Интервју: Александар Новаковић:НАШ ТРЕНУТАК ЈЕ ДАН МРМОТА!

Интервју: Александар Новаковић:НАШ   ТРЕНУТАК ЈЕ ДАН МРМОТА!

. Много је кукавиштва,  улизиштва ,јурњаве за трендовима а премало експериментисања са изразом, формом, жанром.

  . УКС смрди, морално и физички.

. По слову закона може оно што по разуму не бива тако да ме то уопште не чуди

. Књижевна сцена је дубоко корумпирана, баш као позориште и филм. Међу утицајнима скоро да нема часних људи.

Недавно је у издању Удружења независних писаца Србије (УНПС) објављен роман Александра Новаковића Рада, Бајин. О том, за наше актуелне књижевне прилике несвакидашњем остварењу недавно смо објавили, испоставило се добро посећен и читан осврт пружајући потенцијалним читаоцима довољно информација да га заинтригирамо да роман Рада, Бајин узму у руке и прочитају, понешто и о самом аутору. Но, као што то увек бива, уобичајени биографски, па и библиографски подаци не говоре много о личности, понекад ни о делу аутора. Зато смо решили да сталним али и повременим посетиоцима и читаоцима странице Седма сила понудимо разговор са аутором, историчарем и драматургум, Александром Новаковићем, човеком који је прилично дуго, скоро две деценију као мултимедијални уметник присутан овако или онако на културној сцени, као књижевник (прозаиста, драмски писац, песник, есејиста), драматург, музичар, доскора педагог на једној београдској академији за драмске уметности … но, како је повод књижевно дело, роман, задржаћемо се на књижевном терену.  

Оно што роман Рада, Бајин чини другачијим од већине других остварења актуелних на домаћој сцени је сурова сатира која иде до сарказма па и даље, до цинизма. Зло у њему није притом приказано као зло баналности, онако како га је конципирала филозофкиња Хана Арент, Јеврејка, избеглица из Немачке са сталним пребивалиштем у Сједињеним Америчким Државама, током суђења Ајхману које је пратила и као новински коментатор Њујорк Тајмса, али ни као харизматично зло (сетимо се плејаде негативаца као што су Гордон Геко, Ханибал Лектор, Тони Монтана, Џокер и ини изданци Холивуда) већ исконско, нагонско, без алибија, без могућности правдања тих и таквих „ликова”. Ако је нечије дело другачије од већине других остварења на србијанској књижевној сцени, извесно је очекивати да је аутор тог и таквог дела другачији. А да ли јесте, видећемо.

Седма сила: Повод овом разговору је ваш роман о Радомиру Пашићу, од милошта званг Рада, сину Николе Пашића, ипак разговор ћемо одпочети са питањем о његовом оцу, Николи Пашићу. У српском народу постоји консензус: Никола, Баја Пашић био је највећи и најсопособнији српски политичар свих времена. Његов споменик краси некадашњи Трг Маркса и Енгелса. Ипак, колико ми, заправо, знамо о њему? Као дипломирани историчар ви јесте компетентни саговорник на ту тему.

Александар Новаковић: Колико знамо о њему као грађани ове земље? Мало и површно. Пашић се поистовећује, с једне стране, са неким такозваним “демократским процватом” Србије 1903-1914 године а с друге стране са стварањем Југославије 1918. године. Но, питање је колико и како они који имају огромну одговорност, а то су историчари, интелектуалци у целини, наставници и професори, говоре о Пашићу. Већина њих је изабрала један део приче о Пашићу и тај део нам сервира а други део крије.

Седма сила: Који је тај други део који крију?

Александар Новаковић: То је прича о човеку који је издао своја, првобитно, левичарска тј. радикална начела, издао Тимочку буну и њене вође, издао идеју самоуправе која је требала да буде корен директне демократије код нас, издао све политичке партнере с којима је икад разговарао дуже од пет минута, уортачио се са најнижима од најнижих, оним који су профитирали од дечијег рада и рата. На робији, кад би пао у немилост, понашао се као бескичмењак. На слободи- као набусити демагог. Његова полиција је крваво разбијала радничке демонстрације. Његови министри су били огрезли у корупцији а његова рука у државној каси. Жмурио је на вести о ратним злочинима почињеним на Косову и у Албанији за време Првог балканског рата. Југославију је сматрао за продужетак Србије и његових амбиција. Говоримо о човеку који је Домановићев Вођа. Знате ону Пашићеву максиму: Спаса нам нема-пропасти нећемо? То је тачно, али за њих. Њихове душе не могу да се искупе, али неће пропасти јер су се обезбедили. Он не заслужује, по мени, улицу, ни спомен ни помен.

