Србима нациста Хрватима Тесла

Србима нациста Хрватима Тесла

Пише:М.АНТОНИЋ

.Један водитељ на једној телевизији (са националном фреквенцијом) у Србији питао је несрећну Драгицу Гашић „…У чему је поента живети таквим животом?“

.Надлежни кажу да су пријемни испити прошли у  најбољем реду и сви ће бити уписани.А ове године ученици су најмање ишли у шклолу!

.Куда овакви и слични примери воде?

Кад мало детаљније прођемо  кроз дешавања,понашања,одлуке и не одлуке, схватимо да нешто није како би требало  бити.Или можда баш тако и треба?! Од ситница до, не тако наивних ствари, редом то изгледа овако.

Полагање пријемнихог испита за упис на основне академске студије, школске 2021/22. године прошло је  у  најбољем реду. Ако је  судити по ономе што изјављују ученици после полагања тестови нису били тешки а из  надлежног  министарства чули смо оптимистичке изјаве да ће сви бити уписани. И! Постигнут је добар резултат у  време кад се најмање ишло у школу.

Недавно су заслужним појединцима и институцијама додељена висока признања РепубликеСрбије. Карађорђевом звездом, трећег степена  одликован је и др. сци. вет. мед. Миланко Шеклер. Установа у којој  Др Шеклер остварује изванредне резултате је Ветеринарски специјалистички институт „Краљево“ међу водећим установама у Републици Србији у областима дијагностике, сузбијања и надзора заразних и паразитских болести животиња, лабораторијским испитивањима хране, хране за животиње, компоненти за њихову производњу, воде и отпадне воде, складиштењу и испоруци лекова, биолошких и медицинских средстава намењених за употребу у ветерини, као и едукацији и стручној обуци наших корисника.

Обзиром да су одликовања додељена у време пандемије короне у којој су у борби против ове епидемије  здравствени радници  дали огроман допринос ,разум мути чињеница да је  ово одликовање добио ветеринар вирусолог. Можда смо ми ,ипак, пилићи?!

Новинарство,поготово оно везано за електронске медије где је пресудно имати интересантне прилоге и саговорнике је веома тешка работа поготово  ако  се  репортери поред свега труде да и они, исто толико колико и вест,ако не чак и више, буду интересантни.

Примера је доста.Један од њих је репортер РТС-а из Новог Сада који се понаша баш у стилу са претходном констатацијом па је заборавио,или можда одлучио да не  говори српски језик. Дотични одједном упорно  упоребљава реч „учинковито.“

 

(Др Миланко Шеклер)

                              Министарство и његов посао

Кад се нешто упише у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, Министартво културе Републике Србије законски се обавезује да чува и штити, подржава и материјално помаже то културно наслеђе .Једноставно речено чува га како би трајало.

На ту тему огалсио се познати српски песник и писац Ненад Грујичић из Новог Сада, иначе  овогодишњи лауреат престижне награде „Велика базјашка повеља“ .Ово  највеће књижевно признање Срба у Румунији и једно од највећих у српском расејању додељује се за укупно песничко и књижевно дело.

Елем,господин Грујичић се обратио Министарству културе Републике Србије са предлогом „да финансира штампање антологије крајишких љубавних ојкача „Ноћу дику љубим у шљивику“. Министарство је овај и још три српска крајишка културна пројекта одбило.И то: 1.  „Крајишке игре, пјесме и обичаји – Бусије 2021“, предложила га је Координација удружењâ избјеглих, расељених и досељних у Републику Србију. 2. „Сакупљање, архивирање и презентација музичког наслеђа Срба Крајишника“, предложен од стране Удружења Срба из Хрватске „Никола Тесла“ у Крагујевцу. 3.  „Фестивал банијске пјесме, игре и прела“, програм понудило Завичајно удружење Банијаца, потомака и пријатеља Баније.“

(Песник и писац Ненад Грујичић )

Ако нисте разумели,поновићу. Ово све што је овде наведено одбијено је од стране установе која постоји да би све поменуто сачувала од заборава , заштитила ,одржавала да траје …!

