Пише: Горанко Ђапић:
Погледи: Рат “изабраних” за уништење хришћанске цивилизације: да ли је Европа уморна од америчког насиља у Украјини?
Упркос галами европских петоколонаша, видљиво је да је Европа уморна од америчке иницијативе у Украјини. Јер, једно је јасна чињеница. Гину Европљани у Европи! Извесно је да трпе значајни послови. Америчка ларма није нимало изазвала срчане реакције. Далеко је све од неког одушевљења. Има ли назнака спознаје како се погубна и истински антиевропска политика води? Мада опрезно, то избија у траговима и све више видно забринуто. Пољска не показује никакво одушевљење. Штавише, пита како ће против Немачке и Русије и зашто би била поприште опасног рата. Какав је њен национални интерес у свему томе!? И шире наравно, у целој Европи, то је кључно питање. Шта се све може неповратно изгубити и ради кога, пита се у својој анализи социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године…
Изабрани нису још постигли коначни циљ. Основна сметња им је чињеница да није уништена Русија раширена на простору од Пољске до Тихог оцеана у највећем резервоару природних богатстава на свијету. Такођер, подозрење увелико изазива и опрезна и промишљена Њемачка, чија индустријска моћ претпоставља и већу политичку моћ. Њемачка једноставно мора успоставити партнерске односе са Русијом, јер управо у томе лежи будућност и Русије и Њемачке, а морамо додати у том контексту – и читаве Еуропе у цјелини. Од Антлантика до Тихог оцеана.
Ту моћ која би имала велику економску и културну будућност, штавише моћ Нове ренесансе, настоје изабрани да униште по сваку цијену. Отуда се рани у Украјини не дозвољава да зацијели. Гура се у игру лажне проамеричке недемократске творевине ЕУ, као лажна алтернатива стварно федералистичкој уређеној Еуропи на демократским основама. Ваља једно јасно знати. Потпуна је заблуда да ће злочиначка политика ФЕД-а бити напуштена. Док и мало буде шанси да се криза у Украјини стално наново разбуктава и док раст жртава буде пожељан у жељи за трајним рађањем мржње између два словенска народа друштво из ФЕД неће одустати.
Циљ те мрачне игре је вишеструке природе. Прво треба увући Русију у дужи сукоб у њеном властитом дворишту и удаљити је од мира неопходног за стварање много значајнијег економског просперитета. Ваља обесхрабрити могућне инвеститоре. Потом, што хитније изолирати Русију од Западне Еуропе и тако створити предуслове за располућење стварног еуропског јединства. Тиме ће Еуропа у цјелини претрпјети штету и бити ослабљена. Тако би свака могућност еуропске ренесансе била онемогућена. Остало би учинило вријеме и исламски фашисти.
Финанцијска олигархија је отворила још један фронт. Тобоже самоникли борци идила разбили су Ирак. Циљ је био да се најбогатија нафтна поља око Киркука ставе под контролу стратегијског партнера исламских фашиста. Надаље њих ваља јачати, а не наводно обуздати са 175 маринаца. Ангажман калифа Ердогана је очигледан. Свака идеја о толератним владама у исламским земљама настоји се одагнати. На широком појасу исламског свијета партнерство са фашизмом треба осигурати изворе нафте. Једном ријечју – вама Калифат до вијека, а нама нафта док је има!
Тако би се омогућило да се поврати монопол над енергентима блокадом извоза руске нафте. И Запад Еуропе и цијели свијет учини енергетски зависним. То би била моћна политичка полуга.
Једном ријечју – сада или никада.
Сваког дана када страда неко село у руској ,,источној Украјини” ваља показати пад руског угледа , у самој земљи и у свијету. Коначни циљ те крваве игре је покушај да се Русија учини непоузданим партнером и да се одвоји од партнерства и у Еуропи и у Азији, особито са Кином и Индијом. Ако, напокон Москва процијени да ова вјечита рана почиње да подрива њене основне националне и државне интересе и да слаби њена позиција на широком плану, ИЗАБРАНИ се надају да ће бити присиљена на брзу и масивну војну акцију на ,,истоку Украјине”. Тада би, сматрају банкари то било приказано као интервенција у духу совјетске империје и сав ,,слободни свијет” лажне ЕУ био би дигнут на ноге. Циљ би коначно био постигнут. Русија би била изолирана од Запада горе но за доба ,,хладног рата”. Еуропа би била фатално ослабљена и разбијена. Тиме би претпоставке за ФЕД реконструкцију свијета биле напокон остварене.
Али да ли ће догађаји ићи баш таковим током!?
Када год почињу преговори између земаља ЕУ и Русије о мирном сређивању кризе наредбодавци из ФЕД-а почињу са паљењем села и касетним бомбама. Дакле, што више сукоба и жртава; – то боље.
Ипак, да ли су сви у ЕУ тако искрено убијеђени у политику САД у Украјини? Има ли зреле свијести куда то води? Сигурно је да постоји невољно штовање НАТО обавеза, али више вербално но истински убијеђено. Још мање има спремности за некакве ратне протуударе.