Седма сила: Где се налази Рада, Бајин у контексту вашег досадашњег књижевног опуса?

Александар Новаковић: Рада, Бајин је део моје трилогије о ратним злочинцима (Вођа), херојима (Глориоса) и корупционашима (Рада, Бајин) и са те стране се потпуно уклапа. Осећам да сам направио пун круг с нашом историјом и сад сам спреман да се бавим савременом тематиком.  Као сатирична, црнохуморна прича о татином сину који би данас држао гомилу приватних фирми и носио “наногицу” због привредних мутљавина и иживљавања над животима пешака, Рада, Бајин можда јесте лакши за читање али је његова поента горка. Пашићи су живели и живеће (нек живе, само да нас пусте на миру) али ће потомци ових “највећих Срба” наставити њихову “славу”. Кад смо код тога, један преплашени критичар је због мог завршетка романа (спомињем актуелног политичара који је изданак лозе Пашића) избегао да напише приказ књиге да се не би, не дај Боже, на тај начин сврстао на страну опозиције а против овог штеточинског режима. Он је, знате, аполитичан и неутралан.

          Боље је часно узмаћи него нечасно побиједити

Седма сила: Рада, Бајин није добро прошао код НИН-овог жирија?

Александар Новаковић: Не могу рећи да ме то чуди. Чак ни кад сам добио значајну ВБЗ регионалну награду за Вођу мене није било ни у ширем избору за НИН-а. Једна чланица жирија ме, у то време, оптужила за “историјски ревизионизам и аутошовинизам” јер сам се, гле чуда, у Вођи бавио злочинима над албанским цивилима почињеним од стране српских трупа у Албанији за време Првог балканског рата што је историјска чињеница. Ко не верује нек прочита књигу Димитрија Туцовића Србија и Арбанија. Као да сам ја крив што је, рецимо, а није једини, генерал Божа Јанковић масакрирао десетине албанских села па се данас по њему зову бројне улице и варошица Ђенерал Јанковић. А што се Раде тиче, то вероватно нико није ни читао. Ко ће читати 212 романа? Дође вам другар из неке издавачке куће, препоручи ово или оно, ви то убаците… Мало ћемо од ових, мало од оних, шопска салатица… Ја не знам стварно како изгледа наша књижевна сцена. Милсим на онај део везан за мале издаваче. Могу, по неколико аутора које сам читао а који нису имали среће с тим НИН-ом, само да наслутим да је много боља него што се чини. И још нешто: мислим да је та одбојност према врцавости, духовитости и окренутост дрвендекастом академизму један од разлога што нисам до сада био у неком ширем избору. Ново Смедерево па сад и Рада су сатирични, жестоки романи. Јел данас само Басари дозвољено да буде духовит? Ко што ми рече једна чланица жирија за роман Ново Смедерево (а да га није ни прочитала): Ја не волим ту сатирицу. Па баш ме брига шта ти волиш или не волиш! Ти си дужна да, sine ira et studio, прочиташ моју књигу. Ту, и стотине других. Ако нећеш – црта. Боље је часно узмаћи него нечасно побиједити.

Седма сила: Како оцењујете савремени књижевни тренутак у Србији?

