ПРИКАЗ СРАМОТЕ НАШЕ!

ПРИКАЗ СРАМОТЕ НАШЕ!

. Историчар Дејан Ристић, један од три члана комисије која је одобрила сценарио за програм обележавања Дана победе,каже да је  комисија одабрала најбољи рад.Како то протумачити кад је у том „раду“  очигледна ревизија историје?!Шта то крије Дејан Ристић?

. Шта друго помислити осим да неко ко кроји овакве садржаје и овакве прилазе овој, за Србе веома осетљивој теми, рачуна на чињеницу да Срби брзо заборављају.Да ли је у питању подвала?

Пише: ЛЕБРЕХТ ГАСПАР.

На дан победе у Другом светском рату, у организацији Одбора Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова, у здању београдског Народног позоришта коју је директно  преносио 1. програм Радио-телевизије Србије одржана је у најмању руку скандалозна демонстрација континуиране српске фашистичке идеологије настале између два рата чији је један од најекспониранијх творац Димитрије Љотић, сарадник Николаја Велимировића и Милана Недића, чија приврженост фашизму, али и нацизму никада није довођена у сумњу, чак ни када је оружје Црвене армије уз савезничко садејство сламало последње отпоре Хитлерове нацистичке Немачке.

Бастард који је требало да буде свечана академија посвећена узвишеним слободарским идеалима победе слободарског света над силама мрака и деструкције, коме је свој тешко мерљиви допринос дала, историјска је то истина, Народноослободичаки покрет под вођством Комунистичке партије Југославије, претворила се у више него отужно, заправо одвратно изругивање слободарском српском народу који је скупа са осталим југословенским народима поднео највеће жртве у бескомпромисној и доиста херојској борби против нацизма. Том укупном утсику  свој немерљив обол, као што то својом креатуром чини, даопринео је и Председник  државе.

Историчар Дејан Ристић, један од три члана комисије која је одобрила сценарио за програм обележавања Дана победе, иначе миљеник електронских медија и јавног сервиса а богами све указује на то да ни властима није мрзак, тврди да  су на конкурс стигла три предлога од којих је комисија одабрала најбољи рад. Тај, наводно најбољи рад, а видели смо какав, написао је Ђорђе Павловић, диригент и уметнички директор Филхармоније младих „Борислав Пашћан“. Ристић је за медије устврдио да су чланови жирија пажљиво прочитали Павловићев сценариј и да у њему ништа спорно носу видели. Ипак, Ристић не наводи ко је коаутор сценарија јер, тешко је поверовати да је диригент Ђорђе Павловић сачинио избор „патриотских“ поетских текстова који су у више наврата читани током догађаја у Народном позоришту, а неки и понављани. Очигледно је да ће потрајати док се не сазна име оног ко је тај, крајње проблематичан посао обавио, а да ли ћемо добити одговор и зашто је то тако перфидно одрађено, видећемо.

Ристић је за Данас изјавио да „ти стихови универзално говоре о јунаштву српских војника и немају никакве везе са Димитријем Љотићем“, напоменувши да су то стихови Момчила Настасијевића, једног од најзначајнијих српских песника прошлог века.

Ристић, некадашњи директор Народне библиотеке Србије и државни секретар у министарству културе, аутор низа популарних историјских књига за почетнике којима са ауторитетом зналца демистификује све српске историјске митове, вероватно сада наставља свој просветитељски рад како би деконструисао, што ће рећи, у народу разградио још један мит, онај о издаји Димитрија Љотића & Со. Па како му такав наум није пошао за руком, покушава да се оправда и опере, да се извуче из нелагодне ситуације тврдећи: „Говорим као грађанин ове земље и Србин, никоме овде не пада на памет да рехабилитује ни Милана Недића, ни Димитрија Љотића нити друге ратне злочинце, они су осуђени и правно и историјски“.

(Споменик „Позив на устанак“ рад вајара Војина Бакића, који се налази испред Музеја „4. јули“ у Београду )

Али да видимо шта је то спорно? Да ли је исказ господина Дејана Ристића истинит или није?

