Пише: Виктор Хлистун (дописник из Москве)
Источни фронт :Више од 500.000 мирних становника Новорусије спасавају се бегом у Русију, али то не желе да примете украјинске власти и њихови покровитељи
Што више бомби пада на градове и села Новорусије, то више Украјинаца бежи из земље. Почетком јула је и ОУН била принуђена да изјави да је број особа које беже из Украјине у Русију достигао 110.000. Али, Стејт департмент САД није поверовао ОУН-у. У почетку је карикатурална представница Стејт департмента, Џејн Псаки, објаснила да се вероватно ради о туристима који су дошли у Ростовску област „да удишу планински ваздух”. Када се открило да у тој области Руске Федерације уопште нема планина, друга „довитљива представница Стејт департмента” Мари Харф је прокоментарисала извештај ОУН о 110.000 Украјинаца који су стигли у Русију овако: „Могуће је да су дошли да посете баке, па ће се вратити.” А то, што ти људи често нису стигли да понесу ни преобуку, то се приписује „варварском” васпитању (морам у загради да приметим да су Европљани од словенских народа научили да се умивају), а не томе што су ти људи бежали у таквој брзини да због гранатирања нису успели да се припреме за пут.
Човек без психологије
Мој кум Милован Бркић једном је рекао да је човек без дома – човек без психологије. Шта то значи? Човек који нема свој кутак, место где може да се склони у тренуцима радости или жалости, осећа се изгубљен, несигуран, крив, убог. Никакав. Он је без упоришне тачке, без психологије. Таква осећања обузимала су мог кума док је, чекајући да добије стан, изнајмљивао станове. Он је знао да ће раније или касније добити свој кров над главом, па се ипак осећао као „човек без психологије”. Како се онда осећају људи који су на силу лишени свог дома? Србима је добро познато осећање немоћи, и пред природном стихијом и пред мрским непријатељем до зуба наоружаним ракетама. Пред стихијом је било могуће молити се Богу, и знати да она не може да траје вечно, да ће престати и да ће се појавити могућност да се све поново изгади. После америчког бомбардовања такође је склопљен мир и мало-помало живот се вратио свом току. Људи који су побегли са Косова, или из Српске Крајине, стекли су нову домовину. Да ли ће се живот поново успоставити, да ли ће бити онакав какав је и био? Сва ова питања упућена су Богу.
У Новорусији, у њеним самопроглашеним републикама (Луганској и Доњецкој) устаници се уздају у Бога, калашњиков и Русију. Али, Русија у датој ситуацији не може много да уради: ако пошаље восјку, то значи повести велики рат. Без обзира на то, већина Руса се нада и верује да Владимир Путин и његов тим имају некакав план, који ће многе ствари поставити на своје место. На хвалисаву и самоуверену изјаву новог министра одбране Влаерија Гелетеја о томе да ће ускоро кијевска војска направити победничку параду у кримском Севастопољу, један од функционера са Крима је одговорио: „У следећих сто година не планирамо такав догађај.”
Тренутно су Руси заузети нечим другим. Они прихватају избеглице из Украјине. Разговарао сам са многим српским избеглицама и они су у почетку критиковали Американце, а затим и друге учеснике геноцида на Косову или у Српској Крајини. Избеглице из Украјине немају лепе речи ни за Американце, ни за своју владу, али како сам приметио, њихово негодовање носи посебан, неочекиван карактер: они се извињавају због тога што представљају додатне невоље. Дуго сам размишљао о томе. Пробао сам да предочим себи што јасније и дубље колико болно све то преживљавају. Њихова судбина је увећана и за немоћ, али не пред природном стихијом (поплавом, ураганом), не пред спољашњим непријтељем (Американцима), већ пред безумљем својих суграђана који су, вољом судбине, случаја или неког другог, постали вође Украјине и почели да убијају свој народ. И то само због тога што они не мисле тако како мисле они – владари. Специфичност понашања избеглица из Украјине потиче из тог дубоког осећања кајања због тога што нису на време успели, говорећи високопарним стилом, да окрену точак историје на другу страну. Уосталом, чујте шта каже избеглица из Новорусије, Галина. Кроз сузе, ова једноставна жена са дететом на рукама, као да се обраћа свим Русима:
– Ја сам Украјинка. Молим опроштај од Руса због тога што смо дозволили да код нас у земљи на власт дођу фашисти од којих сада бежимо и спасавамо се код вас. Опростите нам, добри људи.
