Удружења новинара морају да рехабилитују Марковића

Пише: Владан Динић:

Хоће ли коначно бити рехабилитован Мирослав Марковић, новинар Експреса, чији је потпис био испод текста “Ћурувија дочекао бомбе” – после којег је Славко убијен?!

Папир, истина, најчешће трпи све, али… Зато, овом приликом бих покушао да бацим, ново светло на текст анатемисаног колеге Мирослава Марковића из “Експрес политике” (тада високотиражног дневног листа који данас не излази) кога су многи, због објављеног текста, неколико дана пре убиства у “Експресу” – ЋУРУВИЈА ДОЧЕКАО БОМБЕ, разапели на крст срама, као човека који је наводно – текстом у новинама – призвао убице Славка Ћурувије да га монструозно ликвидирају?

Припремајући грађу за књиге које ћу, надам се, да ускоро објавим “Исповест мафије” и “Истина о 5. октобру”, дошао сам у посед неких докумената и информација које су за многе тајна, а између осталог и ОРИГИНАЛНОГ ТЕКСТА новинара Мирослава Марковића, са радним насловом – “Перфидност и бруталност издаје”, предатог уреднику “Експреса” и ТЕКСТА КОЈИ ЈЕ ОБЈАВЉЕН, истина са потписом новинара Марковића – “Ћурувија дочекао бомбе”.

Не баш претерано пажљивим читањем, уверићете се да су текстови (оригинал и оригинал фалсификата слични, али не и идентични, да је Марковић много тога написао, али “неко други још више дописао” и да је јасно, да објављени текст није дело само Мирослава Марковића, него и још неког, али кога?

Па, по хијерархији у новинама, могуће је да то “буџење” дело уредника-редактора, или, што да не – због важности коментара – и самог главног уредника “Експреса” у то време!

Можда ће Веран-Алек комисија и то да утврди, јер, мислим, било би важно да се зна истина и о том анатемисаном тексу “Ћурувија дочекао бомбе”,а не да се (не)оправдане критике свале само на леђа новинара Мирослава Марковића.

Зарад, истине, иако ће то продужити овај текст, објављујемо и “оригиналан текст” и “оригинал фалсификата” тог текста, па ко схвати – схватиће…

Објављен текст у Експресу:
Ћурувија дочекао бомбе
Фалсификат Оригинала

Већ тринаест дана нацистичка НАТО армада сеје товаре смрти по Србији и Југославији. Тринаест дана под врховним заповедништвом вашингтонског „болесника рата Адолфа Клинтона и његових, европских „гаулајтера” Блера, Ширака, Шредера…мучки, ноћу и из све мање безбедних висина траје убијање недужних грађана Србије, прогон и права хуманитарна катастрофа житеља Косова и Метохије, разарање фабрика болница, мостова цркава, школа, дечјих обданишта…Исто толико дана траје и брутално, цинично и дрско гажење и „убијање“ свих међународних конвенција и норми, права и правде. Рушење Организације уједињених нација и свега на чему је почивао свет.

У овој ситуацији мудро су заћутали сви они који се још “од пре Косова”, док је лудило Новог светског поретка у крви растурило претходну Југослаију “знали” да су “Срби искључиви кривци” и као такви, “треба да буду, а ако је могуће и “бомбардовани”, који су “знали да су “Срби криви” и за Маркале, и за Улицу Васе Мискина и који су, сходно томе, тражили још “жешће” санкције за Србију. Који су од почетка споља инсцениране кризе на Космету “знали” да су шиптарски сепаратисти и терористи “у праву”…И који су све време, тражили и прижељкивали “бомбе за Србе”, ћуте и “амбасадори добре воље”.

Је ли то она “перфидност издаје” о којој је, приликом оснивања Комитета универзитетске левице Југолсавије, у новембру прошле године говорила др Мирјана Марковић, председник Дирекције ЈУЛ-а? Је ли то био тренутак када је “издаја достигла највишу тачку”, како је рекла професор Марковић, објашњавајући да “издаја није увек и неизоставно била директна и брутална”, па наставила:

“Као што је, на пример, мени изгледало пре неки дан када ми је у ЈУЛ-у власник једног београдског дневног листа рекао да подржава Сједињене Америчке Државе у њиховој жељи да бомбардују Србију и да ће бомбардовање Србе научити памети”.

