„Уколико данас нисмо довољно гласни са опоменама, сутра то може итекако бити прихватљиви модел понашања.“
„Конкретно у нас, у Србији, укорењеност културног значаја књиге и романа постоји само уколико лицемерно наступамо а та лицемерност је политички условљена, и интересно.“
У српском културном простору можете чути све мање пристојних људи.
Разговарао:МИЛОРАД АНТОНИЋ
Причам са Живојином Ивковићем, писцем. Али тај исти Живојин од пре извесног времена зове се Лебрехт Гаспар. Има разлога и за то као што га има и за његово стваралаштво јер у суштини, и његво име и алијас своде се на једног човека – лауреата прошлогодишње награде сарајевске „Златне сове“ за роман „Непреводиви речник синонима“, пре тога и 2013.године такође добитника исте награде за роман „Обала“. Упућенији читаоци прозе добро су га испратили а критика са поруком да је то роман „којим су на својеврстан начин постављена кључна питања дашањице“. Реч је о питањима које већину нас муче – „од питања кривице и личне одговорности за злочине у наше име, до наших поимања моралних релација крвника и жртве, али и колективног памћења и опраштања“, како је то у својој беседи изрекао проф. Младен Шукало. Живојин Ивковић, алијас Лебрехт Гаспар је аутор и провокативног и контраверзног романа „Пустиња“ који по својој поетичнсоти поруке и емоционалности надмашује роман „Колиба“ Вилијам Пол Јанга а по својој мисаоности и универзалним порукама стоји раме уз раме са „Јеванђељем по Исусу Христу„ Жозеа Сарамага. Роман мога саговрника „Муке по варвари“ могао би се слободно назвати моралним хорором. Или, како не поменути, “Пепелише“ роман који говори о срамотоном догађају с краја марта месеца 1943. године који се одвијао на савској обали пред равнодушним погледима Београђана и о којем се ћутало преко 70 година, о којем се ни дан данас не говори.
Али Живојин Ивковић није само то. Он је аутор и романа „Конзлагер Белград“ и низа приповедата али и колумна, друштвених и политичких, јер како сам каже, једно тешко може без другог а ових дана промовисао је „Непреводиви речник синонима.”
Шта тај човек, по мени напаћен самим тим што овакве тешке теме износи на својим леђима мисли о можда још тежој теми. Каква је судбина књиге уопште, романостваралаштва? Ма колико га ми представљањем улепшавали том романостваралаштву лепом и драгом нам културном благу нису „звезде наколоњене“. Мора да је писцима мучан осећај видети да су, не само у Београду, већ и у већини градова, књижаре перетворене у бутике, дрогерије, кладионице… Искрено, ствари су доведене до апсурда. Онај што је на месту књижаре отворио нпр. кладионицу уместо писаца буди се сретан и задовољан. А у питању су два посала са сасвим другачијим квалитетима.
Зашто ово поређење? Зато што су, убеђен сам, писци свесни да им је простор и пут до читаоца додатно, јер никад код нас тај пут није био задовољавајући, отежан. Па ипак, оловка и даље пише срцем!
Каква је судбина романа?