Немам шта да додам. Само питање: како назвати председника и његову свиту који против свог народа шаљу тенкове, авионе, армију?
Крвави Петар
Морам да признам да сам у јунском броју Таблоида дао превише благу карактеристику будућег председника Украјине, Петра Порошенка – Председник ратног стања. Мислим да ће у историју Украјине он ући под другим именом. Већ сада су му житељи Новорусије дали тачно име – КРВАВИ ПЕТАР. И у томе има истине. Нико није желео да примети, али већ први кораци новог председника, одмах након инаугурације, показали су да је на власт дошао човек са јасним циљем; тај циљ није договор о миру са Новорусијом, чак ни сузбијање бунтовне територије, већ сламање имагинарних, измишљених терориста, попут штетних инсеката. Такво поређење није смислио новинар, њега употребљавају сви украјински нацисти, тачније неофашисти. Све симпатизере Русије, све који су ратовали против фашиста и њихове потомке, нацисти називају кромпировом златицом (инсект, штеточина која напада кромпир). Ради се о томе да потомци победника над Хитлером и још увек живи војници Отаџбинског рата, са поносом за празнике на грудима носе Геогријевске ленте – симбол победе над фашизмом. На ленти су наранџасте и црне пруге. Сличне пруге налазе се и на леђима кромпирове златице. Нацисти, потомци Бандере, знају да су их заједно са хитлеровцима, победили војници са Георгијевским лентама (узгред, оне су биле и на неколико совјетских одликовања). Мржња, рекло би се, на генетском нивоу. Убити „кромпирову златицу” сада је постао скоро па државани програм Украјине. Људи на југоистоку су схватили шта им се спрема, ко шаље на њих разбојнике нацистичке организације Десни сектор, силеџије Националне гарде (њу такође зову не национална, већ Нацистичка гарда), батаљоне најамника олигарха Коломојског. Ето зашто се, у градовима и селима Новорусије, најчешће може видети плакат са паролом: „ФАШИЗАМ НЕЋЕ ПРОЋИ!”
Што се тиче г. председника, често ме питају сматрам ли ја Порошенка неофашистом, на шта одговарам са неколико чињеница. Не, нисам чуо да Порошенко било кога назива „кромпировом златицом”. О „сепаратистима” и „терористима” он пева као славуј, сто пута на дан. У своју нову владу укључио је неколико ватрених опоената Русије и свега руског. По Европи у којој нема ниједне унитаристичке државе, он на сав глас говори да ће створити унитаристичко (централизовано) образовање, и поставити крст на било какву федерализацију. Да ли је могуће после тога назвати Порошенка демократом? Вероватно је могуће, али само у америчком смислу. Уосталом, САД одобравају сваку крваву операцију СВОЈЕГ ПЕТРА у Новорусији.
А у Европи, лукави Порошенко је успео, како се прича, под маском еуфорије, да изрази своје политичке симаптије (благо речено) према нацизму и чак неофашизму. Мало је ко приметио или није желео да примети следећу чињеницу: г. Порошенко је после потписивања економског дела документа са ЕУ, завршио своје излагање нацистичким узвиком који је постао модеран после „мајданске револуције”. Упоредите сами. У Украијни вичу: „Слава Украјини!”, а одговор је обавезно: „Слава херојима!” Напомињем да ове пароле потичу из времена бандероваца који су били саучесници Хитлерове Немачке. Дакле, на крају говора у коме се захвалио после потписивања договора, Порошенко није рекао, на пример, хвала на пажњи или нешто слично. Не, он је гласно викнуо: „Слава Европској унији!”, и одмах додао: „Слава Украјини!” Не знам како вама, али мени то веома личи на есесовско „зиг хаил”. Али, нису важне речи, важна су дела.
