Аутор: Хана Казазовић
Питају се многи зашто помагати некоме ко је покушао сам себи одузети живот. У моменту кад сам видјела ту дилему, схватила сам да то мени уопште није дилема. Зато пишем ово, можда некоме пружи увид у другачији начин размишљања и објасни зашто .
Не мислим да је одузимање властитог живота рјешење било каквог проблема. Али знам да се многи повремено нађу у таквој ситуацији да им се чини како ништа у њиховом животу нема смисла и како нема теорије да се ствари поправе. Депресија је такође чест узрок таквим размишљањима, али не депресија у смислу како се код нас врло често доживљава – оно као «сјебан сам и није ми ни до чега». Депресија је веома тешка болест и захтијева стручну помоћ и ко се икада срео са неким ко болује од ње зна о чему говорим.
Људи који се нађу у ситуацији да пожеле себи одузети живот најчешће требају помоћ. Гледала сам феноменалан ТЕД говор човјека који је пензију зарадио као полицајац на мосту у Сан Франциску. То је мост који самоубице често одаберу и његов посао је био да их спашава. Његова прича је врло инспиративна и помоћи ће вам да схватите колико често је у ствари њима потребно да их неко чује и схвати и да им пружи руку и другу шансу. Само 2 пута није успио, а многи које је спасио су наставили са животом извукавши се из своје црне рупе.
Постоји ту још једна ствар – имамо људе који убију неког и који добију затворску казну од xy година. И њима дајемо другу шансу, након што изађу из затвора. Дајемо им могућност да се покају и да наставе са својим животом. Зашто онда неко ко је покушао само себи одузети живот не би добио другу шансу? Мени је то неки минимум који можемо учинити за друго људско биће које својим чином показује да му није добро и да му треба помоћ.
Знам да религије осуђују овакве чинове и да изопћују људе који дигну руку на себе. И не слажем се са тим уопште. Вјероватно због тога што ја мислим да је особа која себи пожели одузети живот обољеле душе и не види други излаз, те јој треба помоћ. Једнако како неком ко болује од животно опасне болести треба помоћ па га лијечино разним лијековима. Такве особе не можемо третирати као сасвим нормалне људе који су у стању разумно размишљати и који су ето онако, из обијести одлучили подићи руку на себе.
Ја их жалим и посматрам као људе који су у невјероватној патњи и боли и вољела бих им помоћи. А не да их, након свега још и кажњавамо због тога.
О томе каква је траума самоубиство за оне који остану иза особе која је дигла руку на себе мислим да је сувишно говорити. И тога се конкретно дотакао Кевин Бриггс у свом ТЕД говору. А 100% могу гарантовати да нико од самоубица не жели нанијети бол онима који га воле и које он воли. Њима је циљ само себе ослободити бола којег не могу поднијети и са којим се не могу носити.
Ако постоји бар 1% шансе да неко ко тренутно не види смисао у наставку живота исти пронађе у људима којима је стало до ње(га), мислим да свака помоћ итекако има смисла. И да се вриједи борити за сваку особу.
П.С. Говор који спомињем можете погледати у наставку. Има домаћи превод.
Извор: cyberbosanka.me
