ПИШЕ:АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ
Данас морамо да нађемо снаге за опрост. Али и снаге да никада не заборавимо истину, пише у ауторском тексту за Ослобођење амбасадор Србије у нашој земљи, поводом годишњице Олује и прогона Срба из Хрватске
“Има истина које нису за све људе, нити за сва времена“, Волтаире.
Ратови стварају велике патње. Братоубилачки незамисливо, разуму здравог човека, болне.
Данас, 4. августа, сећамо се зверства које је српски народ претрпео на тај дан, лета Господњег 1995. Изопачености једног помахниталог режима који је са своје територије прогнао 250.000 својих грађана, који су вековима и генерацијама живели на својим огњиштима са којих су прогнани, а отерани су само зато што су били друге верске деноминације и етничке припадности. И уз патњу над људским судбинама, морамо смоћи снаге да идемо напред у будућност, али морамо увек, заувек подигнуте главе рећи истину.
ПОИМАЊЕ ЗЛА И ИСТИНА
А истина о томе шта се догодило тог 4. августа 1995. године има свој правни, али и међународноправни аспект, који је неопходно правилно разумети како би сви ми на Балкану у потпуности схватили историјски концепт у којем је разграђена епоха постојања једне државе, епоха у којој су “просвећени европски народи” зажмурели пред гажењем универзалних вредности које су, до тада, проглашавали неприкосновеним благом савременог живота и великим цивилизацијским достигнућем.
Наиме, расправе око покушаја поимања зла које нас је задесило у последњим деценијама прошлог века завршавају се на два начина.
Друго, секундарном демонстрацијом међународне силе која стоји иза учесника такве дискусије.
Да појасним напред изнето. За овакву тврдњу можемо понудити међународноправну дефиницију појма злочина геноцида која је садржана у Конвенцији о спречавању и кажњавању геноцида из 1948. године. Наиме, свесном заменом теза, као и безграничном суспензијом објективне методолошке проверљивости овај појам се функционално користи као полуга “веће међународне моћи” изван било каквих до сада усвојених и достигнутих стандарда тумачења и разумевања појма геноцида.
Дакле, геноцид је речником кривичноправне науке “објективно субјективно” дело, јер га истовремено, у кумулацији, конституишу два потпуно различита елемента, и то примарно субјективни, који се састоји у свесно исказаној намери која се из пасивног стања свести претвара у организоване мере стварања услова за извршење дела, а потом секундарно објективног, физичког елемента који је нумерус цлаусус набројан у тексту Конвенције. Следствено томе, да би постојао злочин геноцида, потребно је утврдити постојање намере и најмање једног инкриминисаног физичког елемента (члан II Конвенције). Тек у кумулацији постојања оба елемента можемо говорити о постојању злочина геноцида. Наравно, реално време у којем кумулација конституише овај појам, историјски посматрано, увек се поклапа са временом трајања рата или ратних дејстава на простору на којем је почињен геноцид.
Доказана је истина, не само због тога што је намера хрватских званичника постала део процесуираног доказног материјала, него пре свега зато што су тонски снимци председника Републике Хрватске Фрање Туђмана са брифинга војног врха Републике Хрватске на Вису постали историјска грађа, која је за истину важнија него правосудни биланс некаквог ad hos трибунала, као и због свега што је историјски гледано претварањем намере у организовано поступање државних званичника, више него јасно сведочанство о недвосмисленом постојању и реализацији намере, која уз, у савременом добу, незабележену бројку од 250.000 протераних грађана сопствене државе, који су сви до једног били српске националности и убистава и других физичких радњи, чини остварени појам злочина геноцида.
Упркос томе, уз обилату помоћ политичког фактора, а уз чију помоћ је и извршен овај злочин, тзв. Олуја је сада у историјском памћењу оног дела света који данас пише историју остала правдана, означена, названа, класификована, разврстана и записана као етничко чишћење!
“ПРИЗНАЈЕМО СИЛУ, АЛИ ЖИВИМО ИСТИНУ”
Дакле, као што је тзв. Олуја једноставан и самоочигледан пример злочина геноцида, тако је и третман тог догађаја у актуелном историјском памћењу доказ да се удружени еуфемизам и велика сила веома лако и једноставно претварају у званичну историјску истину.
Међутим, сила управља светом, али је она немоћна да измени истину и историјско сећање, памћење и истину жртве чије доказе није могуће процесуирати као што су постојећи докази о тзв. Олуји лако и без трунке обзира геноцид претворили у етничко чишћење.
Зато памтимо. Признајемо силу, али живимо истину. Наше постојање није могуће без иманентне кумулације истине и жртве! Или како каже, историјски нецензурисано сећање нашег народа: “Криво седи, али право говори”!
Можемо седети уз највеће силе. И седећемо. Можемо чекати у реду испред оних који уз њих седе. И чекаћемо. Али никад нећемо престати да право говоримо о стварима онаквим какве оне заиста јесу.
Ми не тражимо казну за оне који су осмислили тај гнусни злочин. Два пута у прошлом веку смо њихове претке и њих, као најрођеније, превлачили из скута сила мрака и безумља на страну светла и победе разума. Историја тако памти.
Ми не тражимо страдалничку емпатију у погледима “просвећеног Запада”.
Ми само желимо да несрећне и болне судбине наших Срба, који су протерани са својих вишевековних кућних прагова, бар мало разумеју и уваже они који су наследили безбожне џелате свог народа чији је једини грех био у томе што су хришћани друге цркве и припадници етничке групе којој нису припадали они који су овај вандалски акт починили.
Данас морамо да нађемо снаге за опрост. Али и снаге да никада не заборавимо истину. Опрост, не зато што су га заслужили, већ зато што ми заслужујемо мир. Зато што цео наш животни простор заслужује мир. Покољења која долазе заслужују мир.
Али истина је једна. И непорецива. Увек иста. Заувек иста.
Слава жртвама безумља, слава жртвама тзв. Олује.
Izvor: https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/slava-zrtvama-bezumlja-678563