Мирни кораци ка рату
Порошенко је одмах предложио мировни план о коме смо подробно писали у прошлом броју Таблоида. Он је отишао и даље, како би смирио Европу и Русију. И, објавио је привремено примирје. Америка, како се касније испоставило, све је унапред занала и већ тада је за Порошенка спремала други план. О овом плану ће бити речи мало касније. Пре тога, Питер (ако се сећате, тако га је назвао Обама) је целом свету саопштио о увођењу седмодневног прмирја. Затим су шефови европских држава и Русије договорили продужење примирја за још три дана. За то време вођене су консултације представника власти у Кијеву и руководилаца две републике које су ушле у састав Новорусије. Са новоруске стране били су премијер Александар Бородај и лидер поректа „Југоисток” Олег Царев. Кијев је представљао бивши председник, пензионер Леонид Кучма, који није добио никаква овлашћења. Са руске стране, на преговорима је био амбасадор у Украјини Михаил Зурабов. На овом сусрету је била и представница председавајућег ОЕБС-а, Хајди Таљавини, Србима позната у разговорима по питањима Косова. Консултације нису имале резултата, јер Порошенко није хтео да учини никакве уступке. Његови захтеви према устаницима остали су исти: оружје на земљу, руке у вис! Тек после тога Национална гарда и Десни сектор ће спровести анкету филтрирања, која не би обухватила само добровољце већ и све становнике Новорусије. Тих дана је падало мање граната, али никаквог прекида ватре, како је Порошенко обећао, није било.
Уочи окончања рока за примирје, шефови Француске, Немачке, Русије и Украјине, поново су се договорили о продужетку, чак и таквог, крхког примирја. И, шта се догодило? Вративши се у Кијев, Порошенко се скупио војнике који су тражили да „заврше са терористима”, а такође се и „посаветовао” са америчким менторима. Ујутро је пљунуо на оно што је договорио са шефовима европских држава и објавио да примирје неће бити продужено, већ да ће почети офанзиву сходно плану Б, о којем је раније говорио, али чије детаље није откривао.
Чак и онима који немају везе са војском било је јасно да је Порошенко, разговарајући о примирју, лагао европске лидере и куповао време: примирје му је било потребно само да би припремио моћнију офанзиву на устанике, на целу Новорусију. А затим се цео свет лично уверио у то шта представља казнена офанзива под именом план Б. За прва четири дана убијено је толико мирних грађана колико их није погинуло, вероватно, за последњих месец дана. Искрено говорећи, људи више нису могли да преброје мртве. По градовима Славјанск и Краматорск, по околним селима, нису само бацали бомбе и гађали из свег оружја. Не. Тамо су смишљено сравнили са лица земље куће, улице, квартове, у којима се нису налазили устаници, већ мирни људи – старци, деца, жене.
Горка вест
Вањечка Јермилов напунио је пет година. Био је то живахан дечко, несташан и духовит, љубимац вршњака и родитеља. У среду, дан после петог рођендана, Вањечке више није било. Он и његова породица су постали непријатељи кијевске власти, сепаратисти. Његов дом, као и десетине других на станици Луганскаја, био је уништен у директном авио-удару. У 11 ујутро, у сред бела дана. Заједно са њим погинуо је његов отац Владимир. Вањечку су покушали да спасу, његово већ угљенисано телашце су довезли до рејонске болнице. Али, није било шанси. Отац и син су погинули, остала је фотографија коју објављујемо, на којој мали Вањечка спава на очевим рукама.
Страшно је гледати фотографије мртве деце. Када је депутат партије региона Елена Бондаренко на заседању Врховне раде, којем је присуствовао и председник Порошенко да би изложио план о продужетку казнене офанзиве до победе, викнула из посланичких клупа да армија убија децу у Новорусији, председник је одреаговао моментално и жестоко. Петар Крвави, председник Украјине, ударио је песницом по столу и буквално повикао: „Ми нећемо дозволити брукање и клеветање наше армије. Као што ми, као држава, данас захтевамо да нас заштите наше оружане снаге, национална гарда, граничари, службе безбедности, тако и армија захтева нашу заштиту.” Депутати раде су заћутали. Постало је јасно ко ће бити главни у ПАРЛАМЕНТАРНО-ПРЕДСЕДНИЧКОЈ УНИТАРНОЈ УКРАЈИНИ.
