Разговарао:Милорад Антонић:Ово је време када нас (додуше не све) више него икад притишћу многи проблеми почев од оних куда иде овај свет,где смо ми и шта ће бити са нама,..?!
А они , ништа мање важни, као нпр. проблеми са младима њиховом, рекло би се безизлазном ситуацијом али и индиферентним односом према успеху и будућнсоти уопште, одрастању и учењу , културним садржајима мимо ријалити програнма, скоро да немају решења. Или , можда, одговоре и решења не тражимо на правим местима?! Постоје ли,поред школе и родитеља, којима је, изгледа, више битно да обезбеде деци све што пожеле,(а деца желе да успеју мимо и без школе,…)нешто што може бити бар светлост у тунелу? Могу ли се проблеми предупредити или олакшати тиме што ће им се понудити да покушају бар да другачије мисле,резонију?Да слушају глас вршњака ,нрп. управо са њиховог терена-портала,друштвених мрежа ? Да ли је то,писана реч,да ли су то књиге,…?
Шта нам о томе каже и шта мисли Милица Милошевић ,оснивач и уредница поратла за промоцију културе и друтшва, www.cupavakeleraba.com ,студент књижевности и језика,можда чак пример младе веома запажене и ништа,мање успешне особе која је веома брзо баш путем свога портала дефинисала своје ставове о животу,определила се да другачиојер мисли ?!
Седма сила воли да зна више. Хајде да сазнамо све што знамо да не знамо о Вашем порталу www.cupavakeleraba.com
-Можда би најбоље било да за почетак кренемо од бројки, али не оних досадних, које се баве статистиком, већ оних које упућују на трајење „Чупаве Келерабе“. Наиме, још у средњој школи сам осетила потребу за стварањем нечег што би имало лични печат, но та жеља се потпуно искристалисала на факултету, те сам тако 2016. године покренула и свој званични сајт – „Чупава Келераба“. Пре тога сам имала прилике да пишем и за друге портале који се баве сличном тематиком, али сам временом схватила да не би било на одмет да таквих сајтова, заправо, има више. Знате, портали који промовишу уметност, односно културу у целини, су веома важни у медијском простору наше земље, посебно ако у обзир узмемо свакодневне баналне садржаје који су нам наметнути, као и цензуру којом смо окружени. Зато је важно имати и „другу страну медаље“, нешто што би представљало алтернативу, јер би у супротном било веома лако контролисати људе. Чини ми се да је најопасније једноумље оно које влада у медијима.
Елем, може се уочити да људи све више ламентирају над свеопштим друштвеним стањем, а све мање делају да било шта промене. Дакле, седе у фотељама и жале се на власт, на здравство, па ето и на ту културу, а ретко ко је спреман да покрене нешто. Руку на срце, свако од нас има своје жуте минуте и дане меланхолије, што је савим легитимно, али неки људи напросто заувек остану заробљени у свом ламенту, ни не схватајући да тиме урушавају сопствени потенцијал.
А једна од мисија „Чупаве Келерабе“ је управо та да покрене што више људи, а посебно младе, који су препуни нових идеја. Зато се на известан начин посебно поносим рубриком „Ауторски кутак“, јер се у њој могу пронаћи веома квалитетни радови неафирмисаних писаца, а надам се да ће их бити још више.
ИСКЉУЧИВОСТ И СУЈЕТУ ПОПУНО ЕЛИМИНИШЕТЕ
А Милица? Студенту српске књижевности и језика јесте блиско писање – значи ли то да ће то бити пут којим ће се градити новинарство или је то пут ка писцу романа, есеја, поезије…?
-Тренутну енергију усмеравам ка новинарском позиву, а и то је начелно оно чиме желим да се бавим у будућности, јер ви као новинар имате широк спектар тема о којима можете писати, а једна од њих је свакако и књижевност. Веома је похвално што новинар током свог рада може водити разговоре са писцима, песницима, књижевним критичарима, као и људима који су уско повезани са културом, што значи да иако се новинарством будем бавила читавог живота, књижевност ћу увек носити са собом.