-Мислим да је ствар неупоредиво комплекснија мада је чињеница да је све оно што књига представља, чији је симбол, маргинализовано у ових педесетак година. А судбина романа само је последица много битније а све ће бити трагичне судбине самог човека као социјалног бића у овом и оваквом глобалном друштву. Својим уводним размишљањем дали сте ефемерну слику конзумерског града, запакованог града који је на продају али и у којем је све и свашта на продају. Представили сте слику града која мене лично упућује на ђубриште Шејкиног асоцијативног, скоро пророчког дела, Град, ђубриште, замак, које итекако кореспондира и са овим временом. У становитом, нимало преносном смислу живимо на цивилизацијском ђубришту. Отуђеност је томе иманентна појава а онда није чудо колико Хандкеови романи кореспондирају са одређеним Шејкиним промишљањима о нашој отуђеној цивилизацији. Управо радим и на рукопису под радним насловом „Дие Гесцхицхте еинер Лиебе“ којим дотичем и те теме али не морализујем јер то никада нисам чинио. Но, да се вратим питању, то што се неке књижаре, за које желимо да мислимо да су култне јер су део неког нашег времена пуног сентимента, претварају у продавнице високопрофитне фирмиране робе не значи да се неке друге књижаре не рађају. Па погледајте по Београду, књижара имате прилично. Не, није проблем у њиховом броју, та „тржишна“ транзиција не говори изравно о битном, о оном што је између корица књига, и хајде, пошто говоримо о роману, о његовој вредности, за човека, читаоца али и за друштво. Конкретно у нас, у Србији, укорењеност културног значаја књиге и романа постоји само уколико лицемерно наступамо а та лицемерност је политички условљена, и интересно. Нема ту чак ни сентимента. Хајде, померимо фокус, проблем је у друштву, његовом појмању културе генерално. Чини ми се да када се каже култура, првенствено се мисли на уметност чији је књига само мали појавни облик мада значај оног што она представља у уметничком, културолошком и цивилизацијском смислу није занемарљив, а системски се труде да то пониште одузимајући књизи културолошки и цивилизацијски значај, дајући јој брутални, подло пропагандистички карактер неолибералне постдемократске глобалистичке идеологије чија је, чини ми се основна карактеристика социјална дистанца коју нам управо уводе на мала врата. Зар ико озбиљан мисли да оно што се трпа у странице књиге као робе, што је она данас доминантно, може бити битно различито од оног што се под плаштом флоскуле „то народ тражи“ намеће и посредством других медија, електронских нарочито.
Сведоци смо да од аутора романа стварају модне заправо робне брендове, па се питам да ли се данас књига разликује од брендираног доњег веша – носи иста вредносна значења. А опет то стање није од јуче, траје оно од половине седамдесетих година прошлог столећа на глобалном плану, далекосежно је пројектовано и кроз образовни систем. Немам илузија, оно што смо некада звали „велики роман“ више не постоји; функција романа, и књижевности уопште има постдемократску, забављачку, са интелектуалног стајалишта јасну функцију, кадкад патетичну кадкад индоктринирајућу а листом у функцији обезличеног конзументског појединца у истом таквом друштву. Није то ништа ново, та имали смо ту причу „хлеба и игара“ и пре две тисуће година. И да закључим, ако роман бар онакав каквог га знамо и није умро, он је на умору.
Писац својим радом шаље поруке. Сигурно је да стрепи и очекује повратне информације. Али да ли писац размишља о томе да његове поруке доносе промене? Можда промене у смислу другачијег односа према неким вредностима, понашањима како појединаца тако и друштва?
-То почесто више и нема везе са писцима и оним што они желе, или бар све мање. Доминантан број писаца, притом не улазим у квалитет њиховог рада, су заправо намештеници једног глобалног тренда, они су део једне пропагандистичке индустрије они имају добро плаћени посао да креирају јавно мњење пропагирајући дефинисане вредности. Тако је и у свакој другој индустрији забаве, у филмској индустрији подједнако као и у романописачкој индустрији. Па, погледајте, у серијалима појединих брендова као што је Нора Робертс, Синди Шелдон и маса других, они који штанцају те романе имају агенду профила и тема које морају афирмисати, замислите данас филм, серију или књигу без афирмације ЛГБТ популације, то једноставно не бива. Ни најезда нордијских скакаваца са криминалистичким романима није ван тог контекста. Но, нећу бити искључив и негирати постојање и оне друге, слободне, уметничке а притом култоролошки и цивилизацијски ангажоване и одговорне књижевности и аутора. Има их наравно. У друштвима у којима је културна традиција утемељенија таквих аутора има више. Парадоксално је да у прокуженим тоталитаристичким комунистичким друштвима је њих било више, наравно уз идеолошка ограничења али, било их је. Код нас их је било.Комунистичка врхушка је схватала њихов значај! Били су део глобалне слике коју су о себи правили. Данас у ипак монополарном свету у којем су се „капиталисти свих земаља ујединили“ то више није императив. То не значи да се у свету „власт“ понаша огољено као код нас. Код нас може проћи свака бруталност.