Зашто Порошенко неће да разговара о миру са руководиоцима самопроглашене Новорусије? Зар није он ПРЕДСЕДНИК, зар није обавезан да зна шта о њему мисли народ, коначно и то како ће га запамтити потомци, под каквим именом ће ући у историју Украјине? Ова питања поставио сам једном мудром човеку и ево шта ми је он одговорио:
– Запамти, Петар Порошенко је прво био олигарх, а сада је председник. Све државне полуге и ресурси сада ће радити прво за њега, а оно што остане, радиће за земљу. Ако профит може да се подигне за више од 30%, ниједног олигарха ни смрт хиљада људи неће зауставити, ни рушења, ништа. Читај Маркса. А то што су се на југоистоку америчке и западне фирме већ устремиле на то да експлоатишу вредне минерале у виду гаса из шкриљаца, нафте, руда, угља, јасно је као бели дан. Лиценце за коришћење природних ресурса појавиће се у најскорије време. Јасно је је и то да ће Порошенко и други украјински олигарси узети од тог колача своје слатке кришке. Обични људи, као и увек, добиће мрвице. Али, ни украјинским олигарсима, ни Порошенку, ускоро живот неће деловати слатко. Зашто? Зато што су они – потрошни материјал. Чим заврше прљав посао (у шта улази и чишћење Новорусије), потпишу неколико кардиналних и дугорочних договора (на пример о давању на коришћење природних ресурса америчким компанијама), бациће их у смеће. У најбољем случају, отићи ће да живе тамо где сада чувају свој капитал, у Швајцарску, Америку, Енглеску… Али, кажи, ко ће дуго да подржава у суштини крвавог диктатора Петра Порошенка? И друга ствар. Да ли си видео у земљама које су приступиле ЕУ и НАТО, олигархе, веома богате људе, какви постоје у САД, Енглеској, Немачкој, чак и у Русији? Њих неће бити у Украјини. Тако да се Порошенко узалуд труди да угоди Америци.
Сценарио за казнене јединице
Искрено говорећи, од самог почетка казнене операције, нисам веровао да су Порошенко и његова дружна могли да смисле такав радикалан план Б за смирење и потчињавање Кијеву Новорусије. Нисам веровао, чак и знајући да већину депутата, чланова владе, нових председникових намештеника, чине ватрени нацисти и неофашисти. Мислио сам, немају они мозгове за такав нечовечан, фашистички план. И, био сам у праву. Недавно су новинари открили документе у којима су, црно на бело, наведене ставке које представљају основу кобајаги председничког плана Б. Из тих ставки је јасно шта је потребно радити и то по фазама, да би завршили казнену операцију на југоистоку Украјине, уколико пропадне Порошенков мировни план. Тај план су разрадили специјалисти америчког стратешког истраживачког центра – РАНД корпорација. Тај документ, на којем стоји печат „поверљиво”, објављен је у интернет издању Бефоре Итжс неwс (Пре него што постане вест). У документу је описан сценарио целе казнене експедиције на Истоку, односно у Новорусији. Пажљиво ћемо проћи кроз документ.
Војна операција се састоји од три фазе.
Прва фаза
Током прве фазе уводи се ванредно стање. Региони који се не покоровају Кијеву, треба да буду окружени и блокирани за улазак и излазак и доставу било какве робе. Поред тога, прекида се рад тв и радија, искључује се интернет, мреже мобилне и фиксне телефоније. Такође, од 20 сати увече до 6 сати ујутро уводи се полицијски час. За представнике иностраних медија уводи се посебан поступак за боравак у овом региону. Дозвољен је улазак само провереним и поузданим новинарима.
Ни о каквом наступању војске, офанзиви и нападима још увек нема ни речи. Али, зато се помињу авионалети, бомбардовање, паљба из свих видова наоружања, укључујући и забрањене. У документу се говори о томе да ће током операције бити уништен велики део постројења индустрије угља. То се сматра позитивним: по мишљењу аутора документа, субвенције за индустрију угља представљају велики терет за буџет Украјине. Значи, треба затворити (читај: порушити, уништити бомбама) индустријска постројења Донбаса, дозволити драматично смањење потрошње гаса и сходно томе, смањити зависност од гаса из Русије. Нису заборавили писци овог плана ни на то што многа предузећа у Донбасу припадају украјинском олигарху Ренату Ахметову. Њему су то јасно ставили до знања. У документу пише: „Током операције биће значајно ослабљене економске и политичке позиције групације Р. Ахметова”. Тојест, његов бизнис неће уништити одмах, већ ће га пустити да се мучи, док се страни олигарси коначно не снађу у Украјини. А шта ће бити са народом, обичним људима? Нису заборавили ни на њих. Аутори документа изјављују да ће економске и социјалне потешкоће (оне су, разумљиво, неизбежне) бити могуће објаснити становништву трошковима за војну операцију, која је била неизбежна „због тврдоглавости терироста”.