Штавише, на факултету сам имала ту част да се сусретнем са изузетно квалитетним професорима и великим именима српске књижевне критике. Знање које сам тамо стекла и анегдоте које сам чула ми веома помажу у промоцији садржаја на сајту, а то је управо и срж просветитељства – да се знање и просвећеност преносе са једне јединке на другу. А да би тај процес могао неометано тећи потребно је ослободити се елитизма, а посебно култур-фашизма. Ако мислите да стекнете одређено знање, онда би искључивост и сујету тебало да попуно елиминишете.
Ако је судити по садржајима www . cupavakeleraba . com мислим да се ради о чврстој опредељеностри да се на ствари гледа другачије од уобичајеног? Није ли то реткост у миљеу младих окренутих вредновању свега што је лако и једноставно?
-Управо тако, на „Чупавој Келераби“ се трудим да промовишем све што је скрајнуто у медијском простору, јер као што сам горе навела – мора се чути и други глас, просто се морају стварати канали преко којих долазе иоле здраворазумне информације. Можемо на то гледати као на реткост, мада бих пре рекла да је реч о нечему иновативном, ако сагледамо читаво море медијске прљавштине. Поред тога, „Чупава Келераба“ је само један у низу сјајних сајтова који промовишу културу, а надам се да ће се у будућности тај број повећати.
Зашто портал, зашто књиге и „промоција културе и друштва“ кад је очигледно да је све мање оних који читају?
-Да се метафорички изразим, човек би пре него што га нападне нека злоћудна болест требало да води здрав и испуњен живот. На пример, требало би да користи здраву исхрану која би била превентива против свих абнормалних појава у његовом организму. Тако је исто и са „Чупавом Келерабом“ – она служи као превентива која се бори против злоћудних садржаја и труди се да допре до људи који на ствари гледају другачије. Али, не треба бити искључив, овај сајт није намењен само истомишљеницима, напротив, још ми је драже ако га прате и они који мисле потпуно другачије од мене, али их и поред шунд реторике интересује и нешто што представља супротни садржај.
Није поента бити окружен само истомишљеницима, јер то је ништа друго до ефекат еха. Наиме, истомишљеници су потребни сваком човеку као одређен вид потпоре и подршке, али и да би заједно са њима размењивао идеје које би касније биле преточене у дело. Но, поента сеже много дубље, јер промена је једино могућа ако у „ваш свет“ доспе неко ко има другачије светоназоре. Највећи успех једног портала који се бави промоцијом културе је онај када заинтересује људе из других бранши.
Лично сматрам да је тако нешто могуће, јер, примера ради, у школи постоји много ученика који имају потенцијала, али их образовни систем спутава у тумачењу градива, а посебно књижевности, зато што се од њих тражи све, само не да буду креативни. Ако такво дете спутате, оно ће се осећати потпуно одбачено, јер ће сматрати да није довољно вредно и онда ће образовање, а самим тим и културу, презриво одгурнути од себе. На крају ће бити препуштено улици, а у најбољем случају постати нова ријалити звезда. Зато младима треба пружати што више квалитетних садржаја.
КВАЛИТЕТНО ЈЕДНОСТАВНО ПРЕ ИЛИ КАСНИЈЕ НАЂЕ СВОЈ ПУТ
Када је, по Вама једна књига нашла свој пут а информација „мету“?
-Тај чин догађа се оног тренутка када књига, односно њен садржај (а самим тим и информација) у човеку произведе осећај катарзе. Прочишћење које нам књижевно дело доноси може се јавити у виду смеха или у виду плача, а то је могуће једино онда када се садржај дубоко уреже у свест „мете“.
А када је млад човек успео?
-Млад човек је успео оног тренутка када постане зрела особа, а при томе не прави компромисе са стварима које му не иду у прилог. Успео је оног тренутка када је дубоко проникао у себе и постао свестан своје психе. Дакле, када је доживео одређени вид спознаје, али је остао веран својим начелима.
Такође, у 21. веку можемо уочити велики број младих људи са низом дијагностификованих неуроза и психосоматских болести, који олако посежу за медикаментима. Ово је још један трик система, јер је млад човек и више него способан да се на природан начин избори са оним што му доноси струја живота (овде свакао не мислим на екстремне примере који поврх свега долазе неочекивано и изненада). Наиме, један млади човек бива опхрван брзином овог столећа, те месецима осећа недефинисан немир и како време пролази он се обраћа и за стручну помоћ. Али, ретко ко у државним установама (дакле, установама које су део система) жели да му помогне у решавању проблема, већ уместо разговора добија своју шифру, односно дијагнозу и шаку медикамената који га успављују и спутавају младалачки полет у њему.
