„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ
Увече седим до касно у ноћ и не радим ништа, не осећам ништа, претварам се у ништа али не одлазим на починак. Само мени видљива и разумљива храброст крепи ме и доказује да постоји бар један тренутак реалног времена у којем, макар и развратно, успевам да ефектно траћим и арчим живот претварајући се у ништа да бих досегао најбеднији облик слободе. Све после тога, укључујући благе и пријатне снове, претвара принца у жабу а мене из минијатуре наивног слободара у беспрекорног роба „белог оковратника”, предузетника, обвезника, дужника итд. То није сасвим лоше јер се морфологија из пијаних кафанских оргија обесног развратника култивисала у кућне услове зрелог интелектуалца. Слалом између срче, хармоникаша и једрих половина људске целине коју читавог живота тражимо заменио је троми ход од кафемата до полице са књигама са даљинским управљачем који добро стоји уместо скијашких штапова. У кафанама су остали силикони, клавијатуристи и беле црте које мени не могу заменити ракијицу. Сам себи изгледам зрелији и озбиљнији него што сам био па је напредак самоочевидан. Ако се томе дода да пијане кафанске ноћи никада нисам схватао као бедни облик слободе, себи се чиним као човек на правом путу. И тако сваке ноћи.
Међутим, како год да објасним ову појаву, вратим се на почетак: лоше ми је. После пијанстава оправак је долазио механичким протоком времена у којем је апсоpпција алкохола изнова доносила бистар поглед а после несанице, дође следећа несаница. Између њих радно време, информативни програм, политичке емисије, гласање на демократским изборима под фер условима, рате кредита, жена, деца, љубавница. Епски одгој налаже истрагу „потурица” и увек на крају сам себе кривим. Добро. Крив сам. Казним се. Свашта себи урадим да нико не зна. Вадим се на презаузетост и неодложне изненадне догађаје и тако „боравак на робији” заштитим од пословичне знатижеље савременика. До савршенства сам развио „виртуелну самицу”. И када одслужим казну, опет ноћу чирачим по дневној соби. Изгледа да није само до мене. Ћале отишао, мајку не могу да сикирам, разведен сам, са осталима не смем да покажем немоћ, телелвизор очајан, могу да читам седамнаест минута, жив спавам, бержеру ојачавам сваке године. Сутра је нови дан!