Друга фаза
Друга фаза сугерише сурово чишћење региона. Војни прстен се сужава, авионима се гађају стратешки објекти и одреди снага добровољаца. У документу се истиче да не треба искључити ни коришћење забрањених облика наоружања како би се смањили губици у сопственим редовима (мисли се на редове кажњеничких снага). Ту тачку украјинске снаге за кажњавање успешно примењују од почетка борбених дејстава. Они су већ на мирне становнике бацали фосфорне и касетне бомбе које су забрањене у целом свету.
У другој етапи авијација бомбардује објекте инфраструктуре, између осталих и болнице и школе. Тек после налета авијације и ракетних напада, после којих на земљи практично неће имати ко да им се супротставља, може да се пређе на трећу фазу казнене операције.
Даље, у америчком документу следи подробан план о томе како треба ослобађати насеља. Прво у градове улазе тенкови. На све наоружане људе отвара се ватра. Целокупно мушко ставовништво се евакуише у лагере за филтрирање, а ако се супротставе евакуацији на њих се може пуцати. Амерички специјалисти предлажу да обезбеђење лагера за филтрирање становништва раде идеолошки најстабилније јединице. Људе, за које постоје докази да су учествовали у борбеним дејствима (овде се наводи да то могу бити модрице, ране од метака и граната, трагови барута итд.), треба предати суду за сепаратизам и тероризам или их на месту убити, ако за то постоји добар разлог.
Трећа фаза
Трећа тачка плана обезбеђује успостављање „нормалног” живота у регионима. Осим обнављања услова за живот, треба ојачати границу са Русијом и опремити контролне пунктове. Све избеглице могу да добију, али под одређеним условима, могућност да се врате. Ипак, мушкарци од 18 до 60 година мораће да прођу проверу у логорима за филтрирање. У документу се истичу две, како амерички специјалисти сматрају, ствари које је потребно обавезно урадити, за подизање духа оних који кажњавају. Прво, потребно је објавити да ће имовина осуђених добровољаца и њихових симпатизера, као и оних који се одселе из Луганске и Доњецке области, бити конфискована и предата држави која ће награђивати том имовином (становима, кућама, аутомобилима, стварима, новцем) истакнуте борце антитерористичке операције (читај казнене операције). Друго, у документу се посебно истиче да треба забранити слободан рад средстава масовног информисања на целој територији на којој је спроведена казнена операција. Уместо тога, треба организовати масовну пропагандну кампању која ће хвалити „хероизам” учесника казнене операције.
У закључку се говори о томе да, ако казнена операција буде завршена 1. септембра 2014. године, ванредно стање неће бити укинуто пре 1. јануара 2015. године.
Напомена: корпорација РАНД (што је скраћеница од енглеских речи истраживање – ресеарцх и развој – девелопмент) основана је 1948. године као центар за пројекатовање. Али, од 1950. она мења делатности и почиње да ради по налозима америчких владиних организација на истрагама у сфери националне безбедности. Посебну пажњу у раду ова корпорација поклања разради нових метода испитивања и препорукама на основу њих.
Лично мишљење
Болно, веома болно је писати и гледати избеглице из Украјине, када схватите да они не беже само од бомби и граната. Они беже од фашиста, неофашиста, назовите их како год хоћете. Али, то је тако. Фашизам, из Украјине куца на врата Русије. То што је описано у америчком плану већ се остварује. Када су устаници (добровољци) оставили Славјанск, Краматорск и још неколико места, надали су се да украјинске снаге неће дирати мирно ставновништво и да ће људи остати живи. Није било тако. У току је чишћење остављених насеља. Људе убијају, одвозе у непознатом правцу, тојест филтрирају их према комплетном програму. Борци Десног сектора упадају у куће, истерују сатновнике и сами се у њих усељавају. На колико дуго? Тешко ће бити да се пропустити кроз филтер 5 милиона људи.
И друго, веома важно. Мудрог човека о коме сте читали у тексту, наивно сам питао: „Зар Европа не види да се Украјина претвара у фашистичку државу?” Мој саговорник је одговорио: „Сети се где се родио фашизам и све ће ти бити јасније.”
