За Таблоид пише Владо Драгићевић, некадашњи помоћник начелника Ресора државне безбедности Србије у мандату Јовице Станишића, и 12 година начелник Управе за односе са страним службама у БИА. Био је и члан Савета за националну безбедност у Влади премијера Зорана Ђинђића. У овом броју описује стратегију америчке олигархије да сталним вођењем рата згрће профит и дави друге народе, о чему сведочи и сукоб у Украјини
Владо Драгићевић
Недавно је колумниста агенције РИА Новости, Александар Кроленко, рекао да то што рат у Украјини постаје све дужи и свеобухватнији, то он за америчке политичаре и бизнисмене постаје уноснији и профитабилнији.
Како конфликт у Украјини периодично сплашњава и нараста, а мировни разговори и договори између руског председника Путина и лидера Западне Европе (Меркелова и Оланд) постају делотворнији, ваља погледати економске играче и интересе којима овакав сукоб доноси корист, те како се све ово може упоредити са ситуацијом у Сирији, Либији и Ираку.
Док се, са једне стране, демонизира један непријатељ, било да је у лику Путина, када је у питању ситуација у Украјини, Асада у Сирији, Гадафија у Либији или Садама Хусеина у Ираку, са друге, нико не обраћа пазњу на суштину. А то је, како играчи ван тренутне сцене, могу искористити овакве конфликте како би осигурали своје политичко-економске циљеве и дошли у прилику лагане и уносне експлоатације нафте, натурања катастрофалних новчаних дилова и зајмова од стране ММФ-а, те директно утичући на рушења појединих режима који могу негативно утицати на њихов империјални и економски интерес.
У случају Украјине, западни медији листом покушавају да демонизују руског председника Владимира Путина због анексије Крима, пренебрегавајући једну другу “корпоративну анексију” Украјине. А то је анексија од стране америчких компанија Монсанто, Кардзил и Шеврон, за које ова земља представља рудник злата и профита, када су у питању агро-бизнис и експлоатација енергената.
Украјина се од давнина сматра европском “корпом хлеба”.
Њен пољопривредни потенцијал (једна трећина европског пољопривредног земљишта) представља идеално подручје за стицање огромног економског богатства, док се у земљу, истовремено, увози и нова политика затрованог земљишта производњом ГМО хране,
Инвазија Ирака, 2003. године, показала је сву безобзирност америчких компанија. Мотиви за овај рат су били искључиво економски. Америчке мега-корпорације су добиле ексклузивно право да обнове земљу коју је војска те исте државе уништила. Остварен је огроман профит. Само фирма Халибуртон је, на основу овог рата, профитирала са 39.5 милијарди долара.
Нешто слично се десило и у Либији. Од “веома важног ” савезника, режим Муамера ел Гадафија се, за само неколико година, претворио у непријатеља САД. Оне су све време тврдиле да је инволвираност НАТО у Либији имала, пре свега, хуманитарни циљ (у нашем случају се то звало “Милосрдни анђео”), док је већина аналитичара отворено говорила да је то рат за нафту и заштиту глобалног монетарног система.
План новог арапског пролећа у Сирији су такође били интереси везани за нафту, а никако хуманитарна брига. На основу података који су накнадно били откривени, јасно се види дугогодишња жеља САД и њених западних савезника за обезбеђивањем контроле нафте и њеног транспорта на Блиском Истоку.
Па шта је то што поспешује овако ирационалне потезе? Ништа друго до финансијска потреба и хладна економска рачуница. То је рачуница банкара са Вол стрита да остваре већи профит усред глобалног економског успоравања, проузрокованог капиталистичком хипер продукцијом.
Седамдесетих година прошлог века, Совјетски савез је био први у свету по производњи енергије. Већи део је одлазио за домаће потребе, или је дистрибуиран другим социјалистичким земљама на основу бартер аранжмана. За то време, Западна Европа је зависила од арапске и иранске нафте и гаса који су им продавале америчке и британске монополистичке фирме. Када су раних осамдесетих година, банке Немачке и Француске одлучиле да финансирају совјетски пројекат гасног тока, режим Роналда Регана је отворено покренуо кампању како би се овај пројекат саботирао. Међутим, САД то нису успеле и Европа је добила гас.
Поставши капиталистичком земљом након пропасти Совјетског савеза, Руска федерација на сваки напад на њен валутни систем одговара девалвацијом рубље, стварајући панику у нафтној индустрији Запада.
Наравно, САД, по ко зна који пут, одговарају ракетама и бомбама, нападајући Ирак, који је већ патио под санкцијама које су му увели Американци. Државни секретар САД, у то време, била је Медлин Олбрајт, која је, не трепнувши, тада признала да су санкције Ираку убиле 567.000 ирачке деце, али да је “ова цена била вредна оваквог потеза”.
Пентагону је потребно да заштити и, уколико је то могуће, увећа свој буџет, који је, у 2016. години, доживео одређена кресања.
Амерички генерали желе да НАТО прошире на Исток и доведу америчке трупе на територију некадашњег Совјетског савеза. Војно-индустријски комплекс жели већу продају оружја Источној Европи, а тренутно, Украјина им је идеални партнер за то. Амерички банкари и политичари знају да рат и кризе споља убацују капитал у САД-е, смањују дефицит, подижу долар и најзадуженију нацију одржавају у центру банкарског система света. Америчко тржиште не познаје Евроазијску унију, блок БРИК, Афричку унију и др.
Вашингтон, било да њиме владају Демократе или Републиканци, жели рат, а не мир. Након 11. септембра није било једног јединог дана, а да се негде није ратовало.
Чињеница је да специјалци САД, било јавно или тајно, оперишу у преко 130. земаља.
САД једноставно не желе постојање суверених, независних влада. Њихов основни циљ је глобална доминација којој се нико не може супротставити, а ратови су само средство да би се ови циљеви и могли остварити. Они су, дакле, изузетно профитабилни; а лобију америчких “ратних” банкара потребни, док је мир анатема.
Да ли то онда САД покушавају да отму руско благо и “балканизују” Украјину, као што су то учинили са некадашњом Југославијом, а све да би је лакше контролисали. Кијев је постао легло припадника ЦИА, ФБИ-а и америчких специјалних снага, а амерички званичници као Џо Бајден, Кери, Викторија Нуланд и Џон Бренан, парадирају преносећи туђа наређења.
Различити играчи имају и различите мотиве. Понекад, они се не преплићу; у другим ситуацијама разилазе. Национално-безбедносни интерес Москве је јасан. Безбедносни циљеви Вашингтона такође, само што је помало нејасно како у било каквом разумном смислу, они могу бити везани за националну безбедност САД. Они који Ујка Сема гурају у конфронтацију због пуког профита, не могу више прикривати то што стварно желе.
Хладни рат се није завршио пропашћу Совјетског савеза, будући да га није покретала само нетрпељивост према социјализму, већ и интерне контрадикторности самог капитализма. Он овакву праксу оправдава као “креативни деструктизам”. У време очигледног лаганог одумирања, америчка монополистичка класа и њен државни апарат морају уништавати, како би преживели.