На срамној „академији“ интерпретирани су стихови четири песме од којих су неке и корачнице Љотићевог Српског добровољачког корпуса чији су се припадници у народу колоквијално називали Љотићевцима. Изведене  су прва и четврта строфа песме “Мртви нисте” у 4’52” и поново у 44′ 50″; 5. строфа песме Већ куца час у 44’30”; 1, 3 и 5 строфа песме “Борба се ближи крају” у 22′ 46″ и на крају, 1, 3 и 5 строфа песме “Ми знамо борбу што нас чека” у 42′ 25″. Мало ли је?

У две од наведених песама, и то: “Ми знамо борбу што нас чека” и “Већ куца час”, у неизвбеденим, дакле прикривеним деловима песме јасно се позива у “Збор”. У који ако не Љотићев, питање је за господина Дејана Ристића. У оне две преостале, проблематични су такође стихови неизведених строфа. У песми “Борба се ближи крају”, стихови који гласе: “црвени се пламен гаси” јасно говори о антипартизанској, односно антикомунистичкој идеологији. У песми “Нисте мртви”, у другој строфи стоји: “И за нашу лепу мисао Збора/ Ви сте дали млађан живот свој.

НЕСРЕТНА, И ТО СРПСКА, ОКОЛНОСТ

Да читаоци не би били прикраћени за пуну информацију, моћи ће сами да прочитају стихове и да их упореде са снимком „академије“ која је доступна на Јутјубу. Строфе које нису изведене у рециталу су означене болдираним словима.

МРТВИ НИСТЕ

Мртви нисте, о друзи мили,

Још се чује ваш громки глас.

Ваш дух силни у нама живи,

Ваша душа лебди измеђ’ нас.

Ви сте пошли учитељу своме,

А у тежак и крвави бој,

И за нашу лепу мисао Збора

Ви сте дали млађан живот свој.

А кад дође до судњега часа,

И последњу реч кад даде Бог,

Сви ће знати да сте храбро пали

За слободу и за Краља свог.

Почивајте друзи сад у миру,

Ваше дело настављамо ми,

А слободе када данак сине,

Стег победе носићете ви.

МИ ЗНАМО БОРБУ ШТО НАС ЧЕКА

Ми знамо борбу што нас чека,

Тешкоћа свесни смо ми свих,

Ал’ као водоплавна река

Ми лако прелазимо њих.

Хајд’ у Збор, будућност ту је наша,

Хајд’ у Збор, ту другови су сви.

Препуна је стрпљења нам чаша,

Прадедовска крв у нама ври.

Хајд’ у Збор!

Та борба знамо лака није,

Трновит, мучан пут је тај.

Ал’ слава на њему се крије,

И новог света нови сјај

Хајд’ у Збор, будућност ту је наша,

Хајд’ у Збор, ту другови су сви.

Препуна је стрпљења нам чаша,

Прадедовска крв у нама ври.

Хајд’ у Збор!

Слобода се кроз борбу стиче,

Јунаштвом крчи се пут њен.

Из крви жртви она ниче

А смрт је само један трен.

Хајд’ у Збор, будућност ту је наша,

Хајд’ у Збор, ту другови су сви.

Препуна је стрпљења нам чаша,

Прадедовска крв у нама ври.

Хајд’ у Збор!

ВЕЋ КУЦА ЧАС

Већ куца час последње борбе наше,

И орли бели спремни су за лет,

Ни саме смрти они се не плаше,

И њу би пре но овај живот клет.

У Збор, у бој, сва омладина ступа

За другом друг, за братом брат, јунаци славе нове.

У Збор, у бој, сав народ хрли скупа,

У Збор, у бој, јер отаџбина зове.

Нек’ трешти гром, нек’ урла непогода,

Последњи бој је то, са тешким злом.

За живот нов, за част и славу рода,

За ред и рад, за мир у дому свом.

У Збор, у бој, сва омладина ступа

За другом друг, за братом брат, јунаци славе нове.

У Збор, у бој, сав народ хрли скупа,

У Збор, у бој, јер отаџбина зове.

Завет смо свој ми отаџбини дали

Да старе славе вратимо јој сјај,

Па макар сви до последњега пали,

Ми завет свети испунићемо тај.

У Збор, у бој, сва омладина ступа

За другом друг, за братом брат, јунаци славе нове.

У Збор, у бој, сав народ хрли скупа,

У Збор, у бој, јер отаџбина зове.