Александар Новаковић: Наш тренутак је Дан Мрмота. Проживљавамо једно те исто у политици, друштву, књижевности. Јер – ко не памти изнова проживљава. Много је кукавиштва, улизиштва, јурњаве за трендовима а премало експериментисања са изразом, формом, жанром. Доминантне су и неупитне величине: они који напишу један роман у десет година или они који десет година пишу исти роман. Искрено верујем да постоје две категорије писаца: оних који су “среће миљеници и жирија угодници” и оних који то нису и бацају се у жрвањ. Они из прве категорије имају иза себе јаке издавачке куће а догоди се и да неко, ко зна људе у жирију, измоли понекад неку номинацију или награду за неког из мање издавачке куће, чисто ради фингирања разноврсности.  Не верујем да је „време мајсторско решето” па ће, аутоматски, оно што је добро бити награђено и трајати. Оно што ваља ће бити нагрђено и заборављено а ако и победи то ће бити у рангу приче о сусрету Џесија Овенса и Хитлера – добијеш медаљу али онај ко је “генерални покровитељ” не жели ни да се рукује с тобом. Мали пример: добио сам награду за сатиричну причу али људи нису могли себи да опросте што су изабрали мене па се вест о томе није појавила на њиховој страници. Наравно – и ја шаљем на конкурсе. Зашто? Да бих се некако провукао кроз процеп који настане кад се гложе два ривалска клана.

Седма сила: Не чини ли вам се да звучите помало огорчено и острашћено?

Александар Новаковић: Наравно. То је 100 посто тачно. Двадесетак година сам у овим водама и знам тачно све видове уцене, махинације, мита, везарења и сл. Књижевна сцена је дубоко корумпирана, баш као позориште и филм. Међу утицајнима скоро да нема часних људи. У ком год удружењу или групи да сам био ја сам га брзо напустио или из разочараности или зато што ми је намера била да заталасам ту баруштину. Моје је да пишем, шаљем, конкуришем-њихово је да ме одбијају па коме досади. И наравно да сам огорчен јер, док сам тако ја таворио неки су подобијали награде, па су налепили себи функције, платице, публику. Па су онда бдили над „правим вредностима које, авај, еродирају” а у ствари држали свећу онима који нам силују мозгове.  Не пишемо ми за фиоку ни за будућност већ за савремену публику пре свега. За кога се боримо ако не за њих? Пара нема, славе нема. То сам прихватио. Али, публике мора бити. Нема писца који воли више да га чита један човек него стотину. Признајем и то да сам „острашћен” јер уметности треба страст и посвећеност а не неки сморени писац чиновничког менталитета.

            Не кријем да не пишем за фиоку него за живе људе…                                               

Седма сила: Знате ли да сте с овим интервјуом залупили себи многа врата?

Александар Новаковић: Како оно каже Иан Дјури: Кад се једна врата затворе друга се залупе. Знам то, и баш ме брига. Шта могу да изгубим? Славу? Паре? Тобожњи углед? Ја њима немам шта да доказујем. Погледајте моју досадашњу биографију и биће вам јасно. Те људске беде избегавају да вам одговоре а камоли да вам се јаве. На Радио – Београду нисам добродошао од 2012. године. На Стеријином позоришту никад нисам ни био. Кад у позориште пошаљете текст одмах очекују да већ имате великог редитеља, познате, глумце, поделу, као да је моја дужност да будем агент, менаџер и спонзор. О телевизијама и да не причам. Налетео сам на гомилу испрепаданих слаботиња и ситних гребатора. То је мој утисак о целој тој “елити”. Што се мене тиче, боље је да лепо све те величине пропадну и да настане нешто ново. С њима нам будућности нема. Елем, моје је да радим, стварам. У ову игру улазим онако како знам – с оним што сам створио, поштено, што се за многе не може рећи.

Седма сила: А шта би урадили да добијете неко књижевно признање?

Александар Новаковић: Узео, шта друго? Зашто? Јер сматрам да сам заслужио барем нешто. Узећу, али нећу савити кичму. Бићу апсолутно незахвалан, критичан и дрзак. Не допада вам се то што сам рекао? Па, никад вам нисам рекао да ме можете купити. Ионако и сами тврдите да су награде ту због аутора а не због жирија. Не кријем да не пишем за фиоку него за живе људе као што не кријем да сам и ја жив човек и да ми требају, као и другим колегиницама и колегама, неки новац и препознатљивост али не по сваку цену. Не газим преко туђих тела да бих успео. Ако неко страда у том процесу стварања дела и конкурисања, то сам само ја. Барем нисам лицемер и имам своје црвене линије. На крају крајева, постоје неке гадне манифестације на којим никад не бих учествовао и награде за које никад не бих конкурисао, надасве оне које долазе из кухиње УКС – УКС клана. 