Не бих да идем у теорије завере, али ако имате умртвљену и уплашену омладину, онда са друге стране имате и бесконачну власт над таквим особама, јер најсуровија контрола је она која се производи страхом. У складу са тим, млади човек је успео оног тренутка када се отргне оваквим појавама и пронађе свој природни антидепресив.
Када је писац успео?
-Писац је успео ако у својој смрти постане већи него у свом животу. Ово значи да неки писци, као Владислав Петковић ДИС, никада за живота нису били признати од стране књижевне критике, (која често без мере себе сматра најрелевантијим судом) али им је након низа година, па и векова од њихове смрти одато признање за књижевни рад. Оно што је квалитетно једноставно пре или касније нађе свој пут, тако да се не треба бојати неуспеха у том смислу.
Грађевински радник је успео ако је остао жив на градилишту, али када је успео један учитељ, професор?
-Успешан просветни радник је онај који код ученика пробуди таленте којих ни сам ученик није свестан. А то се постиже тиме да сваког ученика на првом месту једнако третирамо, без обзира какве оцене има из других предмета, јер из спрског, рецимо, може имати петицу, а из математике двојку. Не значи да је дете мање интелигенто ако нема све петице, већ једноставно своје афинитете усмерава на оно што му иде од руке. Пофесор тада треба да препозна квалитет који ученик поседује, а онда креће процес обликовања и усмеравања.
ДЕТЕ БУНТОВНО, ИМАЋЕ СВОЈЕ МИШЉЕЊЕ И СТАВ
Родитељи? Да ли данас важи правило да је родитељ успео ако је своју децу извео на прави пут, (како се то некад говорило) по чијим мерилима прави пут – по мерилима деце или родитељ? Како Ви видите тај јаз?
-Сваки родитељ ма колико волео своје дете треба да га пусти да буде бутнтовно, јер нема ничег жалоснијег него одрастати под стакленим звоном. Ако је дете бунтовно, имаће своје мишљење и став, те касније неће постати лак плен за испирање мозга. Такође, не треба ићи у крајнос, па да тај бунт постане неваспитање, зато је набоље да му уз дозу бунта предочи значај уметности, а нарочито оне која се креће у смеру књижевности. Нема ничег лошег у томе да дете буде бунтовни научник или књижевник – ако погледамо кроз историју можемо видети да револуција и књижевност напросто не могу једна без друге.
Да ли је вама, као и верујем многима, нелогично да у медијима имамо сијасет цитата политичара, препричавао њихова дела, изјаве, делова… више него успешних писаца, научника… Шта се то променило у потреби човека да слепо следи политичку, а не мисао књижевника, научника, свеједно?
-Можда би та промена могла да се повеже са нечим што се догодило пре тридесет година, а то је слом СФРЈ, а затим и братоубилачки ратови који су проузроковали промену једног система у други, тако да смо ми још увек у транзиту. А тај транзит је савршено тло за штанцовање горенаведених садржаја.
Свакако да то није добар телевизијски и медијски манир, али искрено говорећи, питам се где је та интелектуална Србија која ће се побунити против тих замена вредности. Академици у САНУ и професори факултета би, уз младе људе, требало да стану на пут таквом понашању, али ми се чини да неки од њих нису свесни правог стања ствари (част изузецима), јер су, управо, окружени само истомишљеницима. Не дај Боже да се неко од њих „помеша“ са „обичним“ светом – радницима, чистачима, мајсторима и стане на исту страну револуционарне барикаде, јер ето, он је професор, академик, а овај други нема никакве интелектуалне титуле, па самим тим није ни интелектуално релевантан, јелте. Када се те баријере разбију, онда ће доћи до другачијег резона у народу.
Млади људи као Ви, пуни идеја али и очекивања, поготво кад им је, као Вашем порталу „Чупавој Келераби“, мисија промоција културе и друштва, вероватно тешко доживљавају сурову доминацију политичке мисли над културним стваралаштвом?