Упркос галами еуропских петоколонаша, видљиво је да је Еуропа уморна од америчке иницијативе у Украјини. Јер, једно је јасна чињеница. Гину Еуропљани у Еуропи!
Извјесно је да трпе значајни послови. Америчка ларма није нимало изазвала срчане реакције. Далеко је све од неког одушевљења. Имали би назнака спознаје како се погубна и истински антиеуропска политика води?
Мада опрезно, то избија у траговима и све више видно забринуто. Пољска не показује никаково одушевљење. Штавише, пита како ће против Њемачке и Русије и зашто би била поприште опасног рата. Какав је њен национални интерес у свему томе!? И шире наравно; у цијелој Еуропи то је кључно питање. Што се све може неповратно изгубити и ради кога!? Зар економска сурадња од Антлантика до Тихог оцеана није много бољи циљ; заправо једини могућни циљ?
Зато је могућан, ако не и неизбјежан други сценарио. Пропадну ли сви преговори о смиривању ситуације, а крвопролиће буде продужено и интензивирано до бесконачности, Москва би доиста могла извести брзу и снажну интервенцију у ,,источној Украјини”. Сукоби би моментално престали. Трошна и опустошена Украјина би након пролазне констернације остала уздрмана и немоћна. Сви би се питали, зар није боље да све то престане макар и на тај начин.
Након прве и и не баш искрене ,,констернације” и бројних осуда и пријетњи новим санкцијама, прашина би се постепено слегла. Убрзо би се показало да нитко није спреман на икакав војни ангажман укључујући и саме САД. Још замало, почели би поново, заправо никад прекинути послови. Живот иде даље. Мало ће се причати о међународној конференцији о Украјини. Москва ће ставити на знање да јој је интервенција била изнуђена и циљ само мирно рјешење и коначно прекидање крвопролића и нормализација живота. Тко би тада био губитник, а тко добитник? И то ће брзо бити схваћено.
Рат за европски калифат
Већ дуже времена, веома је јасно да се криза свјетске политике нимало не смирује. Штавише она се у постојећим жариштима продубљује, а већ се стварају нова исто тако опасна, по већ крхки мир у свијету. Оно што је у свим случајевима заједничко јесте чињеница да ту нема ничег случајног. Ради се о веома промишљеној стратегији и то не од скора. Можемо рећи да иза ове стратегије стоје деценије вањске политике једне велике силе. Циљ није ништа мање до плана ка великој свјетској турбуленцији. У том превирању морат ће се реконструирати свијет у планетарној димензији. Тај свијет бит ће свијет по укусу једне државне силе. Та сила има адресе у главном граду по имену Вашингтон, и назива се САД.
Ако, међутим, одбацимо еуфемизам под називом Сједињене Америчке Државе, онда ћемо одмах прозријети прави назив за аутора наведене политике. То је друштво изабраних из ФЕД (Федералне резерве САД) права тајна моћ. Тој моћи америчка држава пуки је сервис и то још прије него што је Конгрес одобрио да ФЕД буде као емисиона банка у приватним рукама и практично без иоле значајне државне контроле. Читаво стољеће јачала је моћ тајне владе финанцијске олигархије, особито за вријеме оба Свјетска рата. Из тих ратова Стари континент, срце наше цивилизације, изашао је ослабљен и политички импотентан. То је толико болно и трагично видљиво управо сада, самим голим оком.
Управо присуствујемо великом покушају изабраних да нанесу еуропској грчко – римско – кршћанској цивилизацији пресудан ударац. Ако Стари континент не пронађе себе послије стољећа понижавања најприје из Лондона, а сада из подружнице у Њујорку; предстоји велико финале – увођење Новог робовласништва и краја повијести.
Навест ћемо бројне ратове, цијепање Старог свијета и његову демографску катастрофу чији су трагични облици разни трендови од модних, па појава феминизма (извитоперена фарма женског мрзитељског покрета), па геј ,,покрети” и спрдање са улогом мајке, па до фаталног мулти конфесионализма, мултиетницизма и мултикултурализма…Све заједно, то је довело Стари свијет до самртног ропца.
Хорде исламских фашиста упорно су гуране у Еуропу, до оне мјере када су почеле обрачун са старим становништвом са нимало скривеним циљем да се формира коалиције исламских република препуна средњевјековних забрана и егзекуција. Еуропа већ наликује на Трећи свијет, а ако се злу не стане на пут, бит ће Калифат по угледу на убојствени идил ( Калифат Ирака, Сирије и Леванта). Тако изабрани настоје да избаце из повијести културу што се кроз Антику издигла из дивљаштва и створила темеље институције чији је развој кроз три тисуће година омогућио голема постигнућа, да се створи свијет достојан човјека. Срце културе и значајних слобода; то је баштина наше цивилизације. Уништење наше цивилизације претпоставља и уништење њених демографских носилаца. На том послу увелико се радило у задњем стољећу наше посрнуле повијести.