Јудеохришћанска цивилизација којој припадамо је јако давно установила темељне цивилизацијске – етичке вредности. Сада се пак то мења. Немојте ме питатиу да ли то значи да је наша цивилизација у кризи јер она то поодавно јесте, та криза метастазира. Не желим да звучим ни пророчки јер пророк нисам али ни малодушно, али склон сам да поверујем да присуствујемо условно речено последњим данима наше цивилизације а нејака књижевност није њена одбрана. Не, не верујем.
Репрезент српског културног простора су оних преко 60% неписмених и полуписмених становника ове земље
Културно стваралаштво, књиге, романи поготово, је кројач културног простора. Имаш ли свест о томе шта књижевно стваралаштво значи у том миљеу?
-Проблем је што се култура не сагледава у свој својој пуноћи ако се икада тако и сагледавала, бар на овим нашим просторима. Свеукупна људска, друштвена делатност, али буквално, у свим њеним сегментима, чак и оним најбаналнијим је заправо култура једног друштва или једне цивилизације. Уметност је само један мали део, па тиме и књижевност. Учешће књижевности у култури једног друштва, условно речено, да не ширимо и компликујемо причу, је мало мада значајно. Додуше, многе људске делатности су током миленијума прерасле оно исконско у себи, атавистичко, биолошко – што је аутетничан покретач грађења културе, неговања модела понашања. А што се књиге и књижевности тиче, ако је основни параметар индустријска продукција романа као формата забаве и конструкта одређених пожељних понашања савременог потрошачког друштва – а јесте дефиниотивно, онда је књижевност уклопљена и упрегнута у глобални антицивилизацијски јарам што се можд понајбоље може уочити када је филм, као уметност у питању. Зар доиста мислите да би данас Толстој или Шолохов, па и Селимовић имали било какве шансе у утрци са Амандом Квик или сличним фабричким брендом?
Какав је српски културни простор?
-Бојим се да ће ме полуписмени и још мање од тога образовани националисти окарактерисати као аутошовинисту, другосрбијанца. Да, српски културни простор постоји, само, какав је? Да ли су неколицина озбиљнијих интелектуалаца међу које себе не бројим, његов репрезент? Не, никако. Па да скупимо и све оне јуноше САНУ, не бисмо мирне душе и савести могли да кажемо да представљају репрезента српског културног простора. Да је то тако најбоље говори карикатурална Краљевска академија. Српски култрни простор дефинишу својим садржајима Пинк, Информер, Курир, Скандал и слични медији. Репрезент српског културног простора су оних преко 60% неписмених и полуписмених становника ове земље, и функционално неписмених, наравно. Верујте ми, не карикирам. Уосталом, тај проценат не заобилази ни чланство Удружење књижевника Србије. Али зато мит о златним кашикама и виљушкама, својатања Св Саве, Тесле и Његоша уз неосновано хвалисање Солунцима и Живојином Мишићем, уз турбофолк, таблоиде који промовишу сексуалне раднице и њихове пандане у политици, доиста су српски културни простог у којем можете чути све мање пристојних људи и све више оних који подврискују „нож, жица Сребреница“. Добро, мало претерујем али то чиним да бих упозорио јер, уколико данас нисмо довољно гласни са опоменама, сутра то може итекако бити прихватљиви модел понашања. Мислим да се министри културе и науке могу дичити својим дометима и својим успесима. Но, признајмо, и није им било тешко, пре 75 година једва да је у оној земљи било пар процената образованих. Темељно уништавају и оно мало што се током неких деценија урадило.