-Верујем да је тако, јер култура је нешто што би требало да буде много изнад политике. Но, сматрам да овде културним радницима, што би наш народ рекао, још није догорело до ноката. Да јесте, култура би била колико-толико профитабилна. Међутим, један број културних радника прави компромисе са политикантима, па се тако преко ноћи рађају нови, квазиуметници (прецизније: уметнице), а о псеудокњижевницима и да не говорим. Доминација политичке мисли је могућа зато што то неко дозвољава путем транге-франге принципа. Но, мислим да постојање независних портала није нимало узалудно, јер верујем да ће доћи тренутак када ћемо преплавити интернет сцену, зато би свако ко има и минималну жељу за покретањем нечег личног, то итекако требало да учини.
ЉУДИ У ПОТПУНОСТИ СХВАТЕ НЕЧИЈИ ЗНАЧАЈ ТЕК ОНДА КАДА
ГА ВИШЕ НЕМА.
Може ли идеја писца, авангарда новинара, културно стваралаштво уопше да мења односе међу људима?
-Свакако да може, и то може да их мења само на боље, наравно ако се ослободимо интелектуалне сујете. И то не само да може да мења односе међу људима, већ може да мења читав систем у једној држави и шире. Авангардна књижевност на том пољу нема граница, но чак ако за пример узмемо и епоху романтизма у спрској књижевности, видећемо да су нека дела у њој стварана са циљем буђења националне свести која је у то време била преко потребна да би се наш народ ослободио од турског ропства. Затим се та идеја проширила и изван граница Србије, и то на велики део Балкана који је такође био под турском и аустро-угарском влашћу. То је директно утицало на спајање Јужних Словена у борби против вишевековног непријатеља, што је касније изродило идеју југословенства. Такође се у то време, а касније и у реализму, јавио процват књижевних часописа, листова и новина, који су потом опет утицали на развој новинарства. Као што видимо, све је повезано каузалним односима и једно без другог не би могло да постоји.
Какав је ваш однос према наградама? Да ли су оне у нашем данашњем културном стваралаштву, пре свега у култури, одраз реалне вредности?
-Награда би требало да представља круну нечијег успеха за коју је та особа, метафорички речено, пролила крв и зној. Но, сматрам да оне понекада и нису прави показатељи нечијег квалитета. Примера ради, чини ми се да наша сјајна глумица Радмила Савићевић за живота никада није добила ниједну престижну позоришну или филмску награду. Било како било, за живота јој филмски и позоришни критичари нису одали званично признање, већ јој је постхумно додељена награда „Жанка Стокић“ за животно дело. То не значи да чувена мајка Вука није била довољно добра глумица, већ значи да није била довољно добра глумица по укусу критике, али је зато освојила наклоност публике, што је далеко важније, јер се понекада само то рачуна.
Да ли имате утисак да више нема великих људи – уметника? Имамо ли данас бољег од Моме Капора, Иве Андрића, Зуке Џумхура ?!
Мислим да великих људи има у сваком веку, јер ако их не би био онда би човечанство било осуђено на пропаст. Ако говоримо о великим уметницима, тешко је да тренутно постоји неко бољи од Андрића, Црњанског, Растка Петровића, Киша, Давича, Капора, Милорада Павића… Но, мислим да је то тако јер да би се постао признати уметник треба, проћи бар пар година од смрти истог, зато што људи у потпуности схвате нечији значај тек онда када га више нема.
Какви су планови „Чупаве Келерабе“? Хоћемо ли да правимо Друштво интернет магазина?
-„Чупава Клераба“ има много тога у плану, а оно што бисмо издвојили је то да ћемо настојати да у будућем периоду извештавамо са неких од највећих фестивала широм Србије. Ове године смо били на „Мартовском фестивалу“, „Битефу“, „Белдоцс-у“ и „Београдском џез фестивалу“, стога се надам да ћемо следеће године наставити традицију и проширити круг културних догађаја. Што се тиче Друштва интерент магазина – било би нам и више него драго да постанемо део те целине, тако да вам „Чупава Келераба“ стоји на располагању.
