„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Мало ствари о нама јасно је свима. Једна од њих је да нико није задовољан собом и да би радо примио, преузео, присвојио или чак, недозвољеним начином прибавио оно што му недостаје. Али, никад нико то недостајуће потребно не би разменио ни за једну своју, иначе сувишну, заноктицу. И ђаво би радо био добар! Тежња врлини је отворени модус метафизичке спознаје могућег облика постојања. Мотив за избор претежно се ослања на последичне ефекте остварења преко модела који су нам доступни у предању, култури, уметности, историји. Пут до остварења води неизвесним, непредвидљивим и ризичним поступањем за које је увек потребан стицај свега што чини појединца реалним и стварним састојком могућег досега врлине. Вештина понављања је пракса или упорност развоја могућности. Вештина није појам који се изучава у етици али понављање гестова води и до врлине и до вештине. Као да се до крајњих исхода неспојивог стиже истим стазама. Или, као да ће се паралелне праве ипак некад и негде у времену и простору додирнути бар у једној тачки. Да ли је за добро које се остварује важније да припадамо одређеној култури, религији, идеологији и да све друге који нису у прегледу истог скупа поричемо, дакле, нормативно, или је за постојање врлине важнија вештина понављања свега онога што је у искуству и колективном сећању непогрешиво водило до доброте, дакле, реално? Можда би могли да вежбамо вештине уместо да богу, оцу, цару и председнику доказујемо да смо разумели како њихове треба да постану и наше вредности. Можда је једино чему се надамо!