Убеђен сам, а ту тезу итекако могу бранити, образовање које је све више у функцији профита неолибералног концепта савременог капитализма морало би бити превасходно у функцији културе и културних националних и цивилизацијских модела у коме би и функција књижевности била органски инкорпорирана. Темељ књиге и књижевности у овом смислу сагледавам значајем и утицајем Библије у нашој, понављам јудеохришћанској цивилизацији.
Мислите ли да у јавности има довољна количина свести да то што раде писци, филмски режисери, ликовни уметници…о значају очувања српског културног простора? И прихватања истог. И шта је за једног писца српски културни простор и интерес клултуре стратегија развоја културе?
-У јавности, а јавност као и културни простор је оно што креирају и афирмишу таблоиди и медији са националном фреквенцијом, као и у сваком криминалном окружењу, притом имам у виду и „власт“ о много чему нема никакве свести па ни о култури, или хајде да их не аболирам од одговорности, имају свест и они, у сваком случају више но она плебс под којим сматрам огромну већину становника Србије које трују антицивилизацијским концептима (не)културе чији смо сведоци приликом сваког укључења теве апарата или застајањем код киоска, наравно то важи за оне функционално неписмене који не користе компјутер. Ови други са тим моделом се суочавају одласком на многобројне сајтове који се латентно умножавају.
Негде у дубини језгра оних који знају шта значи култура, њено напредовање, одржавање, …поштовање… стиче се утисак да неки поремећаји транзициони или какви год они били урушавају квалитет нашег културног миљеа.
-Мени је, признајем, несхватљиво како је тај, условно речено „српски културни“ простор уопште преживео векове, како је језик којим говори овај народ један од могуће, најкомплекснијих и најсложенијих језика на нашој планети. Непојмљиво. Уназад, па рецимо 50 година нисам уочио да је постојала смислена далекосежна културна политика која би имала за циљ да темељи и развија културу у свим њеним сферама па тако и уметност. И наравно кроз то и књижевност. Нисам љубитељ теорија завере али када нешто што се у земљи Србији ничим изазвано зове држава и влада користећи изговор пандемије преполови ионако мизерна и понижавајућа буџетска издвајања за културу, онда је јасно да је по среди криминал а не некаква културна стратегија.
Српска „вековна богата клултурна прошлот“ је имала свој не баш тако леп реверс!
Нема великих књижевних имена? Зашто?
-Да, нема. А зашто? Па умрли су! А што би се стварали и неговали? Лакше је купити ауторска права за ситне паре и у великим накладама/тиражима тискати у Кини за смешне новце и овде продавати уз велики профит штампани турбофолк. А и коме данас треба један нови Михајло Лалић, Меша Селимовић, Данило Киш, или недајбоже Борислав Пекић. О Оскару Давичу нећу да говорим. Зар доиста мислите да би данас, да се којим чудом Мехмед Селимовић појави у Србији и издавачима понуди ново дело, био штампан о њиховом трошку? Немојте бити смешни. Уосталом, Мехмеда Селимовића већина поданика, под условом да зна за њега, не цене по његовим делима већ по тврдњи да припада српској књижевности што је за првосрбијанце највећи доказ да су небески народ. Својевремено, комунисти су знали да ће своју афирмацију у свету најбоље и најлакше остварити на глобалном плану преко културе те су зато итекако неговали уметност, зато смо имали значајна и у свету признате сликаре, књижевнике, па макар били и дисиденти. Или баш зато. Дисиденти су комунистима били изузетно важни. Пандан томе данас су опскурни полтрони који доминирају на пример у репрезентативним удружењима књижевника, да не идем даље.
Или можда томе највише сами (народ а не писци) доприносимо својом националном опуштеношћу, мада би ја то назвао културолошко егзистенцијалним лењилом. Наиме реч је изгледа о томе да се у свему, па и у књижевности задовољавамо тиме да смо вековима имали богату клултурну прошлот, рекло би се завидну, па да је то довољно да ће култура самим тим бити заштићена од даљег пропадања!? Шта је неопходно учинити? Шта је нормално да писци али и обични конзументи културних садржаја предузму у циљу очувања, културне баштине, па чак и сопственог опстанка?