Реч је, дабоме, о Славку Ћурувији, који је преко “свог” листа “Дневни телеграф” учинио заиста све што је “било потребно” како би се “демократском Западу”, а и “заблуделим Србима”, објаснио како треба да се “дозову памети” и окрену се будућности која је, јасно, “на западу”. Када је потом тај исти “слободар” Ћурувија дошао под удар Закона о информисању, али и под удар других закона земље у којој живи, скоро да је до самог Клинтона стигао вапај за помоћ против “диктатуре у Србији”.

Диктатура у којој народ, на безброј избора, слободно бира своју власт и “диктатуре информативног мрака” у којем је поред његовог “Дневног телеграфа” излазило сијасет тобож слободних и независних новина у којима се горе говорило о Србији и српском народу него на Си-ЕН-Ену у најбољим данима!

Данас, када те жељно очекиване и призиване бомбе убијају Србију, издајници ћуте.

Ако чекају да Срби и Србија буду покорени, узалуд чекају. А, ако су се надали да ће њихова издаја бити заборављена, узалуд су се надали.

Мирослав Марковић

Оригиналан текст новинара Мирослава Марковића, предат уреднику “Експреса”:
Перфидност и бруталност издаје
Оригинал фалсификата

А све то, како гласи „објашњење“ болесних и повампирених нацистичких умова најмоћније силе света, и њених европских вазала да би Југославија, Србија и Срби били „кажњени“ зато што не желе да пристану на безочне и бестидне ултиматуме и да се добровољно одрекну дела своје територије, не желе да устукну пред терористима и бандитима и не пристају на окупацију. Што не желе да се одрекну своје свете земље Косова и Метохје ни по цену тих злочиначких и безумних бомби, које, ето, већ тринаест дана покушавају оно што ником у историји није успело, да их покоре.

Бахати, сулуди и свакодневно изложени све већим губицима, а суочени са, за њих непланираним и могло би се рећи шокантним јединством Срба, не само у земљи, него и у дијаспори и отпором који Срби пружају “на живот и смрт”, чак и ти болесни, патолошки вашингтонско-лондонско-париски творци и подржаваоци шиптарског тероризма и бандитизма и убице читавог једног народа као да почињу да схватају да их је, изгледа, по “српском питању” неко обмануо.

Због тога, ваљда, од када траје злочиначка, нацистичка агресија на српски народ и српску земљу, домаће “коперативне снаге”, пробрани “савезници” и некад тако грлати промотери “демократије”из земаља одакле данас по Србији шаљу товаре смрти или ћуте као заливени, или из безбедних “демократских” осматрачница у иностранству, грицкају “поштено зарађену” шаргарепу и чекају свој тренутак. Погибију и окупацију Србије!

И навијају, наравно, “за успех и победу” Адолф Клинтоновог оружја.

Док свакодневно и поносно и уздигнуте главе грађани Србије и Срби,и старо и младо, на трговима градова, без страха од НАТО стрвинара пркосно се злу супротстављају игром и песмом, и још пркосније проглашавају себе за мету светским злочинцима, дотле домаћи „поборници америчке демократије силе“ подмукло ћуте и чекају да „савезничке бомбе – Србе науче памети”.

О издаји и издајницима своје земље и свога народа је, дакле, реч. Без обзира колико били малобројни и колико ће бити презрени! О тобожњим „хуманитарним“, „невладиним“ организацијама „хелсиншким одборима“ „Београдским круговима“, „фондовима за хуманитарно право”, тобож независним и слободним медијима…

Ваљда сматрајући да су “задатак извршили”,од почетка злочиначке НАТО агресије на Србију,“мудро су заћутали“ сви они који се још „од пре Косова“ док је лудило Новог светског поретка у крви растурало претходну Југославију“ знали“ да су Срби искљућиви кривци”, и, као такви, „треба да буду кажњени“, а ако је икако могуће и „бомбардовани“. Који су знали „да су „Срби криви“, и за Маркале и за Улицу Васе Мискина и који су, суходно томе, тражили још „жешће“ санкције за Србију. Који су,од почетка споља инсцениране кризе на Космету „знали” да су шиптарски сепаратисти и терористи „у праву”… И који су, све време, тражили и прижељкивали „бомбе за Србе”. Ћуте и „амбасадори добре воље”, као Ђорђе Балашевић, кога је лично „устоличила“ Садако Огата.

