„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Постоји безброј начина да се одлази, само један да се оде. Нико га није сведочио али сви знамо и осећамо његову болну неминовност и празнину која иза њега остаје. Ваљда уместо свега што нам недостаје или што смо желели а нисмо успели или стигли, стабилно понављамо одласке, вежбамо њихове најаве. Себи и онима у нашем времену до којих допиру звуци и знаци одлазеће немуштости. Дакле, одлазим. Пишу се песме, смишљају се мизансцени, играмо се и задевамо као да одлазак није то што он јесте. То радимо у нади да се може пребацити искуство које нећемо посведочити, у нади да је из хиљаду малих остварења могуће саставити мозаик правог одласка. Међутим, онај који често одлази ризикује да више неће моћи да се врати у свој одлазак. Убедљиви ефекти раних одлазака, бриге ближњих, изостанак последица, лака понављања хирова, створе навику, незаслужено очекивање да се наши одласци дешавају другима око нас, онима којима нешто значимо или уз које чинимо функционални скуп трајања, ситуационо или изабрано заједништво. Одлазимо и посматрамо одласке као да са нама немају ништа заједничко. Сваки следећи доприноси изгледу сопствене незаменљивости, величине и изузетности. Уцењујемо, тргујемо страхом оних који остају и који нису ни знали да спремамо одлазак. Одласци су толико ефикасни у прескакању суочавања са њиховим последицама у дубини сопствене тишине да се илузија очувања јединства неформиране личности најефикасније брани одласцима од свега што у сваком тренутку не задовољава слику коју о себи желимо и замишљамо је као реалну, објективну и једину могућу. Губимо памћење на све што је важно јер немамо шта да запамтимо. Пред најездом изазова који хране одлазак остајемо тупи и решени на одласке и од новота пре него што су успеле да се уселе у стиснута срдашца. Историја људског рода о неоствареним могућностима била би значајно живописнија када би постојао регисатар “разлога који нас враћају”. Само оно што нас врати вреди памћења. Оно чему хрлимо у загрљај у сваком следећем одласку траје до наредног; оно што нас враћа морамо упамтити. Само од тог памћења можемо саставити слику милосрђа оног одласка после којег више неће бити следећег. Волеће нас овај свет и без претњи и уцена којима одласцима управљамо. Вреди само оно што нас враћа.
