Линкедин господин Александар Бојић поручује:
„Кућа у Заблаћу крај Чачка, у којој је рођен велики песник Владислав Петковић Дис, данас је права руина. Према речима Богдана Трифуновића, директора Градске библиотеке, постоји иницијатива да се кућа обнови, али главни проблем је у имовинско-правним односима међу наследницима.(у потпису В.Н.ма ко да је хвала му).
Ево,уосталом погледајте:
Дакле,нешто ту није како би требало бити.Прво због тога што верујем да није све у „имовинско-правним односима“ .И друго што ако не постоји законска могућностгде је ту воља!? Зашто је занемарена чињеница да нешто што је вредно пропада?! И како се осећају они који мисле да то није питање одговорности него осећања пијатета према људима који су стварали наше културно богатство.Ни власти,ма које оријентације да су, нису гадљиве на „поене“ које им доноси указивање на чињеницу да су баш они уложили и труда и напиора и инцијатве да обнове,одржавају такве знаменитости.Али ништа!
Како год,једно се показало као лоше – ми као народ,али то је потпуно сигурно, немамо тај осећај да негујемо,чувамо и одржавамо нашу културну баштину.Склони смо, веома склони заборављању и запостављању што је и био случај и са Драгом Гавриловић , првом српском списатељицом.
Што се тиче власти било их је довољно али кад је у питању поштовање заоставштине,сећања и пијетета према великанима наше прошлости као да их није ни било.Или можда ништа од тога нисмо ни имали!
А многи су док су „владали“имена културних ствараоца помињали и помињу их кад им затреба апалуз и добар резултат.
Стихови или крв?!
Испоставило се и тада приликом мог првог сусрета са непоштопвањем културног наслеђа,дакле пре 37 година и сада, да баш поменути (читај скидам му капу и клањам се) надалеко позантији и признати господин Владислав Петковић Дис,није ништа боље прошао од Драге Гавриловић. Она је занемарена и запостављена.Није чак ушла у историју књижвеника Србије,(нити ондашње СФРЈ) а господин Владислав Петковић Дис,и ушао,и запамћен,и помињан,и у самом је врху дичимо се и бусамо у прса његовим делима ,уздушемо за стиховима …сваком његовом речи.А кућа.Виделис те!Каквог ли смо ми кова?!
С друге стране,поређења ради,Румуни су средили Деракулин дворац па је одлазак у њега постала туристичка атракција. Наши књижевни ставраоци нису имали дворце ,али то не значи да њихове родне и радне куће нису могле да се среде и одржавају,па да видимо шта је лепше.Гледати просторије где је Дракула пио људима крв или слушати поезију,например.
Шта вреди што је Дис најбољи,Што је Лаза Костић неодољив,што…што је је све то културна баштина вредна пажње и очувања кад у Србији посебних осећања поштовања ствараоца нема нити ће је бити!
И сад ја питам себе,где сам? Да ли сам још увек тамо где сам био пре 37 година када сам мојим уредницима у великој издавачкој кући БИГЗ са угледним издавачким саветом, новина и књига предлагао да се покрене акција у којој би се пре свега штампали романи ,кратке приче и приповетке Драге Гавриловић те да се на једном начуном скупу верификује значај њеног стваралаштва?!
Потом, да се скупе средства па да се у њеној родној и радној Српској Црњи реновира њена родна и рада кућа.Прогласили су ме великосрпским националистом.Јер шта ће рећи у Хрватској , Словенији ,… што је значило да је, требало је по мишљену великих људим из прих редова партијске организације, наћи и прву жену романсијера по осталим братским републикама.Ништа није било од издавања романа Драге Гавриловић,ништа од реновирања куће.
Помислићете идемо даље.Не, тонемо дубље!
Књигу сам издао након 24 године,а у њеној родној Српској Црњи кажу ми да пословна жена из Румуније хоће да купи њену родну и радну кућу и ту прави пословну зграду. Нико од општинске власти,нити из министарства културе ,нити државе није рекао „не“ ,а прећутно „да“ се подразумевало.И никад јој гроб није упристојен и доведен у ред.
Већа туга и ругоба нашег односа је изглед куће Миодрага Б.Протића ,историчара уметности,ликовног критчара ,оснивача Муизеја Савремене уметности,који је још средним 60-тих година 20.века у Врњачкој бањи покренуо најзначајније културне манифестације.Није било давно,али је давно заборављено место где је стварао и радио.
