ПИШЕ: С. Миловановић.
За харфу кажу да је чаробан инструмент у музичком универзуму и да њен звук опија душу. Млада београдска уметница Софија Сибиновић свој музички сензибилтет и таленат поклонила је управо харфи на којој ствара мелодије које никога не остављају равнодушним а пре неколико дана појавио се и њен спот за песму “Приче без правог разлога” где је Софија представила и своје волаклне способности.
Откуда та љубав према харфи, како сте заволели баш овај инструмент?
-Мало је рећи да је харфа љубав сваке мале девојчице која има прилику да са њом, ступи у контакт. Како је дошло до рађања овако чврсте везе између мене и харфе ја заправо ни не знам, јер ми је било свега три године. Легенда каже да сам харфу угледала на ВХС касети Вердијеве опере “Аида” и да сам тада први пут изговорила “Кад порастем бићу харфа” – нико из моје непосредне близине није имао ништа против те моје изјаве и она је наставила да тиња у срцу мале девојчице. Када је дошло време да сам довољно стасала да тај дечији сан може да постане дуг пут пожртвованости, преданости и напорног рада – имала сам срећу да сам са свих страна у томе имала и подршку и тако је од девете година веза измедју Софије и харфе постала нераскидива.
Шта за вас харфа значи, шта осетите кад зачујете звук харфе?
-За мене харфа представља продужетак мог тела. Из куће не могу да изађем без своје леве руке, све и да то желим, па тако ни без харфе на уму. Пошто звук харфе слушам већ годинама континуирано у великим количинама, човек би помислио да сам се на исти, већ увелико навикла, али не претерујем када кажем да сваки дан када изнова седнем поред ње имам лептириће које има и свака мала горепоменута девојчица која ступи у контакт са тако божанским инструментом. Сви инструменти су лепи, али харфа је један од оних инструмената за које никада нисам чула да је неко рекао “Ја баш нешто и не волим харфу…”
У интервјуу за Глас јавности Софија Сибиновић говори о својим музичким почецима, школовању у Бостону, концертима и плановима за наредни период и открива зашто харфу сматра делом своје личности.
Пореклом сте из Шапца а рођени сте и одрасли на београдском Дорћолу. Какву сте музику слушали у детинсјтву и у раној младости и како сте доживели концерте у Шапцу и Београду пре две године?
-Нема детињства код којег прва сећања нису обојена музиком која нас је окруживала, чак и када тога нисмо свесни. На ово питање појавиле су ми се две изузетно вивидне слике у глави. Мој отац који седи у фотељи у потпуно замраченој дневној соби у потпуном миру док слуша Баха а друга слика је везана за сва попаљена светла у кући, моје две сестре и ја које играмо, скачемо и лудирамо се док најгласније могуће сева Здравко Чолић! Било је истински разноврсне музике у нашем дому, али никада је није мањкало и све је било обојено звуком у нашем одрастању и сазревању. Сваки концерт за мене представља нову бајку, нову причу која се прича само једном, тако, и на тај начин. Слагала бих ако бих рекла да у мору концерата нема неких који су ми посебно драги, међу њима високо на лествици се свакако налази концерт у Шапцу.
Како памтите дане школовања у музичкој школи, шта је оно најбитније што сте тамо научили и усвоји у вашој професији?
-Сваки дан проведен у музичкој школи, од самих почетака па све до студија као да је урезан у мом уму. То искуство је скоро као да живите паралелан живот, имате своју породицу и имате музичку породицу и са једном и са другом растете, сазревате и постајете људи. Важно је све што учимо у школи, али најважнији су односи које у њој стичемо, било да је то са професорима, ђацима, теткицама или домарима. Сви они од нас праве људе.
Да ли је било лако након средње школе отићи у Бостон и тамо наставити усавршавање?
-Тик по завршетку средње школе једна адолесцентикња у којој хормони бујају и плешу са потребом, за појачаним адреналином, не размишља да ли је нешто лако или тешко. Можда није ружно рећи – да не размишља уопште – она само лети! Одлазак у Бостон није био тежак јер је био нестваран! Био је сан једне гладне, младе харфискиње који је морао да се одсања! Одлазак тамо јесте био зарад усавршавања у одређеном пољу, али оно што је мени уистину најзначајније, јесте што ни сама нисам знала да ме је очекивало усавршавање и на свим другим пољима. Тамо сам постала млада жена, која зна да цени самоћу, али уме и брзо да се уклопи у друге културе. Постала сам уметник који трага за непознатим и од непознатог прави нераскидиву блискост. Постала сам пријатељ, сестра, ћерка која који зна да воли још интензивније и чистије када су емоције морале да се испољавају на даљину. Пет година проведених у Бостону нису значиле само харфи и мојим прстима, значили су нама двема заједно и подједнако и то је искуство које нас је дефинисало за цео живот!
Како бисте у најкраћем описали врсту музике коју стварате?
-Описати музику коју стварам је изузетно незгодан задатак, јер бих више волела да они који је слушају дају свој суд или просто то опишу. Оно што ја могу са сигурношћу да кажем да музику стварам искрено, страсно и без уздржавања. Када сам поред харфе осећам се као да смо једно и оно што ја осећам и како се осећам она просто резонира и шаље даље ка ономе ко нас слуша.
Како је пандемија короне утицала на вас приватно а како професионално?
-Пандемија је на све нас значајно утицала којим год послом или позивом да се бавимо и то је неупитно. Оно што је олакшавајућа околност за једног уметника јесте да ми најбоље и најефективније стварамо када руже вену, не када цветају. Ми упијамо бол, таму и очај и претапамо је у музе како би стварали дубока и значајна дела која ће имати улогу сведочења једне епохе, историјског момента у којем се налазимо. Овога пута та бол није била персонална и индивдуална већ глобална, колективна и она је нас уметнике “терала” да још више стварамо, а како је цела земља на неко време стала и сви смо мало успорили, затворили се у своје одаје, уметник није имао право да стварање одложи услед недостатка времена и спољашњих фактора који одвлаче пажњу од креативности.
Какви су вам планови у наредном периоду и шта бисте поручили младим особама који желе да свирају харфу?
-Тренутно сам у процесу снимања свог албума првенца и пре два дана сам “избацила” своју прву песму “Приче без правог разлога”. Идеја овог пројекта је да се харфа инкорпорира у наизглед неспојив жанр са њеном нежном и елегантном природом. У питању нису песме које би вас инстант асоцирале на овај инструмент. Нису Бах, а нису ни Чола – оне су просто производ моје љубави према харфи и самој музици у неком алтернативном светлу.
Фп Фото: Приватна архива