-Митови, мистификације, националистичко самохвалисање, доминантна је стратегија деведесетих која је у последњих 20-ак година тек нешто притајена, ниског интензитета, али у суштини ратнохушкачка, манипулативна. Културна прошлост као проверена вредност је у нас ексцес. Та „вековна богата клултурна прошлот“ је имала свој не баш тако леп реверс, скоро стопостотну неписменост народа, а богами и свештенства и то током векова, уосталом о томе сведоче путописи Дубровчана који су пролазили овим крајевима у доба Отоманске влати, којима сведоче о стању народа, о чињеници да многи калуђери нису знали „вјерују“, неки чак ни „оченаш“ а камоли нешто друго. Таји се зарад одржавања заблуда и митова уз ласкање, јер се тако најлакше манипулише масама којима годе приче о њиховој величини уз незаобилазну тезу о заверама. Стицање културе није попут природног, биолошког процеса као што је конзумирање хране. Култура се стиче образовањем, перманентним смисленим образовањем од малих ногу. А тог код нас нема, не у довољној или бар у правој мери већ се све чини да се културни ниво снизи што више. Додуше, бар декларативно постоји „свест“ о очувању културне баштине и неговању културе српског народа али нити су дефинисани стратешки циљеви нити можемо уочити било какву стратегију реализације тих политика. Уосталом, погледајте програме, или бар оно што политичке странке уображавају да су њихови политички и/или изборни програми и схватићете да они немају појма шта је то култура, да не схватају њен значај. А они су били, они јесу и они ће бити на власти, једни, други или трећи и све ће бити исто јер и да им неко којим случајем подметне смислен програм у области културе, будући да су склони корупицији, само да им неко понуди добар проценат, пренамениће Народно позориште у центар за снимање порно филмова уз образложење да ће се тиме запослити неколико тисућа/хиљада младих. И то ће образложење страначки поданици хвалити на сва уста. Присетимо се само догађаја из 2012. године када су двоје драматурга један Гебелсов текст замењујући само Хитлерово име именима лидера десетак србијанских политичких лидера понудили као програм у области културе гадским одборима њихових странака. И шта је било? Сви су их оберучке прихватили, ЛДП је тај текст ставило на свој сајт као део свог програма. И шта је било? Ништа? Наравно, након три дана колико траје свако чудо. Толико о укорењености културних модела међу Србима.
Побогу, па књига је идеално средство за потпалу „смедеревца“ у зимским јутрима
Критика је за Ваш роман „Пустиња“ рекла да је то „књига о љубави човека према продици, према жени и прему Богу, али и о љубави Бога према човеку“. “Пустиња“ истина даје одговоре и поприлично мотивише човека да размишља и, да руши табуе. Да ли се тако и Живојин Ивковић понаша у животу?
-И табуе и митове рушим. То сам вазда чинио и чиним. Тај је однос присутан на страницама свих мојих романа, у мојим колумнама. То што немам длака на језику не значи да у мени нема емпатије према човеку, народу, све једно. Дапаче. Моја се емпатија огледа у снази да човеку погледам у очи и саопштим му истину, никако лаж.
А нови роман?….
-Нисам сигуран да ли мислите на нови, управо објављени роман или на онај који је окончан или још није објављен. Мада, у оптицају је и неколико рукописа који су фази настајања. Два заправо. Ако сте се фокусирали на „Непреводиви речник синонима“ који је управо у Србији „видео светлост дана“, онда морам рећи да је он пак нешто специфично на много начина. Настајао је у протеклих скоро 15 година, то је заправо моје интимно зидање Скадра на Бојани с тим што сам ја истовремено и градио и рушио. Намеравао сам испрва да приредим збирку прича настала у периоду од 2007. године скоро до данас, мада су неки текстови инкорпорирани у тадашње приче настали и много раније. Онда у неком чудном „стваралачком“ процесу, или рушилачком, од тих прича „није остало ни камена на камену“ али је настало нешто ново, истинско, драматично – одраз мог живота у тих 15-ак година и мој дух.