Биће да информација господина Александра Бојића о стању у коме се налази кућа Владслава Петковића Диса и кометари говори више од свега овога:Нпр.коменар:
Славише Васиљевића: „..нисам знао да је тако .Али хајде да не кукамо.Ево прердлажем да овде покренемо акцију и обновимо кућуа песнка Диса.,“
Александра Тополца: “У држави у којој се закони селективно спроводе, где не постоји одговорност ни у наговештају, где је далеко важније ко је шта рекао од ко је шта урадио, где је одавно најважнија и једина вест најприземнији партијски ПР, овакве ствари су постале правило. Живела Србија!“
Александра Стаменковића : „Чачани, Министарство културе, власт која не поштује српску културу и великане овога народа! Ко је одговоран ? Ко прима плату да се овакве ствари чувају“?
Да није тако како јесте још би о свом првом искуству са запсотављењем културне баштине у Србији причао као о сну.
Сад сам сасвим сигуран да немамо нити изграђен ,нити научен нити исконскоски осећај за захвалност љубав и поштовања према покојницима , мимо оних из родбине.
Наша „потреба“ да чувамло успомену на успешне људе у нама је змарла. Трагично је што то истовремено значи и да их не поштујемо.
Тако је било уназад деценијама и више .И тако је и сада и овде . Исто . Заправо још трагичније и ружније. По најмање два основа.Први је , те куће великама наше уметности и књижевности,па и историје како време пролази изгледају све тужније и веће су ругло. Други је што је ругло веће и тужније то је тврдња, да не поштујемо своје претке,своју историју,своје ствараоце, чврше утемељена у истини.
Један од примера је да су Чачани због стања у коме се налази Дисова родна клућа,црвенили када је пре неколико година нобеловац Петер Хандке присуствујући „Дисовом пролећу“ изражио жељу да види Дисову родну кућу.
« Желео је да је види, а нас је било срамота да му је покажемо и било нам је непријатно да он види у каквом се стању заправо налази. Рекли смо му да је то много далеко и да не можемо да га одведемо – испричала је Данка Шушић из Заблаћа за Блиц .
Кривица не долази ниоткуд
Наравно и то је било па прошло.Једино што је урађено –лансирана је порука “нит мање куће, нит веће бруке”.Тако нам је ваљда лакше упирати прстом на ругло и срамоту и, јер тако изгледа да је неко други ,али недефинисан, за то крив или као да је ругло и срамота сама од себе дошла! Наравно ни случајно не прихватамо да би требало погледати се у огледало.Код особа где се свест о одговорности није до краја убуђала могу на лицу да се примети трагови кривице. Е,али то мало ко себи сме дозволити ! А истина је,али то нико себи неће да призна и у ономе „ нас је било срамота да му је покажемо » .Не би их било срамота да негде дубоко не осећају да том кућом могу и да се поносе .Али ,не! То још нисмо доживели.Таква осећања покопли смо дубоко у себи а то је особина примитивизма.
И све док је тако да је боље критиковати друге за неуспехе и срамоту и поносити се нашом особином да само спремни све опростити само не и успех ,за наредних сто година неће бити потребе да се пишу овакви текстови јер се неће ни знати да су постојали ствараоци вредни пажње. (Подсећања ради избацују их и из уџбеника ,обавезне лектире)
Да ли је такав какав је наш однос према заслужним људима нешто што би се могло назавти поремећајем?Зашто то тако квалификујем? Па зато што је лицемерно о свим тим почев од Диса,Ђуре Јакшиша,Лазе Косатића,Милеве Ајнштајн,Милунке Савић, Миодрага Протића,Серво Михаља,Арчибалда Рајса, Драгутина Матића причати,хвалити се што су они постојали и добро радили то што су радили,а ми им хвала достојно њеховог дела нисмо дали. Непоштовање њихових обележја ,њихових огњиишта и ствари које су им припадале и у којима су постојали и били исто је као када би они били живи па нам често навраћали у кућу а ми их не примећејуемо.Парадокс је библијских размера. Њиховим делима се дивимо,а данас кад поред њихових родних и радних кућа пролазимо гуши нас смрад. У тим кућама где су стварали генијалци, данас царују наркомани.И пацови. Тешко је објаснити како можемо тако да се понашамо према нашим културним ствараоцима и чак истроријским личностима ратницима, борцима …. Онима који су крвавили?!
Питате се па шта је хвала? Хвала је поштовање и наклон,дубоки наклон,јер у тим плодовима њховог успеха и рада они и њихова родбина најмање уживажју: ужива друштвна заједница која то баштини.Знамо добро колико су ти исти из локалне заједнице и самопурава склони и “захвални“ великим ствараоцима из краја у коме се такмиче за гласове и популарност.Али заборављају да ми знамо колико су они мали због тога што их помињу,а куће и огњишта им затиру.Врло је интересантно да политичари не критикују оне претходне политичаре што су дозволили да ова баштина пропада.Ваљда имају процену да то и не доноси неке добре поене. Не! Они чак и не помишљају да би те куће требало да буду куће сећања,лепих успомена,лепих порука,па на крају крајева и место где би могао неки залутали туриста наперавити селфи.