Седма сила: Када сте већ споменули УКС, нужно се намеће питање: шта им то замерате?

Александар Новаковић: УКС представља мастодонта из прошлости. Ухлебље некадашњих и садашњих канцеларчића, Пера Писара из административног и Алекса Жуњића, среских шпијуна, лоших књижевника и још горих људи. УКС смрди, морално и физички. Оно је себе дезавуисало с почетком националистичке еуфорије осамдесетих и никад није клекло и молило за опроштај. Ја га не бих чак ни називао Милошевићевим УКС-ом. То је режимски УКС као што је Политика увек била режимска. Отирач за сва времена.

Седма сила: Или, хајде да га још допунимо и са: зар СКД није алтернатива? Можда и решење?

Александар Новаковић: СКД се чинио као решење, привукао је почетком овог века гомилу млађих писаца (инцлудинг ме) у своје редове али је СКД пао на првом великом испиту: није се заузео за свог члана кад се водила харанга против њега и није много урадио ни за положај својих чланова а у односу на немуштог министра културе и информисања Тасовца (и оног пре њега – Брацу Олдтајмера Петковића) се поставило бескичмењачки, као да је (а исту зграду деле – лоша карма, фенг шуи, како год) УКС. Мени се то смучило и напустио сам то неславно друштво након свог краткотрајног чланства. Напомињем да нисам био једини у томе али, бунтовници су, чујем, кренули да се враћају у СКД. Треба регулисати списатељски стаж, узети ћагу, под старе дане конкурисати за националну пензијицу, разумем све али не оправдавам ништа. Вратите ми СДК (служба друштвеног књиговодства), пустите СКД. На крају крајева, и они су, као и УКС, поклекли пред овим режимом а немали број чланова оба удружења је или “аполитичан” или у спрези са режимом, на функцијама од “националног значаја”.

Седма сила: Добро, та два, слове за репрезентативна удружења, јесу одраз стања у списатељској бранши, има ли спаса српској књижевности и где га видите, ако га уопште видите?

Александар Новаковић: С те стране, процентуално, у односу на број чланова, СКД стоји боље. Једноставно, окупљају квалитетније писце него УКС и просек година им је мањи али их је и бројчано далеко мање. Кад говоримо о уваженим члановима ја морам да споменем два уважена члана УКС: Војислава Шешеља и Горана Весића, које не треба посебно представљати другачије него есенцију отрова који убија ову земљу. Са таквим члановима УКС не мора да брине за своју подрепашку будућност. Оба удружења, кад се све сабере и одузме, нит су репрезентативна јер велики број ауторки и аутора није у њима, нити су једина али по слову закона јесу. Додуше, по слову закона може оно што по разуму не бива тако да ме то уопште не чуди. Чињеница да само ова два удружења имају посебни статус избацује сва остала удружења из игре које има једноставну поруку: Све што није из Француске 7 то не постоји. Dоwning Strееt 10 за Британце – Француска 7 за нас писце? Па, неће моћи. Пада ми на памет сцена свеопште ауторско-критичарске оргије из Разбијања Милоша Живановића. Е, то се, у пренесеном значењу, дешава на тој адреси. Знате како се каже: Шта се догоди у Француској 7 остаје у Француској 7.

Гледе спаса: има га, у смислу да ће увек бити довољно квалитетних списатељки и списатеља. Биће библиотека, књижара, наћи ће се ту паметних ствари. Наравно, за оне који желе да траже. Проблем је што неће бити довољно квалитетних критичара и много начина за веће популарисање јер монополи издавачких гиганата плус чаршијска атмосфера коју сам споменуо плус националистички приступ уметности не нуде ништа добро. Као културни простор ми, бивши Југовићи, кад се саберемо, имамо шта да понудимо. Али, као зараћени бантустани-ништа осим национализма малих разлика и жабокречине. Е, управо у том ширењу преко граница завађених балканских феуда ја видим неку бољу будућност исписану на нашем, заједничком језику, звали га овако или онако.

Podelite sa drugima:

Povezani članci