БОРБА ВЕЋ СЕ БЛИЖИ КРАЈУ

Борба већ се ближи крају

И душмана нестаје

Земља блиста сва у сјају

Ново доба настаје.

Српске чете слава краси

И захвалност народа

Црвени се пламен гаси

И свиће нам слобода.

Миран покој јунацима

Што за народ падоше

Нек’ је слава свима њима

Што животе дадоше.

А ми ћемо даље ићи

Док злотвору дође крај

Победи ће чете стићи

И донети земљи рај.

Више је него јасно чак и при летимичном читању зашто су поједине строфе изузете. Тако, у песми Мртви нисте, у другој строфи први стих каже: „Ви сте пошли учитељу своме“. А ко би био учитељ? То није спорно, то је сам Димитрије Љотић, јер у трећем стиху каже „…за нашу лепу мисао Збора“ што упућује на његову фашистичку организацију ЗБОР. А да су стихови адекватни за ратно стање несумњиво је јер се у четвртом стиху каже: „Ви сте дали млађан живот свој“. Ту нема никаквих двојби. Све је јасно, као уосталом и са трећом строфом, јер свима је јасно да следбеници краља нису били антифашисти већ колаборационисти.

Са стиховима песме Борба већ се ближи крају ствари стоје мало другачије, у њој је споран трећи стих друге строфе јер указује на скору пропаст црвеног пламена, односно комунистичке и совјетске опасности по фашизам која му је и дошла главе. Зато је та строфа и елиминисана.

Остале две песме, односно корачнице, мада би загрижени Љотићевци њих назвали јуришницама, не остављају ни трунке сумње, арлаукање и позивање у Збор не оставља никакав простор за некаква другачија тумачења.

И онда како господин Дејан Ристић мисли да ико може да прогута његову причу о Настасијевићевим родољубним стиховима. Да не би остало ни трунке сумње, Настасијевић је и за живота словио за десничара који је нагињао ка фашистичким идејама. Час умрли њега је омео, наравно да здушније подржи Недића и Љотића, перјанице велеиздаје.

И коначно, у целој овој причи ни мало није несувисло поставити господину Дејану Ристићу питање, и тиме са њиме завршити, да ли овај догађај значи да поред већ познате његове активности за деконструкцију митова покреће и своје активности у правцу ревизије историје, поготову антифашистичке и за чији рачун? Да ли то значи да можемо у будућности очекивати нове књиге на ту тему?

                     ПОДЛА РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ  

            Тешко да се може догодити да под притиском аргументације добијемо пословичан мада и инфантилан одговор који би гласио отприлике: ето, десио се пропуст, несретна али ненамерна случајност. Доиста, и то би било могуће да је у питању једна или чак две строфе али само једне песме одабране од просечног напредњака, необразованог пре свега, и то ипак оних песама у којима, уколико се певају, нарочито хорски, нема урлања у славу Љотићевог ЗБОРА! То би чак и радикалском активисти звучало помало чудно ако не и проблематично, па би се распитао код оних који га плаћају. Али четири или пет песама, па тешко да је случајност. Али, да је несретна околност то јесте. Заправо околност јесте несретна и то српска јер овде оодлуке доносе управо они који у свакој иоле пристојној земљи не би могли ни да гласају зарад ограничених менталних способности и немогућности да схвате последице својих одлука.

Како год ко ценио овај догађај, изабрани стихови су намерно укомпоновани у рецитал а зашто, тешко је у потпуности и са сигурносшћу тврдити. Један од највероватнијих одговора мада ни приближно једини јесте: ревизија историје, континуирана и безпризорна. Ревизија историје додуше није ексклузивни специјалитет овог тоталитарног режима, сведоци смо свакодневних покушаја да се умањи значај неких, да се смањи одговорност других, да се неке ствари забораве док би друге ваљало баш разводнити до непрепознатљивост. Примерице ради то су случајеви са покушајем да се улица у Панчеву назове именом нацисте Макса Бросеа или глорификовањем током скупштинског заседања од стране министрице (не)културе Маје Гојковић четничког покрета квислинга Драгослава Драже Марковића као антифашистичког .