Е сад има ту једна ствар у којој ја грешим.Грешим што мислим да треба овако како написах.А можда они ,ти локалци мисле да треба баш овако.Да не буде забуне.
Можда овако како је пре извесног времена (2017.године камера фоторепортера забележила.
Просудите сами.
Кућа у којој је живео песник и сликар Ђура Јакшић у Крагујевцу, која се полако руши, није једини пример немара према историји.Више кућа у којима су рођени или живели познати песници, научници, ратници и друге историјски значајне личности препуштене су зубу времена.Уместо да буду бар уређене и обележене таблом, ако не и претворене у музеје, неке од њих су праве руине.
Или овај коменат: Лорда Жацмана, 10. новембар 2012 14:08)
„Некадашњи дом Ђуре Јакшића само што се није урушио, чак су и ограду ставили око куће да се неко не повреди а, занимљиво, металну таблу са упутом ко је и када ту живео скинули. Разумем да је он ту провео само две године свога живота али опет…(забележено 2017,године)
Овако је до пре две године све док Вечерње Нопвости нису писале о томе како пропада кућа Драгутина Матића симбола Великог рата .И обнова је почела.Значи може се и то онда када савест покрене неко други. Многи су се постидели па се почело са њеном обновом. У Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања кажу да је овај српски јунак значајан за српску историју, те да се залажу да се његова кућа очува и заштити.А кад је био Велики рат? Кад је почела обнова? Толико времена појело би планету камо ли не кућу? А да а смо ми другачији и његова кућа би изгледала другачије!
Тек што се прође мост на Дунаву код Бешке ето табле са натписом– Ковиљ. И ту, са леве стране парка налази се кућа. На њој табла са натписом: „На овом месту родио се др Лаза Костић, српски песник и књижевник, 31. јануара 1841, умро у Бечу, 9. децембра 1910.“ И испод тога родољубиви стих. Кућа не делује да може овако још дуго. Утегнута је она и окречена, али се види да је то шминка. У двориште се не може. Замандаљена су улазна врата.
Кућу Милеве Марић Ајнштајн, математичарке и супруге нобеловца Алберта Ајнштајна, нико не одржава, фасада се полако руши, а зидови пропадају од влаге. Здање у Новом Саду које пропада необележено је већ 20 година. Кућа је сада у приватном власништву и у њој станује више породица. М. С.
У не баш најбољем стању је и кућа Милунке Савић. Хероина која је у Првом светском рату више пута одликована живела је јако скромно. Њена кућица у улици која носи њено име сада је оронула. У приватном је власништву, власник није имао довољно новца да је реновира, па је дозидао део у коме живи са породицом. Д. И
Родна кућа народног хероја Серво Михаља у Зрењанину урушена је и запуштена. На њој се у децембру 2010. обрушио кров. Кућа у којој је до тада живела једна избегличка породица исељена је неколико месеци пре обрушавања, јер је била склона паду. У власништву је наследнице Серво Михаља. У Заводу за заштиту споменика културе кажу да кућа нема градитељско-архитектонску вредност, али има историјску, па је споменик културе. С. С.
И сад ће неко да ми каже како ми имамо све то законом регулисано.Пошто знам да ће таква порука бити,ево одоговора унапред.
Законска одредницца да су културна добра законом заштићена од њиховог физичког оштећена, уништења, мењања њиховог изгледа , својства и намене , те чињеница да им је неопходна организована заштита не значи много ако та добра нису заштићена и од заборава.
Заборав их брже „поједе“! Тај духовни коров уништава цивилизације па и споменике.
Споменик културе без трага у народном памћењу није споменик! Кући у којој бораве наркомани и пацови а у којој је стварао и радио неко од великана наше културе и историје може помоћи само наша свест да је то успомена за дуго сећање и леп образ нашег односа према тим вреднсоти и тим ствараоцима.За ту љубав не треба закон.Тим вредностима закон не даје вредност.Оне су вредне и важне толико колико се о њемима зна и колико их чувамо.
ПС:
Поштовани ,можда све ово пишем са превише набоја.Али веруијте ми , сигуран сам да се у Србији однос према културиним ствараоцима и историјским личностима никад неће променити као што у Београду, за најамње век и по, нећемо доживети да се у возила градског превоза улази на предња врата.
Fotografije i potpisi za slike preuzeti sa: https://www.blic.rs/vesti/drustvo/propali-svedoci-srpske-istorije-kuce-nasih-velikana-postale-ruine/73nzrjz