Ћути пред „убијеним“ новосадским мостовима. Ћуте „слободоумни“ коментатори и карикатуристи, Церовићи, Жарковићи, Бурзани, Коракси. Ћути још „слободумнији” писац и описивач „српских злочина“ Видосав Стевановић, у чијем родном Крагујевцу злочинци поново убијају већ једном побијену децу у Шумарицама.

Је ли то она „перфидност издаје“ о којој је, приликом оснивања Комитета универзитетске левице Југославије, у новембру прошле године говорила др Мирјана Марковић, председник Дирекције ЈУЛ-а? Је ли то био тренутак када је „издаја достигла највишу тачку”,како је рекла професор Марковић, обшњавајући да „издаја није увек и неизоставно била директна и брутална, па наставила: „Као што је, на пример, мени изгледала пре неки дан када ми је у ЈУЛ-у власник једног београдског дневног листа рекао да подржава Сједињене Америчке Државе у њиховој жељи да бомбардују Србију и ће то бомбардовање Србе научити памети.“

У излагању др Мирјане Марковић, наравно, реч је била о још једном од оних који данас, када су му се оствариле „жеље“ да Србија буде бомбардована, ћути у својој мишјој рупи. Реч је, дабоме, о Славку Ћурувији који је преко „свог“ листа „Дневни телеграф“, учинио заиста све што је „било потребно“ како би “демократском западу”, а и “заблуделим Србима” објаснио како треба да се “дозову памети” и окрену се будућности која је, јасно “на западу”. Када је, потом тај исти “слободар” Ћурувија дошао под удар Закона о информисању, али и под удар других закона земље у којој живи, скоро да је до самог Клинтона стигао вапијући за помоћи у “борби против” “диктатуре у Србији”.

„Диктатуре“ у којој народ на безброј избора, слободно бира своју власт и „диктатуре и информативног мрака“ у којем је, поред “његовог” “Дневног телеграфа” излазила сијасет тобож слободних и независних новина у којима горе говорило о Србији и српском народу, него на Си-Ен-Ену у најбољим данима!

Данас када те жељно очекиване и призиване бомбе убијају Србију, издајници ћуте.

Ако чекају да Срби и Србија буду покорени, узалуд чекају. А ако су се надали да ће њихова издаја бити заборављена, узалуд су се надали.

Мирослав Марковић

Изјава Мирослава Марковића, новинара “Експреса” у СУП-у Београд, 15.01.2001.
На сугестију главног и одговорног уредника додато је име Славка Ћурувије!

“Пре НАТО агресије на Србију и за време агресије, као новинар коме је био посао да коментарише појаве у земљи и око земље, између осталих коментара дана 05.04. 1999. године, 13 дана од почетка НАТО агресије написао сам коментар који је објављен под насловом “Ћурувија дочекао бомбе”, а што није наслов који сам ја у оригиналу предложио, предлог наслова у оригиналу био је “Перфидност и бруталност издаје”.

Текст је у оригиналу има 4 куцане странице, од чега је објављено, отприлике, половина. У тексту су коментарисане и критиковане, односно морално је приговарано свима онима у такозваним независним медијима и из тобож невладиних организација, који су месецима пре, а нарочито неколико месеци пред НАТО агресију, практично подржавали и у својим новинама објављивали своју подршку земљама које су претиле да изврше агресију на ову земљу, које су нам пре тога заводиле санкције и које су по сопственим признањима своју пропаганду пласирале о свом трошку у нашој земљи. Та пропаганда која је иначе у Србији неометано објављивана и није била забрањивана нити онемогућавана на било који осим по казни за лажи по Закону о информисању.

За мене, међутим, као новинара коментатора и патриоту, они нису били нити су могли да буду недодирљиви, односно “Свете краве” чији рад и понашање не би могао бити критикован. Ја сам то у име, пре свега својих патриотских осећања и у име грађана Србије и читалаца чинио. Критиковао сам дакле све јавне личности који су се јавно експонирали и деловали супротно, по мом мишљењу, интересима моје државе и мојег народа. Сматрао сам и сматрам то својим правом на мишљење, и својим људским правом.

