„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Двадесетседам година сваког радног дана одлазио сам у неки од београдских, југословенских и српских судова. Свашта сам тамо видео, чуо, сазнао и опазио, радио, урадио и пропустио да урадим. Велики број људи сматра да је суд место на којем се најсигурније стиже до правде. И поред тога што сам свој живот посветио изучавању и примењивању права, не спадам у ту групу. Правда се ни као друштвени однос ни као појам, па чак ни као термин, не користи у означавању, појашњавању и остваривању слободног и достојанственог људског постојања. Тај магични, чаробни и недостижни појам, еуфемистички, идеолошки, демократски и фарисејски, веома нетолерантно замењују две речи (уместо једне) које ни у множини не успевају оно што је потиснута једнина трајно убележила у људски геном; дакле, „људска права“! Недао вам Бог да се у овом свету, огрешите о тај појам. Некада је важило правило nulum crimen sine lege… што је на српском језику значило да не можете бити криви за оно што радите уколико не постоји норма чија диспозиција вам брани да чините оно што чините супротно њеном значењу. Данас то више не вреди. Данашње право није оно што некада беше. Не постоји кодификовано, као ни расуто право „људских права“ зато што не постоји простор за систематизацију ради злоупотребе и владања људима конструисањем збирних појмова без реалног садржаја. Врло кратко. Постоје субјективна грађанска права систематизована по гранама и предметима права које људи остварују. Када је неко од тих права осујећено или повређено, сасвим слободно можемо рећи да је повређено „људско право“. Али, када без предмета, идемо около и водимо кампању о „људским правима“, још слободније можемо рећи да ловимо вештице.
Ево само једног сићушног примера. Док смо живели у мраку комунистичког тоталитаризма, у престоници је саграђена импозантна грађевина Палате правде. У њој су по ходницима биле постављене веома удобне фотеље у којима су грађани чекали своју правду. Раздвојени од других грађана, наслоњени на удобне наслоне фотеља са диференцираним и заштићеним рукохватима. Тако су побеђивали форензичну збуњеност, концентрисали се за „одлучујућу борбу“, осећали се скоро као код куће и у оствареном људском праву достојанственог седења освајали правду. Но, то одвратно времe је иза нас. Данас, зграда је реновирана и модернизована уз помоћ европских фондова и подршку институција којима су „људска права“ изнад свега постојећег. Међутим, у згради која има више десетина хиљада квадратних метара нема ни једне столице! На неколико спорадичних места на сваком спрату налазе се изрендисане летве. Пошто не постоји ништа друго што би личило на људско одмориште, закључио сам да грађани о чијим „људским правима“ даноноћно брину демократске институције, када дођу по своја „људска права“, имају скромнији третман него кад шетају парком. Нема наслона, нема индивидуализације, нема концентрације, нема раздавајања (очигледно је пројекат урађен пре епидемије корона вируса), једном речју, не пада ти на памет да се изложиш ризику да поцепаш панталоне седећи на даскама. Дакле, како веровати да ћеш у таквој згради освојити „људска права“ уместо субјективних права и правде, кад ти није омогућено ни елементарно „људско право“ на достојанствено седење. Али није то ништа. Довољно дуго су људи тежили правди да их језички супститут неће одвратити. Предлажем грађанима који и даље више верују у правду него у „људска права“ да када крену у Палату правде понeсу мале расклапајуће пецарошке столице са наслоном да себи обезбеде оно што им је на старту ускраћено. Да буду достојанствени док чекају остала „људска права“. Толико.
