На данашњи дан,22.04.1947.године рођен је Горан Паскаљевић.Њему у част на дан кад нам је од Бога послат и захвалност за богаство које нам је оставио у издању Службеног Гласника , а у стваралаштву писца Ђорђа Д.Сибиновића излашао је роман ПЛАЧ МАЧКЕ БОЖИЈЕ.
Уредник овог издања Петар В. Арбутина читаоцима је послао поруку:
„Тамо где живот престаје почиње илузија,филм и уметнички објективизована жеља да све буде лепше и шареније.На том путу се загуби и истина,постане неважна,жеља да се ствари виде лепше,немоћ и страх од сусрета са болом,потисне је далеко у заборав,у несвесно.Али шта ако стварност постане већа од тог стереотипа,шта ако истина неће да се повуче а бол постаје све већи и стварнији? Тада,као у овој књизи,живот направи другачију филмску поделу у којој се стварно живи и умире,без срћеног краја и сетних погледа у сумрак док одјавна шпица полако цури.
Ђорђе Сибиновић је написао књигу о пријатељству и просторима где се оно најбоље види.То су она места где волимо блиске људе упркос и у инат свему и где неминовно постајемо део туђег бола и несреће.Не постоје туђе среће и туђе туге,постоји само један живот у коме се све дешава у истој равни и истој судбини.Ако затворимо очи нећемо видети али ћемо бити виђени.
Ово је роман о људима који гледају у таму јер више не верују светлу.О вери која се супроставља Божијим законима,не због побуне већ због снаге љубави.Зато је живот најузвишеније стварење и зато је свака магија која слика и говори другачије-лаж.
Црно није боја,већ одсуство светла.Живот ниje стање,већ вечито трагање. Лаж није вештина неговорења истине,већ одсуство смисла.Мрак биоскопских дворана није контраст неопходан за светле филмске слике,већ подсећање на наше личне таме. Они који мисле другачије или су наивни,или су кукавице.Колико год да је филм донео светлих слика у наше животе,толико нам је показао колико су нам таме блиске.
Ово је књига о томе.О тмини која је требало да засветли на биоскопском платну ,али је још јаче сијала у судбини другог човека,која је постала усуд писца и редитеља.О ожиљцима који остају када нас напусти неко драг,о оним резовима када нам није јасно да ли смо животни јунаци неке филмске роле или покушавамо да будемо филмски јунаци сопственог живота.Нема јасне границе,само нас бол подсећа да филм који је постао живот никада неће бити снимљен.Надрастао је књигу,прерастао је себе.“
Писац Ђорђе Д.Сибиновић и велики уметник су друговали ,радили и стварали .Могли су још и хтели су филм „Мачији плач“ али Горан је отишао у невреме.Одлазак Горана Паскаљевића писац је на свој начин доживео и исказао у овом роману, напомињући:
Нисам се снашао .Језик ми први пут није дао уточиште.Колико год слободан у мислима,колико год отворен са свеколике неизвесности исхода,нисам могао ни да помислим шта је све могуће у животу и језику.
Неописивости.
Недокучивости.
Језик не може да устукне пред сликом,пред тишином.
Захваљући Службеном Гласнику знамо још и то да нам се привиђа да je Горан Паскаљевић ту.