Питање је зашто је захтев одбијен?! Зашто ојкача и све овде набројано одбијено  никако да добије легитиман статус у српској култури? Одговор на ову нејасноћу сигурнио не може бити у образложењу Министарства културе Републике Србије које гласи:„ да у овим буџетским оквирима предност треба дати делима која су у већој мери усклађена са приоритетима конкурса“. То јесте изговор, али није оправдање и не може бити став за поштовање. Јер то значи да су правила конкурса изнад правила Министарства.Шта то значи ?Значи да би Минисатрство урадило то што му је посао и због чега постоји,али му не дозвољавају правила конкурса?! А ко прави услове конкурса? Можда министарство неке друге државе?!

Ето то се зове брига и очување културног наслеђа. Али зато је Хрватска при Унеску  ојкачу пријавила као свој „производ“!

То ме неодољиво подсећа на један конкрс истог министарства на коме сам учествовао са пројектом за једну од угрожених социјалних група.Уз све уредно испуњене услове конкурса ипак добио сам обавештење да се јавим јер постоји недостатак у пријави који треба отклонити.У  тражењу, прво особе која би одговорила шта конкретно недостаје, после неколико дана “налетео“ сам на правника у министарству који ми је рекао да сам ја испунио све услове конкурса,али  мој и остали пројекти  из те групе не могу учествовати  на њему јер „није оформљена радна комисија која би прегледала и оценила  приспеле пројекте“.

                                   А тек култура и историја?!

Баш су чудни путеви овоземаљски. А да ли је наш пут добар? Нпр. У Панчеву је до скора био   предлог да једна улица у и индустријској зони може да носи име нацисте Макса Бросеа . Није битно да ли је предлог уважен или не. Битно је којим путем и како се понашамо,шта нудимо да би  заштитли своје наслеђе, културна добра…? Дакле. Ми немамо довољно значајних личности из наше историје  за једну улицу,па смо се одлучили да улица добије име нацисте! Да им што је могуће боље сачувамо њихова злодела.

Можда то и није толико важно,колико је важно шта о таквим потезима мисле  суседи , свет…? Можда мисле да нам то прија? Међутим то би већ било много опасно. А можда и овако да гледају на такве одлуке.Нпр. Хрваткса  намерава да се лик Николе Тесле  нађе на хрватским кованицама евра. Вероватно су стекли утисак да пошто немамо ништа против да једна улице носи име по нацисти ,свеједно нам је и да се лик нашег великана нађе  на кованици хрватског евра.

У суштини,на основу много чега што чинимо и не чинимо , утисак је да нама и није претерано стало до заштите наших културнуих добара,наших значајних личности историје, културе, науке…И не само културе и историје?! Такав закључак могу да имају и они којима одговара такав немар и непоштовање сопствених вредности.Није ни нарочито тешко да такви своје  ставове и своју како материјалну тако и политичку моћ стварају на основу психолошког профила онога коме желе да их наметну. Довољно је да знају  да је „Репрезент српског културног простора преко  60% неписмених и полуписмених становника ове земље“.

(Кућа Владислава Петковића Диса)

Писац и колумниста Лебрехт Гаспар за овај портал изјави да је књига постала „идеалоно средство за потпалу „смедеревца“ у зимским јутрима.

 У Србији се 138 година није знало ко је прва жена српски романсијер. А куће у којима су рођени и радили великани српске кутлтуре : Владислав Петковић Дис, Лаза Костић, Миодраг Б.Протић, Милева Ајнштајн , Милунка Савић, Серво Михаљ,Арчибалд Рајс, Драгутин Матић,…су парадокс  библијских размера. Не само поменуте великане уважавамо само деклеративно  и на папиру .Доказ да данас кад поред њихових родних и радних кућа  пролазимо гуши нас смрад. У тим кућама где су стварали генијалци, данас  царују наркомани. И пацови. Тешко је рећи који је то пут! И куд нас води!