                        Већ смо навикли и скоро огуглали, једноставно се подразумева да све што се дешава у овој земљи а што има иоле дефинисан или очекујући значај контролисано је и управљано од стране стручних, често од стране полуписмених страначких послушника, самим тим и без промишљања, рекло би се примитивно самодовољно и самовољно – одокативно. Ко је такво стање поставио и зарад чијих интереса, питање је на чији одговор ћемо морати да попричекамо извесно време, без обзира што можемо претпоставити имајући, могло би се рећи одређену закономерност јер оваквих и сличних условно речено гафова је било и пре и не баш у малом броју.

              Неко добронамеран и свакако наиван, рекао би да је право чудо да Влада и други највиши државни орган, без обзира шта ми о њима мислили или говорили, немају не процену већ само људски осећај да би овакво бестијално гурање прста у око слободарском народу и правдољубивим грађанима који су истовремено и гласачи могло имати по њих погубан контрафекте.

                  Процена оног или оних који о садржајима сценарија оваквих и сличних свечаности одлучују да би исти допринели популарности међу поданицима скоро је шарлатанска. Зар доиста мисле да оваквим патетичним надасве популистичко-патриотско-кичерским стиховима могу повлађивати патриотским осећањима грађанства као што могу својим присталицама? Када тамо неки који одлучују оцене да овакав садржај неће моћи донети  додатну популарност биће за њих касно што и није нека штета иако ће штета могуће бити и ненадокнадива. Наравно, не мислим притом на ову и овакву власт, мислим на Србију, антифашистичку и слободољубиву. Дугорочно, овакви покушаји ревизије историјских чињеница уз систематско тровање јавног мњења антикомунизмом што самим тим ствара одијум према објективно једном и једином антифашистичком прокрету у Југославији који је то био од првог до проследњег тренутка, без обзира на застрањивања којих успут нико није био имун, на шта указују и новија критичка и независна истраживања на западу из којих се може сазнати да злочине над цивилним становништвом у окупираној Немачкој нису вршили само Руси, биће да су и савезници у томе баш имали видан па чак и водећи обол. Стога, заташкавања ради, многи имају интереса да се истине заташкају, лажи афирмишу, злочинци прогласе жртвама, жртве именују дивљацима сишавши са планина и крвницима. Шта друго помислити осим да неко ко кроји овакве садржаје и овакве прилазе овој, за Србе веома осетљивој теми, рачуна на чињеницу да Срби брзо заборављају. Али, можда не би било на одмет размислити да ли то тај неко на начин овде сагледан подмеће по систему биће крив онај ко је то рекао а не онај ко је осмислио и скрио се у својој анонимности и наравно о свему томе ћутао. Сугурно је ово једно у низу континуираног ревидирања историје, то нема сумње. Али је још више сигурно да је вековни терет не на ономе ко га је сачинио већ на ономе ко га презентовао и промовисао а у овом случају то је држава Србија.

             Тако би се и ова прича могла сагледати, мада опреза ради иако се уклапа у континуирани процес ревизије историјских чињеница и положаја актера у њој, једино од могућих дилема је да ли је ово само смишљена дугорочна стратегија или је приде још и један од звонких афера која ће прикрити неку од прљавштина која или се спрема или се већ реализује?   

             Не треба занемарити да је Председник државе Србије управо током ове академије  употребио следећу реченицу: „Наше је да не кријемо истину, наше је да отворено говоримо, а не да дозволимо да лаж истину победи.“.

              Како то у оваквом невеселом контексту, питаће неко?

Можда тако што кад желите прикрити право стање ствари, поготово намере говорите супротно. У сваком случају, а у то смо се хиљаду пута уверили!

Опет, с једне стране је симптоматично да и овим трагичним поводом становити, углавном владајућим структурама блиски медији упадљиво ћуте док се званичници не оглашавају што се не уклапа у већ постојећи и препознатљиви клише са којим се већ последњих десетак година сусрећемо док с друге стране опоненти овој власти без озбиљне анализе по правилу површно и на прву лопту реагују не би ли покупили који политички поен док се у здању Народне скупштине већ увелико одомаћила прича о четничком антифашистичком покрету. Да колико да се зна то је био речником клинаца, предходни ново игре звана подла ревизија историје и у загради да се власи не досете.

Podelite sa drugima:

Povezani članci