„Ми смо друга генерација после Другог светског рата, тате једва дорасле до фиће, тек по неки до “тристаћа”, о викендицама још није било ни речи.“
„…Веома су ми живе слике детињства у којима потпуно искрено и безрезервно делимо сендвиче у школском дворишту, јурцамо за лоптом, халапљиво гутамо хладну воду са чесме и…“
„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Заборав је немилосрдан и благонаклон. Нешто заборављамо да га никада више не пронађемо, нешто остаје изоштреније него што је било сасвим неважно када се догађало. Тако, на пример, веома су ми живе слике детињства у којима потпуно искрено и безрезервно делимо сендвиче у школском дворишту, јурцамо за лоптом, халапљиво гутамо хладну воду са чесме и знојави поред терена причамо где ће нас тата водити за викенд. Пецање, чамац, бицикл, по неко помене планину и ту се листа завршава. Потпуно сам сигуран да никада ни један мој школки друг није рекао да за викенд одлази са татом да раде у винограду. Ни дедин виноград нико није помињао. Ми смо друга генерација после Другог светског рата, тате једва дорасле до фиће, тек по неки до “тристаћа”, о викендицама још није било ни речи. Када ми се у поодмаклом периоду корона изолације, сасвим изненада јавио школски друг који је извесно време заузимао веома високо место у власти, обрадовао сам се и то нисам сакрио од њега. Известили смо један другог о тренутним приликама и он ми је предложио да наредни викенд-карантин проведем у његовом винограду. Био сам изненађен. Одакле њему виноград?
Нисам стигао ни да помислим да са њим поделим чуђење, можда нисам узео ваздух из слушалице када је уследила немушта причао о јакошњем брзом и случајном позиву шурака (женин брат) чији кум је познавао неког сељака који је хитно, готово у бесцење, продавао неколико хектара земље, идеалне за виноград, и он се консултовао са женом и тако купише ту земљу. Онда виноград и да видиш како је то лепо. Да не поверујеш. Пристао сам. Када смо завршили разговор призвао сам сећање на студентске дане, опет није било трагова његових виноградарских склоности. Био је наглашено урбан тип. Као и ја. Да друштвено биће пресудно одређује свест појединца накнадно сам поверовао сетивши се да је премијер “његове” владе, по завршетку мандата добио државни кредит да формира виноград па да га затим, јавно прода партијском другу којег из милоште зову “тајкун”, да остави пушење цигарета произведених у месту рођења кроз које протиче река Нишава, и да отпочне са пушењем кубанских цигарета и животом у граду кроз који не протиче река Куба, него Дунав и Сава. Сироти мој школски друг, није могао мимо друштва и шефова? Пала је киша. Остао сам у стану. Размишљао сам да ли је набавио плави камен за ову сезону. In vino veritas.