О онима који су крвавили да и не говоримо.

                                                  Зашто?

Само један пример.

Зар Добрина Продановић из Ратковића чијег сина Живана су рањеног у кукурузишту докрајчили 21. јуна 1992. године моторним тестером, није мајка. Која заслужује више пажње? Зар се њена утроба није цепала док је наричући држала синовљеву лобању. Зар она и хиљаде других српских мајки нису мајке Сребренице. Зашто ништа не учинисмо да се  зна да ценимо њен бол?

Који је то пут којим идемо и на коме је и поред противљења неких странака и 19 покрета,историчар Дејан Ристић именован да врши дужност директора Музеја жртава геноцида, и поред чињенице да он негира  број жртава у Јасеновцу?!

А тако радимо поодавно. Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970) је у писму Крлежи указао му на  његове записе од 1916. до 1933.године у којима је  Србе назвао „ушљивим балканским циганима“ и „багром за вешала“ као и ону чувену Крлежину  „ Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“.Али ништа од тога.

Ми Крлежу  држимо за важног писца.Шта је то? Лош пут?! Снисходљивост ?! Комплекс ?!

Како се нама и ЗАШТО може десити да водитељ телевизије са националном фреквенцијом,  пита повратницу на Косово  Драгицу Гашић  и без и мало саосећања са њеном судбином(а она је судбина свих нас осим њега наравно ) „Знате шта ми је интересантно?Зашто сте се одлучили да се вратите?Који вам је план? У чему је поента живети таквим животом“.

Замислите  ту малоумну препотенцију.Као да  се Драгица Гашић вратила на Косово да би је малтретирали?! Замислите водитеља који се кроз такво питање у ствари обраћа  свима ,целој Србији тражећи одговор -у чему је поента живота на Косову?! Најблаже речено ваљда је хтео да каже:Зашто уопште идете тамо?Какав вам је то живот?! Идите негде другде и живите бољи живот.Заборавио је да је живот на Косову испуњен другим квалитетима!

(Драгуица Гашић)

Тај човек,или није схватио политику ове државе у којој живи или је залутао у професију звану новинарство ,па не зна да људи на сонову онога што прочитају у новинама,виде и чјују на телевизији формирају своје ставове,мишљења, доносе важне животне одлуке,летују,зимују,облаче се,хране…?Најблаже речено.

Опет поређења ради,али то је живот,он нам увек намеће прилике да сами изводимо закључке,да просудимо шта нам је боље,лепше …,Такв став водитеља према Драгици Гашић  понукао ме је да помислим како би  исти водитељ разговарао са Валентином Инцком на тему ,рецимо гласина да је исти од Бакира Изетбеговића добио 2 милилна евра да донесе закон о негиранју геноцида. Да ли би га питао „Зашто сте узели 2 милиона евра , шта ће вам 2 милиона евра.Која је  поента живети са 2 милиона евра.“

Ето па просудите сами  какав је пут којим идемо.Добар или погрешан?!

А да ли  може другачије?Размислите и о томе! Јер све те, наочиглед  ситнице, почев од поменутих најбољих успеха на пријемном испиту кад је било најмање учења, небриге за очувањем културног наслеђа које траје вековима,до шпрдачине са жељом  Драгице  Гашић  да живи на Косову, …воде ка томе  да ће нам бити по ономе „такви какви смо тако нам се пише“.

И тако ће  бити све док будемо живели са осећањем непоштовања својих вредности, а убеђени да  не може и не треба другачије  дотле ће други као нпр. Хрватска присвајати Теслу,Црна Гора цквену имовину, …итд., итд… !

И тако ће бити све  док водитељка на телевизији верује да нам се неће ништа лоше десити ако нас заштити поруком „далеко било“ .

Podelite sa drugima:

Povezani članci