Овај портал је објавио Вашу мисао у поводу 63. Међународног београдског сајма књига када сте поручили и то је имало одјека “да, док нам Матија Бећковић поручује своју истину звезда Сајма књига је извесна хероина „Задруге“ Кристина, Кија Коцкар.“ О чему то говори?
-То говори о лицемерју. И Матијином, наравно. Надахнутим говорм убеђује нас да је у српској књижевности, на српској књижевној и културној сцени све скоро па идилично, да држава изнова, сваким сајмом књига потврђује своју прврженост култури а тамо, иза ћошка нека Кија Коцкар једва одолева буљуцима затрованих припадника младе генерације и потписује им своје „књиге“. Али ни то није све, ти исти „клинци“ хрле потом да се сликају на том истом сајму са Војиславом Шешељем оптуженим за ратне злочине . И немојте да ми кажете да то Матија Бећковић не зна. Зна он али зна и да оцени и процени шта је његов интерес и како га валоризовати на сопствено задовољство и корист. На концу, да је управо тај сајам у сваколикој кризи види се и из хистеричне реакције водећих људи ЈП „Београдског сајма“ који су у беспризорном маниру Владанке Маловић, замењујући тезе, у покушају да сакрију сопствену безидејност, а што је још горе и једини интерес који поводом и са сајмом књига имају, као што је и са сваком другом манифестацијом у њиховим халама, – профит, напали Зорана Хамовића и Удружење професионалних издавача због непристајања на услове које сајам диктира. Дефинитивно, овакав сајам књига какав јесте, вашарска манифестација која је све даља како од културе тако и од књижевности, књижевника понајвише ако не рачунамо припаднике кланова уско повезаних са одређеним политичким структурама. Мада, руку на срце, овакав сајам књига одговара и већини издавача јер је то пре свега трговачка саборска манифестација којој су такозвани програми само покриће.
Ево, Ви сте пре неколико дана промовисали свој нови роман. Шта Ви као писац, очекујете овог романа, а шта од читаоца?
-Оно што сам очекивао од романа ваљда сам добио током дугог процеса његовог настајања – а имао је личну, терапеутску функцију у времену моје интимне потребе за унутрашњим дијалогом. Пишући, нарочито током 2018. године када је у овој форми настао, дописујући делове, спајајући фрагменте, сажео сам део свог живота и утицаја турбулентних, заправо трагичних 90- година прошлог века на мој живот али, дубоко сам убеђен и на животе многих. Уколико бих му се сада вратио у том смислу, морао бих да се поново вратим процесу писања, што ћи ипак да заобиђем. Уосталом то и радим са тренутним рукописима, са „Анатомијом злочина“ и већ споменутим романом „Историја једне љубави“. А од читалаца? Можда врло мало. Можда да преиспитају своје ставове, мада знам, од тога нема ништа. Када их Мехмед Селимовић није пробудио, како може тамо неки Лебрехт Гаспар?
Живот нам довољно говори. Само нисам сигуран да ми довољно добро читамо његове поруке. Тамо негде, не тако давно, многи писци верификовани су као успешни. На њима су генерације васпитаване. Данас ретко скоро никако нема њихових дела у нашим животима. Можете ли ме убедити да је неко последњих годину две дошао у библиотеку и тражио да чита Достојевског, Селимовића, Павића…?
-Апсолутно тачно уочавање. Ево, нећу много на ту тему, довољно сам рекао. Али, пре неког времена, након једне промоције водио се разговор о нашим писцима из 50-их, 60-их година и опкладио сам се да за већину њих данашња младеж не само да није читала него да није ни чула. Оптужили су ме за најцрњи цинизам. Ту, поред нас седеле су три девојке, студенткиње. Пришао сам и питао их да ли знају ко је Михајло Лалић. И наравно, нису имале појма.