У поменутом тексту “Ћурувија дочекао бомбе” приговорио сам онима за које сам сматрао да су били најекспониранији и који су практично својим деловањем и писањем, ширећи дефетизам и безнађе, а славећи и хвалећи силу и моћ оружја, које је тада, када сам писао текст већ убијало српску децу и рушило ову земљу и ускратио им право да тада ћуте и понашају се као да ништа није било.

У рукопису текста поменуто је више имена, а на сугестију главног и одговорног уредника “Политике експрес” додато је и име, (сад покојног) Славка Ћурувије. Ни, што се њега тиче, није било ништа спорно, јер сам читао такође и “Дневни телеграф”, а читао сам и недемантовану тврдњу да се залагао за бомбардовање Србије (скоро годину дана пре агресије) и да је изјавио како ће то бомбардовање “Србе научити памети”. У то време кад су бомбе падале, сви они су ћутали. Текст је изашао 06. априла 1999. у “Политици експрес” са измењеним насловом и упола скраћен, а од у рукопису наведених имена остао је пример и име само Славка Ћурувије.

Зашто је наслов промењен и зашто је текст скраћен то најбоље зна тадашњи главни уредник Ђорђе Мартић, а ја сам то сматрао, како се иначе у дневним новинама сматра, њговим дискреционим правом. Иначе, што се закључка у објављеном тексту тиче да Срби и Србија не могу да буду покорени, а да они који су практично навијали за агресоре, као што је то увек бивало у српској историји, не смеју бити заборављени. То бих, дакле, и данас написао.

Што се тиче несреће и трагедије која је задесила Славка Ћурувију 5 дана после објављивања текста, то у везу једно с другим могу да доведу само злонамерни и нечасни људи, који на један људски недопустив начин злоупотребљавају једно неразјашњено улично убиство у политичке сврхе. Са индигнацијом одбијам било какву примисао да сам и у рукопису, као и у објављеном тексту, што се тиче пок. Славка Ћурувије имао ишта друго на уму осим онога што је написано. О самом убиству знам само онолико колико је штампа о томе известила.

Прилажем фотокопију оригиналног рукописа поменутог коментара.

То је све што имам да изјавим у вези овог догађаја, изјаву сам гласно диктирао на Записник, признајем је за своју и као такву потписујем.

Изјаву дао: Мирослав Марковућ
Записничар: Светлана Гуњић
Изјаву узео: ст.заставник

Изјава Ђорђа Мартића, главног уредника “Политике експрес” у СУП Београд, 18.01.2001. на околности убиства Славка Ћурувије
Наслов “Ћурувија дочекао бомбе” лично сам дао

Првих дана априла 1999. године у разговору са директором “Политике АД” Хаџи Драганом Антићем речено ми је да би у листу “Политика експрес”, на чијем сам челу тада био као главни и одговорни уредник требало да се појави коментар јавно саопштене чињенице да је господин Славко Ћурувија у разговору са председником дирекције ЈУЛ-а госпођом Миром Марковић рекао да Југославију треба бомбардовати.

Како је реч о уобичајеном професионалном коментарисању јавних потеза, јавних личности, прихватио сам ту сугестију и о њој разговарао са коментатором листа Мирославом Марковићем.

Марковић се сложио са иницијативом и написао текст који је објављен са незнатим скраћењем у духу професионалних правила и са опремом, тј. насловом који сам дао лично.

Са господином Ћурувијом сам имао професионалних контаката и чак смо сарађивали док је он био на челу “Дневног телеграфа”, а ја био уредник унутрашње рубрике у листу “Политика”. О убиству господина Славка Ћурувије информисао сам се само из јавних гласила, односно телевизије и штампе.

То је све што имам да изјавим, изјаву сам гласно диктирао, иста ми је прочитана и као такву је потписујем.

Изјаву дао: господин:Ђорђе Мартић
Записничар: Огњеновић Дејан
Изјаву узели: ст. заставник Милосав Спасојевић
ст. Заставник Госић Зијад

Изјава Мирослава Марковића и Ђорђа Мартића у СУП-у Београд

Podelite sa drugima: