ДЕДА

„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси

 Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ: 

Када сам био у Дединој близини осећао сам чудно двојство: ничега се нисам плашио што је долазило из света као рална или прецењена претња и увек сам имао благу језу изнутра да сам нешто скривио што Деда прећуткује али ће ме дотући када ми саопшти и предочи колико сам се огрешио о вредност заштите коју ми својом фигуром и невидљивом снагом пружа!  Био сам тада мали и рањив, незрео и отворен за све што може да протутњи или само проструји раздраганом упијачу живота и грешних мисли. Када сам га испраћао нисам више био дечак, био сам још увек страшно млад. Тада сам знао да ми је оставио баш то што без њега никада не бих стекао, рекао или достигао. Без обзира какав сам рођен и какав бих у окуржењу друштвених услова, културе, религије и идеологије постао. Оставио ми је укус неустрашивости од света и зебњу преиспитивања због свега што чиним и што би он могао да сазна тамо где је отишао, на небо, мени свеједно да ли у рај или пакао, забринут због њега, ако не стигне тамо где га видим и где за мене и данас јесте.Живим без њега са аманетом. Свакако, никако, живим и ћутим о свему о чему мушкарци одгајени у дединој авлији по правилу ћуте. Болећив према себи на оним местима на којима би Деда подвикнуо,  немилосрдан према редовној људској слабости која из мене проговара у тренуцима које је Деда чинио “непоновљивом лакоћом постојања” коју сам без њега, негде, уз пут, изгубио. Али, добар сам. Трајем, лајем, не застајкујем. Чувам га од онога чега се он није плашио и страхова од којих је мене ослободио: чувам га од гадости света и беде којом их сабраћа дорађују. Свашта је преживео, само му недостају извештаји о томе како је све што смо за себе и свет учинили унапредило оно чега се стидео због других и гадио зато што ћутке гледа и пристаје. Чувам га и од нутрине којој све више недостаје оне његове чврстине. Зашто га помињем у попису “лоших страна ствари”? Зато што ми је лакше да ту страшну истину о себи кажем ноћи и хартији него да пристанем на могућност да је Деда сазна: да се више не занимам и не стрепим због онога што ме изнутра опомињало на опрез и обзире а да сам, као да ме бака одгајала, почео да се плашим света и људи иако не доприносим да чине то што чине и што ме и поред његове нежне небеске бриге, у годинама зрелости, почело да страши. Сироти мој Деда, у вечности је дочекао да га унук обрука. Тако је, како је.