Масовна поткултура, нарочито популарна литература и интернет портали, затрпани су текстовима о тајним друштвима, езотеријским редовима, свемоћним конспиративним друштвима, комисијама и организацијама. Шта је ту истина, а шта фантазија? Да ли те приче лансирају владајуће структуре, дајући својој доминацији метафизички, фараонски ореол или заиста постоје вредни новинари, публицисти и научни радници коју ту ствар разоткривају?
Пратећи литературу, брзо се закључује да је основно питање које се ту поставља гласи : Ко су они, ко су “владари из сенке и тајна светска влада“? Помињу се масони, Јевреји, илуминати, Хазари, сатанисти, чак и ванземаљци. Међутим, готово нико не поставља питање : како и на који начин они владају? Напротив, прича се непрестано држи у ирационалним категоријама, мистерији, занемарују се неспорне историјске чињенице, а са опскурним доказима конструишу се натегнуте хипотезе. Од тога може лепо да се и заради.
Опет, у контролисаним званичним, мејнстрим медијима ово је табу тема – ко год помене тајно управљање и тајне договоре, одмах добије стигму “теоретичара завере“. То имплицира да је то лице “морално-политички“ или чак психички неподобно да даје озбиљне анализе и заступа друштвене и политичке ставове.
Да се одмах разумемо – светске владе нема, свет је сувише сложен и велик да би се могао контролисати из једног центра. Са друге стране, потпуно је неспорна чињеница да постоји разграната мрежа међусобно тесно повезаних затворених наднационалних структура сарадње владајућих класа и управљања. Као фасадне организације ове мреже наступају разне ложе (нпр. масонске), клубови (Билдербершки, Римски, Бохемски шумарак…), комисије (нпр. Трилатерална)… Све су то разне форме и споразуми који реализују интересе 300-400 породица и кланова, које су у својим рукама концентрисале својину, власт, контролу друштвених процеса и средства масовних информација.
Затворене структуре глобалистичког договора и руковођења и тајна удружења која стоје иза њих, су иманентна одлика капитализма као система. Без њих је тешко замислити репродукцију капитализма као владајућег поретка, она је немогућа јер затворене структуре укидају његову основну противречност. На економском плану капитализам је глобални наднационални систем, светско тржиште које нема граница. А на политичком плану капиталистички систем није целовитост, него скуп, мозаик држава, па је нужно потребна организација наднационалних држава која би превазишла ту најозбиљнију противречност капитализма – контрадикција између капитала и државе, светског и националног (државног).
Са нормативне, идеолошке тачке, тајна друштва и управа практично превазилазе “хаос“ који доноси слободно тржиште и демократски систем (којих се, због процеса легитимизације власти, на речима никад не одричу) доводећи поредак у стање контролисаних процеса који им омогућава очување стечених позиција, владајућих друштвених односа и привилегија.
Како је настала та органска повезаност тајне управе и капитализма?
Крупан капитал, поготово њен финансијски сегмент, ма у каквој земљи живела (посебно ако је то велика земља), најпре има интересе који превазилази национални оквир, тежи да своју моћ прошири ван државних граница, својих и туђих. Ти интереси се могу остварити углавном кршењем закона своје или туђе државе, а најчешће и једне и друге истовремено – стално и систематско. Међутим, једна је ствар кад насупрот крупном капиталу стоји политички поредак у Азији или Африци, где је довољна и „дипломатија топовњача“, али у свету једнаких или приближно једнаких тзв. великих сила – ту сасвим другачија ситуација. Ту није потребно само ватрено, него и организационо оружје, оружје које би уобличило, дефинисало и усагласило заједничке интересе капиталистичких врхушки разних земаља и постало израз њихових целовитих и дугорочних интереса.
Како постоји опасност да робне ланце на светском тржишту стално нарушавају државно-политичке границе, често ступајући при том у противречност са интересима „пресецаних“ држава, потребне су наднационалне наддржавне структуре. Међутим, како те структуре делују мимо међународног и унутрашњег поретка, те како се та активност коси са прокламованим вредностима слободног тржишта, поштовања права и слободно изражене воље у уговарању – те организације морају бити потпуно тајне или бар затворене за широку јавност. Као треће, те структуре морају имати могућност да ефикасно утичу на државе, да утичу на њихове руководиоце, намећући се истовремено и над државом и над националним интересима.
У суштини, оно чиме се баве те конспиративне структуре не може се звати другачије него перманентна институционализована завера, која, поред класичних, добија нову савремену форму која је непосредно повезана са политиком, економијом и обавештајним службама. Тако конспиративне структуре, поред капитала и државе, постају трећи угао капитализма као система, трећа димензија која завршава систем капитализма и даје му целовитост. Када историчари пишу о историји капиталистичке епохе, описивајући историју само државе и капитала – праве непотпуну, осакаћену историју. То је дводимензионална историја тродимензионалног система. Без конспиративних структура историја капиталистичке епохе је неразумљива и немогућа.
Зато историја конспиративних структура мора бити уписана у историју капитала (његових циклуса акумулације) и државе (борбе за хегемонију), а њихови односи се морају рационално анализирати као односи субјекта и система. Само у том случају добићемо потпуну и праву историју епохе. Изражавајући целовите и дугорочне интересе владајуће класе, конспиративне структуре персонификују целовите и дугорочне интересе капиталистичког поретка као неизбежан фактор који га дефинише и чини његов органски део.
Косач, Народни фронт
Извор: narodni-front.org.rs