Друге вредности су дошле на дневни ред! Какав то осећај ствара код писца који живи од својих књига ?А само то зна да ради?
-Сва срећа ја нисам од тих, мада признајем за своје писање сам успео да добијем у два за наше услове значајније износе. Ипак, од тога се не живи. Мени то и није било опредељење. Моје писање је било под морање, унутрашњи порив, нешто попут дисања. Уосталом, комплетан приход од мог првог романа „Пустиња“ ишао је у хуманитарне сврхе.
Ви сте живели у граду. Ваше стваралаштво живи и данас у градовима. И кад би стали на Теразије и делили бесплатно своју књигу пролазницима, сигурно би је њих, бар 50% узело. Да ли би ти се исто то десило у сеоској средини? Значи ли то да култура, или ко, није довољно одрадила своје?
-Нисам баш сигуран када су у питању мотиви градског живља. Можда би узели али нисам сигуран да би и прочитали. За сеоски живаљ знам шта би учинили. Узели би. Побогу, па књига је идеално средство за потпалу „смедеревца“ у зимским јутрима, потребно је само одцепити страницу, пресавити је пар пута и креснути упаљач, потом принети хепо коцки одложеној у пећи под ситно исцепканим дрветом. Након неколико минута у кујни ће бити пријатно. Немојте мислити да сам циник. Сигуран сам да већина становника села у ком живим није прочитала више књига него што сам ја објавио а сумњам да има оних који су прочитали више него што сам написао. Пре две године посетиоци београдског Сајма књига су уз улазнице добијали ваучере за бесплатно преузимање електронских књига, међу којима је била и мој роман „Пепелиште“, роман који вам је познат. То је требало да буде маркетиншки потез како за дистрибутера, тако и за ауторе. Требало је а није. Сада, или је мој роман тако лош, или је неинтересантан за масу или је у питању нешто треће, само знам да моји романи у понуди тог дистрибутера није порасла.
Свдедоци смо, а ли и жртве времена у коме је политика, скоро више него сам живот, присустна у медијима, па самим тим и у нашој свести. Није било другачије ни у време комунизма. Али зар то није помало забрињавајуће . Чини ли Вам се да су неки, читај народ, без обзира на стварни или умишљени положај у друштву, робови и по духу.
-Нема шта да ми се чини, то сведочим. Хајде овако. Да случајно Срби не умисле да су они јадне и невине жртве културног геноцида који се над њим врши од стране „дубоке државе“. Тај образовни деструктивни процес о којем сам и овом приликом говорио, примењује се и према другим народима, ни Немачки на пример није изузет од тога, само културна разина и утемељеност културне баштине у духу те нације без обзира на сву различитост народа који творе тву нацију, неупоредиво је снажнији од оног у нас, зато је потребно неупоредиво мање напора да се разори ионако танушна култура на овим просторима.
Има неких мишљења да је српска историја и култура и даље на удару хибридног рата заробљеници политке државе?!
-Као што рекох, не само српска култура, питање са историјом је на истој разини. Зар доиста уображавамо да смо ми, Срби, нешто посебно? То што се дешава нама дешава се и другим нацијама. Само сва несрећа је у томе што су ти процеси урупшавања на овим просторима видљиви јер су бржи, уочљиви. Дешавају се они и Немцима само спорије, тамо је немачка културна матрица, сликовито да се изразим, немојте ме буквално схватити, генетски уграђена у Немца, тешко ју је разградити неголи код нас. Да је то тако, погледајте однос Срба, и не само Срба на овим просторима, према свом класном положају. Људи који су постали класа за себе, који су имали један генијалан ,мада неуспео експеримент, самоуправљање, данас су безоблична маса која ропски ради у пеленама. И немојте никако сметнути са ума да је и то култура. О, итекако!
Шта запарво писац очекује од свог дела?
-Шта писац очекује? Доиста не знам. Могу да претпоставим. Хајде да не будем циничан и да не постављам сујету у први план.
( Foto:Privatna arhiva)
